Царска ријеч је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Књигу пише царица Милица

0002    из Крушева града бијелога,

0003    а шиље је у Турску Једрену

0004    а на име Тодору везиру,

0005    у књигу му она бесједила:

0006    „Чујеш ли ме, Тодоре везире!

0007    Мош’ ли знати, јес’ ли запазио,

0008    кад згибоше цари на Косово,

0009    цар Лазаре и царе Мурате,

0010    ондај сте ми заробили сина,

0011    сина мога НемањићаВука.

0012    Пошљите ми Вука Немањића

0013    да се ш њиме јадна разговарам.“

0014    Кад везиру ситна књига дође,

0015    он окупи сву турску господу

0016    пак је њима књигу проучио,

0017    а кад Турци књигу разумјеше,

0018    сва господа тако говораше:

0019    „Да пошљемо Немањића Вука!“

0020    Али вели Бранковићу Вуче:

0021    „Чујете л’ ме, паше и везири!

0022    Не пошљите кољено проклето,

0023    е ће бити вама за кајање,

0024    но изгуб’те Немањића Вука.“

0025    Кад то чуо Тодоре везире,

0026    он ми зове Вука Немањића,

0027    па овако њему говораше:

0028    „Чујеш ли ме, Немањића Вуче!

0029    Ајд’ уљези у моју одају

0030    па ти узми стотину цекинах,

0031    а отиди низ сокаке честе

0032    те ти хајде доље у златара

0033    те направи о’ злата јабуку,

0034    у јабуку био ферман пиши

0035    те га шиљи остаралој мајци:

0036    Сви те Турци ћаху одправити,

0037    ал’ не даде Бранковић проклети.

0038    Тако га је Вуче послушао,

0039    он узео стотину цекинах,

0040    па отиде Вуче у златара

0041    те направи о’ злата јабуку,

0042    у јабуку био ферман пише:

0043    “Стара мајко, књегиња Милице!

0044    Сви ме Турци ћаху оправити

0045    до не даде наш зет Бранковићу,

0046    но ти пиши лист књиге бијеле,

0047    те је шаљи у Моску Стефану,

0048    да ти дође Стеван на дворове,

0049    да те брани од коњах турскијех,

0050    ево иду турци на богазе,

0051    да те њихни коњи не погазе.„

0052    Па отиде уз сокаке Вуче,

0053    а ’во иду три млади џелата

0054    да изгубе Вука Лазарева:

0055    а диван је, јади га убили,

0056    он је љепши од јабуке златне,

0057    а виши је од копја бојнога,

0058    но џелати избугише Вука,

0059    а послаше од злата јабуку

0060    ка Крушеву књегињи Милици.

0061    А кад њојзи на рукама дође,

0062    саде виђе ферман у јабуку

0063    и разумје да јој нејма сина,

0064    она другу брже накитила,

0065    а шиље је у Моску пространу,

0066    а на руке ђакону Стефану,

0067    у књигу му говорила мајка:

0068    “Да мој синко, високи Стефане!

0069    Ал’ не чујеш, ал’ не бринеш за то,

0070    брата Вука стопише ти Турци.

0071    изгуби га Бранковић проклети,

0072    но ти ходи брже на дворове

0073    да ме браниш од коњах турскијех,

0074    јер свуђ иду Турци на богазе

0075    да ме њихни хати не погазе.„

0076    Оде књига у Моску пространу,

0077    док Стефану на рукама дође,

0078    а кад виђе што му ситна пише,

0079    жарке су га сузе пропануле,

0080    од јада га забољела глава,

0081    па ми сјетно невесело шета,

0082    а срете га царе Алесандре,

0083    па говори ђакону Стефану:

0084    “Што ти сјетно невесело шеташ,

0085    која ти је од бога невоља?„

0086    Он му што је и како је каже,

0087    а вели му царе Александро:

0088    “Хадје узми свијетло оруже,

0089    па узјаши хата четвртака,

0090    па ти хајде на језеро мутно,

0091    ако тебе бог и срећа даде,

0092    и нафака Немањића стара,

0093    те изгубиш неситу аждају,

0094    даћу тебе војску и захиру

0095    да ти ш њоме идеш на Косово.„

0096    Отолен се Стефан подигнуо

0097    те узео коња и оруже,

0098    па отиде земљом и свијетом

0099    докле дође на мутно језеро.

0100    Тако му је бог и срећа дала,

0101    и нафака Немањића стара,

0102    аждају је санак преварио

0103    те је копјем отровнијем гађа,

0104    у главу је бјеше погодио,

0105    пропрца је доље на вилицу,

0106    па је тако у Моску поведе.

0107    Кад то виђе царе Алесандро,

0108    он ми скупи војске сто хиљадах,

0109    и даде му свој војсци захиру,

0110    ш њом отиде Стефан по свијету,

0111    док наступи преко грчке земље,

0112    пак он дође у грчкога краља,

0113    у њега су конак учињели,

0114    али виче високи Стефане:

0115    “Грчки краљу, вечеру ми даји„

0116    Грчки краљу њему одговара:

0117    “Ол’ ми хата пуштат на хаткињу,

0118    даћу теби свој војсци вечеру?„

0119    А вели му високи Стефане:

0120    “Пуштаћу ти хата на хаткињу!„

0121    Сигураше госпоску вечеру,

0122    сва је војска била вечерала,

0123    а диже се високи Стефане,

0124    он отиде у горње камаре,

0125    донесоше и њему вечеру.

0126    Пошто бјеше Стефан вечерао,

0127    али воде танехну Гркињу,

0128    они воде и попа и кума,

0129    те крстише танехну Гркињу,

0130    а кад виђе високи Стефане,

0131    царева се већ не поговара,

0132    него ш њоме вјенчаше Стефана.

0133    Три је ноћи ш њоме боравио,

0134    а четврто јутро обрташе,

0135    ал’ му вели танехна Гркиња:

0136    “Господаре, високи Стефане!

0137    На чему си мене оставио?

0138    Ако почнем какво чудо буде,

0139    свак ће рећи од курве ј’ копиле?„

0140    Ал’ јој вели високи Стефане,

0141    а даде јој Лазарев’ ханџара,

0142    и даде јој бурме Лазареве:

0143    “Ако б’ чедо почем било мушко,

0144    дати њему Лазарев’ ханџара

0145    ако л’ буде чедо ђевојачко

0146    дати њојзи бурме Лазареве.„

0147    Оде Стефан отле у Косово

0148    и за њиме војска сваколика,

0149    на Косово табор учинио,

0150    отле пише лист књиге бијеле,

0151    а шиље је Бранковићу Вуку,

0152    у књигу му Стефан говорио:

0153    “А мој зете, Бранковићу Вуче!

0154    Ходи дођи к мене на Косово,

0155    да л’ те није жеља понијела,

0156    да ме сретнеш и да се видимо?„

0157    А кад Вуку ситна књига дође,

0158    и кад виђе да му Стефан пише,

0159    он покупи стотину Тураках,

0160    све добрије’ агах и беговах,

0161    па он ш њима на Косово пође

0162    и Стефану дође у тамборе.

0163    Скочи Стефан од земље на ноге,

0164    руке шире у лица се љубе,

0165    а за дуго здравје упитују,

0166    посједаше један до другога,

0167    свакога се збора дофатли,

0168    но вељеше високи Стефане:

0169    “А мој зете, Бранковићу Вуче!

0170    Што те питам ваља да ми кажеш,

0171    кад чобанче добро храни пашче,

0172    он му даје, пас га не познаје,

0173    што је право њему учинити?„

0174    Одговара Бранковићу Вуче:

0175    “Право га је топузом у главу!„

0176    То кад чуо високи Стефане,

0177    иза себе топуз дофатио

0178    те удари Бранковића Вука,

0179    док му пасју саломио главу,

0180    посјече му свуколику дружбу.

0181    Оно доба стаде неколико,

0182    а ’во иду њему муштулуци:

0183    “Муштулук ти, високи Стефане!

0184    Е, је тебе Лазар настануо.„

0185    Одговара високи Стефане.

0186    “Доста му је да је војевода!„

0187    Нађели му војевода Јанко,

0188    а сестри му Јана нађедоше.

0189    Јана роди Бановић-Секулу

0190    те је с Јанком Турке разбијао,

0191    на штоно је намијењен био.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Carska rijec