Стеван Хаџић
Рођење: 19. фебруар 1868. Београд, Кнежевина Србија Смрт: 23. април 1931. Београд, Краљевина Југославија

Стеван Хаџић (Београд, 19. фебруар 1868 — Београд, 23. април 1931), српски генерал. Био је краљев ађутант и четири пута министар одбране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (1919—1920, 1921, 1924, 1926—1931).

Стеван Хаџић је рођен 19. фебруара 1868. године у Београду.¹⁾²⁾ Његов отац Светозар Хаџић био је пуковник српске војске и учествовао је у Првом српско-турском рату 1876. као командант чачанске и ћупријске бригаде.³⁾ Гимназију је завршио у Београду. Као ђак добровољац учествовао је 1885. године у српско-бугарском рату.⁴⁾ Ступио је 1886. на Војну академију у 19. класи.⁵⁾ Академију је завршио 1889. као први у класи и одмах након тога унапређен је у чин артиљеријског потпоручника.⁶⁾

Од 1889. до 1891. био је водник артиљеријског пука.⁷⁾ Послан је 1891. у Русију као државни питомац.⁸⁾ Једно време провео је у руској артиљерији, а онда је завршио Генералштабну академију у Петрограду.⁹⁾¹⁰⁾ У Русији се задржао до 1895.¹¹⁾ По повратку из Русије преведен је 1896. у генералштабну струку и унапређен у капетана 2. класе.¹²⁾

Од 1895. до 1896. био је водник артиљеријског пука и наставник у артиљеријској подофицирској школи.¹³⁾ Од 1896. до 1897. био је командир пешадијске чете и вршилац дужности начелника штаба Дринске дивизијске области.¹⁴⁾ Од 1897. до 1901. био је ордонанс официр краља Александра Обреновића, шеф саобраћајног одсека Главног генералштаба, начелник штаба Коњичке дивизије и начелник штаба Дунавске дивизијске области.¹⁵⁾ Од 1902. до 1904. био је командант 6. пешадијског пука.¹⁶⁾ Од 1904. до 1905. био је шеф извештајног одсека Главног генералштаба и командант 18. пешадијског пука.¹⁷⁾

Поред осталих дужности био је на Војној академији професор тактике и стратегије у периоду од 1900–1901. и од 1906–1910. године.¹⁸⁾ Од 1906. до 1910. био је шеф генералштабног одсека министарства одбране и начелник опште-војног одељења министарства одбране.¹⁹⁾ Пред Први балкански рат од 1910. до 1912. био је војни изасланик у Петрограду.²⁰⁾ Унапређен је 29. јуна 1912. у чин генералштабног пуковника.²¹⁾

Из Петрограда се вратио након окончања Првог балканског рата. Учествовао је у Другом балканском рату као командант Дунавске дивизије 1. позива.²²⁾²³⁾ Учествовао је са Дунавском дивизијом 1. позива у бици код Брегалнице у свим бојевима на обе обале Брегалнице код Штипа, на Великом и Малом Говедарнику, Побијеноме и Престепливи.²⁴⁾ Примио је главни удар 8. и 7. бугарске дивизије. Од 1913. до 1914. био је помоћник начелника Главног генералштаба и командант Шумадијске дивизијске области.²⁵⁾²⁶⁾

У Првом светском рату до заузећа Шапца 23. августа 1914. командовао је Шумадијском дивизијом 1. позива.²⁷⁾²⁸⁾ Шумадијска дивизија је за време Церске битке затварала правац Шабац—Текериш штитећи десни бок Церске ударне групе док она слама непријатеља на Церу.²⁹⁾ Шумадијска дивизија се пред нападом три аустријске дивизије повукла на реку Добраву, са које је задржала аустроугарску војску у кључним тренуцима док је Церска ударна група 19. августа сламала аустријску војску на Церу.³⁰⁾ Са тог положаја пребачен је на место начелника штаба 1. армије.³¹⁾ На том месту се задржао до 1916, до доласка српске војске на Крф. Био је један од великих противника Црне руке.³²⁾ Упућен је 1916. у Русију, да ради на организацији југословенских добровољаца.³³⁾

Фебруара 1916. постављен је за команданта 1. добровољачке дивизије.³⁴⁾ Организовао је добровољце и са 1. добровољачком дивизијом учествовао је у рату у Добруџи.³⁵⁾ Учествовао је у свим биткама добровољачке дивизије до 24. августа до 17. октобра 1916.³⁶⁾ Његова дивизија учествовала је у чувеној бици код Кокарџе.³⁷⁾ На положају команданта 1. добровољачке дивизије остао је до марта 1917.³⁸⁾ Од марта 1917. до марта 1919. био је војни изасланик у Румунији.³⁹⁾ Унапређен је 18. октобра 1918. у генерала.⁴⁰⁾

По први пут био је постављен за министра одбране у влади Стојана Протића од 30. марта до 16. августа 1919. и одмах након тога у влади Љубомира Давидовића од 16. августа 1919. до 19. фебруара 1920. Након тога био је краљев ађутант од 17. априла 1920. до 20. марта 1921.⁴¹⁾ Као поуздан човек краља Александра I Карађорђевића био је његов ађутант од 17. априла 1920. до 24. децембра 1926, са прекидима, када је вршио дужност министра одбране. Унапређен је 21. октобра 1923. у армијског генерала.⁴²⁾ По други пут био је министар одбране у влади Николе Пашића од 24. маја до 18. јула 1921.⁴³⁾ По краљевом наређењу ушао је у владу Љубомира Давидовића.⁴⁴⁾ Тада је по трећи пут био министар одбране у влади Љубомира Давидовића од 27. јула до 6. новембра 1924.⁴⁵⁾

Када је краљ Александар I Карађорђевић одлучио да 1924. сруши владу Љубомира Давидовића наредио је Стевану Хаџићу да поднесе оставку.⁴⁶⁾ Хаџић је навео да је дао оставку због антидржавног деловања Стјепана Радића,⁴⁷⁾ чија странка је неколико месеци својим гласовима подржавала у парламенту Давидовићеву владу, само да спречи повратак радикала на власт. Радић је у говору од 5. октобра тражио да се војска за бар упола смањи, а за оне који су против тога рекао је да су лупежи.⁴⁸⁾ Хаџић као министар одбране није више могао да буде у влади, коју након таквих Радићевих иступа, подржава Радићева Хрватска републиканска сељачка странка.⁴⁹⁾ Давидовићева влада се због свега тога нашла у великим проблемима, јер није могла да нађе значајно војно лице, које би у тим условима пристало да буде министар одбране. По четврти пут Хаџић је био министар одбране у свим владама од 24. децембра 1926. до смрти, тј. до 23. априла 1931.⁵⁰⁾

Након атентата у скупштини 20. јуна 1928. краљ је по захтеву Сељачко-демократске коалиције о неутралној влади најпре покушао да наговори Степу Степановића да стане на чело такве владе, а када у томе није успео, мандат за састав неутралне владе поверио је Стевану Хаџићу 12. јула 1928.⁵¹⁾ Пошто Хаџић није могао да добије пристанак Хрвата за радну, а не изборну владу, вратио је мандат, јер је сматрао да би се расписивањем избора само још више распалиле страсти, у време када је требало ублажавати заоштрене политичке односе.⁵²⁾

• Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, књига 1, Београд, 1929, стр. 810—811
• Смрт армиског генерала Стевана Хаџића, Политика, број 8246, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 24. 4. 1931, стр. 3
• Сахрана генерала Стевана Хаџића, Политика, број 8247, уредник Миомир Миленовић, Јован Тановић, 25. 4. 1931.
• Велимир. Ј. Иветић, Политичка улога министара војних Краљевине Србије од 1903. до 1914. године (докторска дисертација), Факултет политичких наука, Београд, 2013.
• Милан Стојадиновић, Ни рат ни пакт, Ел економиста, Буенос Ајрес, 1963.
• Васа Казимировић, Црна рука, Призма, Крагујевац, 1997.
• С. Скоко, П. Опачић, Војвода Степа у ратовима Србије 1876—1918, БИГЗ, Београд, 1981.
• Бранислав Глигоријевић, Краљ Александар Карађорђевић, књига 2, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
• Оставка министра војног, Време, број 1008, 9. 10. 1924.
• Јучерашњи збор Х.Р.С.С у Вараждину, Време, број 1005, 6. 10. 1924.

Stevan Hadzic