Јанко Драшковић (Загреб, 20. октобар 1770 — Радгона, 14. јануар 1856), официр и политичар, гроф, нунције Доње куће Хрватског сабора.

Завршио је гимназију у Загребу, а филозофију у Бечу. Потом је ступио у аустријску војску, и под генералом Лаудоном учествовао у опсади Београда 1789. Био је коњички капетан, али након лома ноге напушта војску 1806. За француске управе „Илиријом“, живио је у Паризу.

Био је пријатељ књижевности и умјетности, а нарочито је волио народне обичаје. Знао је осам језика. Био је пријатељ Саве Текелије, познавалац српске књижевности, и љубитељ ћирилице, којом је писао свој несачувани дневник.

У политици се истиче од 1832, кад је изабран као нунције Доње куће хрватског сабора. Отада се истицао као вођа у политичком животу, и подстрекач просвјетног живота илирског препорода. Постао је први предсједник загребачке Читаонице 1838, и њој је поклонио своју библиотеку. Матица Илирска је 1842. основана његовим потицајем. Умро је у Радгони одакле је 1893. пренесен у Загреб.

Његова „Дисертација“ је била политички програм илирског (хрватског) народног препорода. У њој је доказивао да Хрватска, Славонија и Далмација нису освојене војнички, већ су добровољно ступиле у савез са Угарском. Стога Мађари не могу самостално укидати хрватска права.

Као и Људевит Гај, тражио је реформу правописа. За стандардни књижевни језик је узео штокавски, јер је „најбољи, најраширенији и најљепши“. У питањима просвјете се одликовао својим рационализмом и демократским погледима. По њему је народна просвјета потреба времена, па тражи боље школе и учитеље. Свакоме треба дати прилику за образовање: „Будите обзирни, да вам ни једна бистра глава не утече.”

Као просвјетљени рационалист је био вјерски толерантан, па је нагласио да са православним Србима у Мађарској треба рачунати као са политичким факторима. Пошто је православна црква тада била у неравноправном положају у Аустрији, он пише: „Чрез ова и многе друге мање кривде увријеђени рану у срцу давна носе сви мали и велики свештеници старога закона, из које ране наравски се мора родити жеља другога госпоства дочекати, у којем њима боља правица да бидне.” Позива политичаре на почетку Дисертације да раде „за читави народ без разлике богоштовја од рода.”

Због свог дјела је остао запамћен као један од најважнијих представника хрватског народног препорода.

Почасни је члан Друштва српске словесности од јуна 1842.

• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924.1 (Б. Водник).
• Енциклопедија Југославије, Загреб, 1955–1971. 3.
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 1, 433–435 (Н. Sundhaussen).
• Лексикон писаца Југославије, Нови Сад.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Janko Draskovic