Цар Арапин и Момчило војвода је српска народна пјесма. Објављена је у овом облику у дјелу: Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940.

Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци. По именима у пјесми се често лако може утврдити да ли је пјесма српска, хрватска, или муслиманска. У неким случајевима то је знатно теже.

0001    Књигу пише царе Арапине

0002    Из Једрене, града бијелога,

0003    Па је шаље до Осика била,

0004    А на руке војводи Момчилу:

0005    „Вај Момчило, дуко од Осика!

0006    Чуо јесам, да си с’ оженио

0007    Другом љубом, липом Видосавом

0008    Од Крушевца града бијелога,

0009    Ама с ћери Југовић-Богдана,

0010    Да је љепше на свијету нема.

0011    Пошаљ’ де ми љубу на ложницу;

0012    Ако ли је ти послати не ћеш,

0013    Ти излази на мегдан јуначки

0014    Под Осиком на поље широко:

0015    Рок недиља, мегдан понедиљак.“

0016    Кад момчилу така књига дође,

0017    Књигу гледа Момчило војвода,

0018    Књигу гледа, у љубу погледа,

0019    Вели њему љуба Видосава:

0020    „О мој драги Момчило војвода!

0021    Оклен књига, што ли заповида?

0022    Морда ј’ књига од Крушевца града

0023    Од старијех мојих родитеља?“

0024    Тад Момчило љуби говорио:

0025    „Видосаво, вирна љубо моја,

0026    Што си липа, ти да си ми слипа!

0027    Није књига од Крушевца града

0028    Од старијех твојих родитеља,

0029    Ван је књига од Једрене биле,

0030    Од онога цара арапскога.

0031    Књигу пише царе Арапине,

0032    Да му шаљем тебе на ложницу.

0033    Ако ли те ја послати не ћу,

0034    Да му идем на мегдан јуначки.

0035    Сад ме свитуј, што ћу учинити,

0036    Би ли тебе цару оправио,

0037    Ал би њему на мегдан ходио?“

0038    Видосава њему говорила:

0039    „Ај Момчило, дуко од Осика!

0040    Ако ’ш драги мене послушати,

0041    Боље ти је мене оправити,

0042    Ја ћу бити и опет ћу доћи;

0043    Ти ак’ одеш на мегдан јуначки,

0044    Ти би мого часом погинути,

0045    На мегдану главу изгубити.“

0046    Тад Момчило љуби говорио:

0047    „Видосаво, вирна љубо моја!

0048    Нег да знадеш, вјеру ти задајем,

0049    Док је моје на рамену главе,

0050    Лећи не ћеш с црним циганином,

0051    Нити ће те Арап пољубити

0052    Ја за живе Момчилове главе.“

0053    Па узимље дивит и калема

0054    И лист књиге биле неписате.

0055    И узимље перо од јазије,

0056    Књигу пише Момчило војвода:

0057    „Чујеш ли ме, царе Арапине!

0058    Док је моје на рамену главе,

0059    Неш љубити моје Видосаве.

0060    Ја ти волим на мегдан изаћи,

0061    Него љубу на ложницу дати.“

0062    Кад је билу књигу направио,

0063    Оправи је у Једрену билу,

0064    А на руке цару Арапину.

0065    Кад Арапин ту књигу видио,

0066    Намах другу руком направио

0067    И шаље је камену Осику,

0068    А на руке љуби Момчиловој.

0069    У књизи јој липо говорио,

0070    Видосаву младу поздравио:

0071    „Видосаво, Момчилова љубо!

0072    Сад ако ћеш мене послушати,

0073    Кад Момчило баш на мегдан пође,

0074    Украд’ де му моћи од помоћи,

0075    Из перчина два камена драга,

0076    Упали му крило под гавраном,

0077    Обрани му вранца виленога

0078    Све четири ноге у кичици,

0079    Нек не знаде, на коју му рамље.

0080    Не напој га вином ни ракијом,

0081    Ван узмлачи ледена бунара,

0082    Млаком водом напој коња врана.“

0083    Када љуби била књига дође,

0084    Књигу штије, а на њу се смије,

0085    Момчило јој тихо говорио:

0086    „Видосаво, вирна љубо моја!

0087    Оклен књига, од сента којег је,

0088    Што ли књига била заповида,

0089    Кад је штијеш, а на њу се смијеш?“

0090    Али њему љуба одговара:

0091    „Мој драгане, војводо Момчило!

0092    Ево књиге од Крушевца града

0093    Од мог бабе Југовић-Богдана.

0094    Бабо мени билу књигу пише

0095    И поздравља и мене и тебе.

0096    Јер он чини за двоје весеље,

0097    Сина жени, ћер своју удаје,

0098    Тебе зове шуре у сватове,

0099    Мене зове да сестру опремам.

0100    У ком сату билу књигу примим,

0101    Да у томе умах полазимо,

0102    Да идемо бијелу Крушевцу,

0103    Јер би могли, драги, закаснити.“

0104    Ал Момчило љуби говорио:

0105    „Видосаво, вирна љубо моја!

0106    Ја не могу тамо полазити,

0107    Јер у јутро морам одлазити

0108    Ја на мегдан цару Арапину.

0109    Ако здраво са мегдана дођем,

0110    Онда идем шури у сватове,

0111    Ако своју ја изгубим главу,

0112    А ти ајде баш како ти драго.“

0113    Туте они ноћцу дочекали

0114    И скупа су вечер вечерали,

0115    По вечери у ложницу ишли,

0116    Скупа легли на меке душеке.

0117    Сан превари Момчила војводу,

0118    Сву ноћ спава дука од Осика,

0119    Ал не спава љуба Видосава,

0120    У велике мисли ударила.

0121    Кад у јутро јутро освануло,

0122    Подранила липа Видосава

0123    И украде Момчилу војводи,

0124    Украде му моћи од помоћи,

0125    Из перчина два камена драга.

0126    У сну њега заболила глава,

0127    Од сна се је јунак пробудио

0128    И намах му зло на ум пануло,

0129    Видосави љуби говорио:

0130    „Видосаво, вирна љубо моја!

0131    Ајде сађи у алват-подрума,

0132    Тимар чини врана од мегдана,

0133    Чул ми сними, па коња опери,

0134    Узми, липа, ракили сапуна,

0135    Па опери коња вранца мога,

0136    Оседлај га седлом татаријом,

0137    Обуздај га уздом киталијом,

0138    Покриј њега пули-абајијом,

0139    Поруши га мрком међедином,

0140    Утегни га семдери колани,

0141    Припни њему пиринч-узенгије.

0142    Кад сигураш коња врана мога,

0143    Онда улиј три мезане вина

0144    И четврту жежене ракије,

0145    Напој мога на јаслах гаврана,

0146    Кад изађем на поље широко,

0147    Нека ми је помамнији вранац.“

0148    Кад то чула липа Видосава,

0149    Полетила у подрум гаврану,

0150    Чул свалила с коња виленога,

0151    Не пере га ракили-сапуном,

0152    Ван га пере леденим бунаром,

0153    Оседла га седлом татаријом

0154    И заузда уздом киталијом,

0155    Покри њега пули-абајијом,

0156    Поруши га мрком међедином,

0157    Утеже га седмери колани,

0158    Припе њему пиринч-узенгије,

0159    Ал не да му вина ни ракије,

0160    Ван узмлачи ледена бунара,

0161    Млаке воде коња напојила,

0162    Па ужеже свићу видилицу

0163    И упали крила под гавраном,

0164    И узела ножа окована,

0165    Обрани му вранца виленога

0166    Све четири ноге у кичици,

0167    Да не знаде баш на коју рамље.

0168    Кад је она коња наредила,

0169    У то доба из куле Момчило.

0170    Она дриши вранца са јасала,

0171    Изведе га у б’јелу авлију.

0172    Подсиде га Момчило војвода,

0173    Одби коња из своје авлије,

0174    Гони њега кроз Осик камени.

0175    Кад је био на поли Осика,

0176    Стаде вриска вилена гаврана.

0177    Ал не вришти, што се помамио,

0178    Ван је њему мука додијала

0179    И грдне му ране на ногами.

0180    А Момчило вранцу говорио:

0181    „Ходи, вранче, сам те Бог убио!

0182    Што си ми се тако помамио,

0183    Што никада још пода мном ниси?“

0184    Завриштао вилени гавране:

0185    „Хоће л’ бити прима твојој глави,

0186    Прима твојој, али прима мојој?“

0187    Ајван вранац не зна диванити,

0188    Ногом копа, а ушима стриже.

0189    Прогна њега кроз Осик камени,

0190    Изагна га на поље широко,

0191    Гони вранца преко поља равна.

0192    Кад је био насред поља равна,

0193    Он погледа до Једрене града

0194    И до оне једренске планине.

0195    Кад изашо царе Арапине

0196    Под планину на поље широко

0197    И под гором шатор разапео,

0198    Оправио брата Арапина,

0199    Да он иде на мегдан за њега.

0200    Угледо је Момчило војвода

0201    Преко поља само коњаника,

0202    Гдје он гони вилена алата,

0203    Момче само преко поља равна.

0204    Дука мисли на гаврану своме:

0205    „Мили Боже, чуда големога!

0206    Ко ће бити на коњу алату,

0207    Је ли царе тај мој мегданџија,

0208    Ал је неки други јабанџија?“

0209    Један другом добре коње гоне,

0210    Све с’ познају на пољу јунаци.

0211    Познају се, познат се не могу,

0212    Ван када се на пољу сретоше,

0213    Један другом божју помоћ даје,

0214    Један другом Бога отпримио.

0215    Тад Момчило Арапу велиде:

0216    „Бора теби, момче Арапине!

0217    Би ли мени знао казивати,

0218    Хоће л’ цар ми на мегдан изаћи,

0219    Али ће ме данас преварити?“

0220    Тад Арапин с алата дивани:

0221    „Од отолен, дуко од Осика!

0222    Ја сам теби главни мегданџија;

0223    Ал с’ уклони, ал ми се поклони.“

0224    Онда њему дука говорио:

0225    „Не будали, црни циганине!

0226    Страшљив јунак уклања се с пута,

0227    Влашка с’ млада на путу поклања,

0228    Ја ћу с тобом мегдан учинити.“

0229    Док то рече Момчило војвода,

0230    Један другом коња потирао,

0231    Коњи им се прси ударили,

0232    А јунаци с’ ћорда преметнули,

0233    За бритке се ћорде појагмили.

0234    Обадва се хитра догодила,

0235    Оба скупа ћорде повадили,

0236    Један другом да ће одсић главу.

0237    Више главе сриле им се ћорде,

0238    Једна другу ћорда погодила,

0239    Момчилу се по поли пребила.

0240    И брани се с оно пола ћорде

0241    Од у јутро литњи дан до подне.

0242    Ал кад му је мука додијала

0243    И крвав га зној још подузео

0244    Бранећи се црну Арапину,

0245    Онда вели Момчило војвода:

0246    „Чујеш, момче, црни Арапине!

0247    Погледај де насред неба ведра,

0248    Насред неба на ’но сунце жарко,

0249    Како ј’ стало и нами се чуди,

0250    Један другог да срушит не море.“

0251    Превара се црни Арапине,

0252    Превара се, уједе га змија,

0253    И погледа на жарано сунце.

0254    Припаде му Момчило војвода,

0255    Удари га с оно пола ћорде,

0256    С пола ћорде по свилену пасу.

0257    Како га је лако ударио,

0258    Још му није ране грдне дао,

0259    Дви га поле око ћорде пале,

0260    Пола њега у траву отпаде,

0261    А пола га на коњу остаде.

0262    Намах алат низ поље окрену

0263    И донесе пола Арапина

0264    До чадора цара господина.

0265    Кад цар виђе крвава алата

0266    И на њему половицу брата,

0267    Цар се скочи на ноге лагане,

0268    Баци брата са коња алата,

0269    Он подсиде на коња крвава,

0270    Собом диже тридесет делија,

0271    Па он тира уз поље широко

0272    На гаврану Момчила војводу.

0273    Бјежи дука, што се брже море

0274    И ујагми камену Осику,

0275    Тира вранца кули и авлији,

0276    Утира га у авлију билу.

0277    Кад дотира до кулскијех врата,

0278    Ал од куле врата закључата.

0279    Намах њему зло на уми било,

0280    Па он зове сестру Јеросиму;

0281    „Јеросимо, мила секо моја!

0282    Спан’ де доли, отвори ми врата,

0283    Јере ето цара Арапина.

0284    Ни њега се не би бојо сама,

0285    Ал с њим иде тридесет делија.“

0286    Кад то чула липа Јеросима,

0287    Полетила низ кулу камену,

0288    За њом трчи снаха Видосава.

0289    Таман липа кад до врата дође,

0290    Уфати је снаха Видосава,

0291    Привуче је ступу каменоме.

0292    На двоје јој перчин раздвојила,

0293    За ступац је камен привезала,

0294    Па из врата кључе извадила

0295    И врже их себи у џепове,

0296    Однесе их уз кулу камену.

0297    А Момчило сестри говорио:

0298    „Јеросимо, мила секо моја!

0299    Јеси ли се на ме расрдила,

0300    Кад ми не ћеш да отвориш врата?

0301    Ев’ Арапа веће у по града!“

0302    Ал велиде липа Јеросима:

0303    „Ја би теби врата отворила,

0304    Али ми је снаха привезала

0305    Косу моју за мрамор-камена,

0306    Ја не могу ни оком макнути,

0307    А камо ли врата отворити.“

0308    Ал Момчило сестри говорио:

0309    „Бора теби, секо Јеросимо!

0310    Ти киндиши срцу дивојкину,

0311    Главом тргни, па косу отргни,

0312    Бог ће дати, коса ће нарасти.

0313    Ак’ изгубиш мене брата свога,

0314    Нигда брата веће стећи не ћеш.“

0315    Кад то чула липа Јеросима,

0316    Киндисала срцу дивојкину,

0317    Главом трже и косу отрже,

0318    Из главе је крвце полијала,

0319    Па се крвца њој у очи слива,

0320    Липа таре руком и рукавом.

0321    Кад је липа к вратим долетила,

0322    Ал јој снаха кључе однијела.

0323    Онда своме брату говорила:

0324    „О мој брате, Момчило војвода!

0325    Снаха ми је кључе однијела,

0326    Гони вранца под кулског пенџера,

0327    А ја идем на кулу камену,

0328    Пружит ћу ти једну крпу платна,

0329    Носит ћу те на кулског пенџера.“

0330    Оде она уз кулу камену,

0331    А Момчило с вранцом под пенџера.

0332    Кад изашла наврх куле биле,

0333    Отворила сандукли чекмеџу,

0334    Извадила једну крпу платна,

0335    На пенџер је низ кулу спустила

0336    До свог брата на коњу гаврану:

0337    „Држ’ се, брате, за танахно платно!“

0338    За платно се јунак уфатио,

0339    Носи њега липа Јеросима.

0340    Кула ј’ грдна од десет бројева,

0341    Донесе га таман до пенџера,

0342    Ал јој дође снаха Видосава,

0343    У руци јој сребрне маказе,

0344    До руке јој платно одрезала.

0345    Паде јунак под кулу камену,

0346    На калдрму крај коња гаврана,

0347    Сатро десну у рамену руку,

0348    Преби ливу ногу по колину.

0349    У то доба царе Арапине

0350    Одсиче му од рамен главу,

0351    Па он узе липу Видосаву,

0352    Одведе је до шатора свога,

0353    С њоме једну ноћцу преноћио.

0354    Кад у јутро јутро освануло,

0355    Подранио црни Арапине,

0356    Па ухвати липу Видосаву,

0357    Живој јој је очи извадио,

0358    Па проклети језик проризао,

0359    На вилицу доњу натакнуо

0360    И обе јој дојке проризао,

0361    Кроз њих јој је руке прометнуо,

0362    Оправи је у поље широко:

0363    „Ајде тамо, љубо Момчилова!

0364    Како с’ вирна ти Момчилу била,

0365    Ти б’ и мени тако учинила.“

0366    Оде вира по пољу базајућ

0367    През очију и језика свога.

0368    Јеросима у кули остала

0369    Са два сина Момчила војводе

0370    Од прве му љубе Анђелије.

0371    Нејака су дица останула,

0372    Старији је од седам година,

0373    А млађему четири године.

0374    Тетка храни два братова сина

0375    Све у кули за девет година.

0376    Пак је она дицу отхранила,

0377    Да су могли добре коње јати,

0378    Коње јати и ћорде пасати.

0379    И њој руса коса понарасла,

0380    Нарасла јој ко и прије била.

0381    И на њу је мјера намјерила,

0382    Намјерила Вукашина краља.

0383    Испроси је Вукашине краљу,

0384    Испросио и прстеновао,

0385    И с липом се краљу оженио,

0386    Дица тетку липо оправила.

0387    Краљ је с њоме пород изродио,

0388    Роди сина млада Јандријаша

0389    И брата му Краљевића Марка,

0390    Каква не би на земљи јунака,

0391    Њима роди сестрицу Јелицу.

• Хрватске народне пјесме, скупила и издала Матица хрватска. Одио први. Јуначке пјесме. Загреб 1890-1940. НАПОМЕНА: Многе од пјесама прикупљене у овом дјелу су у ствари српске народне пјесме, прикупљене на територији Хрватске и околних подручја, и објављене заједно са хрватским народним пјесмама у истој збирци.

---

Car Arapin i Momcilo vojvoda