Јосиф Панчић

Јосип, односно Јосиф Панчић1)2) (Угрине, код Брибира, 17. април 1814 — Београд, 8. март 1888), лекар, доктор медицине, један од највећих светских ботаничара, природњак,3) зоолог, професор и ректор Велике школе, први председник Српске краљевске академије.

Биографија

Рођен је у сиромашној сељачкој породици, у месту Угрине (Угрини),4) код вароши Брибира, на путу између Ријеке и Сења.5) Брибир је било мало место, грађено на брегу, испод планине Велебит. Варош заједно са 14 заселака, и селом Угрине, чинило је Брибирску жупу,6) док се данас Угрине налазе у саставу града. Његов деда по оцу био је пореклом из околине Ниша, аустријски добровољац у ратовима с Турском, који је од аустријске државе добио земљу и право да се насели код Велебита, те брани границу од Турака.7)

Јосиф Панчић је рођен 5/17. априла 1814. године, од мајке Маргарите (Маргарета)8) и оца Павла9) (Павела),10) као четврто дете. У трећој години оболео је од варичеле, када су му једва спасли живот, али су му ожиљци на лицу остали до краја живота.11)

Школовање

Основну школу је похађао у Госпићу,12)13) који се налазио на подручју Војне крајине,14) и завршио је као узоран ђак и без великих проблема.15) Већ у основној школи овладао је одлично немачким, с обзиром да се наставла давала и на том језику.16) Затим се 1824. уписао у гимназију у Ријеци, где се настава одвијала претежно на латинском језику и где је такође имао одличне оцене. Увек се налазио међу првих пет најбољих ђака,17) због чега му је стриц обезбедио средства и уписао га 1830. године у Вишу школу у Загребу (лат. Regia Academia Scientiarum),18) у којој су постојали правни и филозофски смер и Панчић је изабрао да студира филозофију. Међутим, наставни програм мешовитог типа и много времена проводеног у обавезним црквеним мисама, му нису одговарали.19) Настава је била на латинском и трајала је две године, а природне науке су биле слабо заступљене.20) У почетку није смео да призна, али касније је ипак замолио стрица да му дозволи да се пребаци на студије у Пешту, где је сазнао да су предавали најпознатији европски научници, природне науке, а нарочито ботанику, која је њега највише занимала.21) Ово велико занимање за ботанику, може се приписати чињеници да се она још увек налазила под утицајем Линеа, у фази систематизације, проналажења нових врста и њиховом сврставању у системе.22)

Стриц је услишио молбу, слао му је месечну помоћ за студије медицине у Пешти, али та помоћ није била довољна, па је Панчић у току студија морао да даје приватне часове, што је учинило да му се студије одуже на десет година, многе часове је морао да пропусти, а стриц је губио стрпљење. На студијама је највише волео часове ботанике, код професора Јосипа Седлера,23) па је своју докторску дисертацију, посвећену стрицу Гргуру, на латинском језику, урадио на тему о ботаничким системима (лат. Taxilogia botanica)24) и одбранио 7/19. септембра 1842.25)

Лекар

После завршене медицине најпре је радио као лекар у Будиму, али му посао није ишао добро. Богати пацијенти су тражили услуге само од искусних лекара. Због тога је током две године одлучио да ради као приватни учитељ у рударском градићу Руксбергу, у Северном Банату.26) Боравак у Банату је искористио за обилазак ближе и даље околине. Са инжењерима рударства силазио је у рударска окна, где је сакупљао и класификовао стене и минерале, а сакупљао је и биљке за свој хербаријум. Неколико пута је одлазио на вишедневне екскурзије до Карпата, Хацешке долине, Делиблатске пешчаре и према Јужном Банату, па и до Ђердапске клисуре.27)

После две године у Банату, вратио се на кратко у родни крај, да посети стрица Гргура и старијег брата Мату.28)

Беч

На јесен 1845. нашао се у Бечу, гдје је проучавао ботанику.29) У светски познатом Царском музеју, уз помоћ кључева и музејских хербаријума, класификовао је биљни и геолошки материјал, сакупљен у Банату, као и на свом Велебиту и Приморју. Тада је схватио да жели да своју будућност посвети науци. Истовремено је пратио предавања из ботанике, које је на бечком универзитету држао професор Стефан Ендлихер.30)

У Бечу се састајао са вршњацима блиским илирском покрету. Зближио се са Вуком Караџићем и Францем Миклошићем. Са Вуком је разговарао о Србији, Босни, Херцеговини и другим областима у којима је живео српски народ. Вук се интересовао за Панчићеву будућност,31) и посаветовао га да оде у Србију,32) где је у то време владала оскудица за ученим људима и лекарима.33)

Долазак у Србију

У Србији је живео од половине 1846. до смрти.34) Од Вука је добио препоруку са којом се јавио начелнику санитета, Јовану Стејићу.35) У то време, у Кнежевини Србији се на трону налазио кнез Александар Карађорђевић, који није био наклоњен Вуку, ни његовим пријатељима, пошто је сматран за присталицу династије Обреновић. Иако му Вуково протежирање није могло помоћи да дође до посла, Панчић се надао да ће га некако ипак пронаћи. Пријавио се у Министарству унутрашњих дела и обратио се молбом Илији Гарашанину, тражећи према Вуковом савету, место лекара у Ужицу, због близине границе са Босном, чију је флору најпре желео да проучава. Међутим, управо због таквог захтева, тадашње власти су биле сумњичаве, с обзиром да се радило о забаченом крају, у коме су се се скривали Обреновићевци.36)

Док је чекао одговор, успостављао је познанства и стицао поуздане пријатеље, често предузимао шетње по околини Београда и до Авале, сакупљао биљке за свој херабаријум. Када му је већ понестало пара и изгубио је стрпљење, мислећи да треба да се враћа назад, јер није могао да нађе посао, на разговор га је позвао министар страних дела Аврам Петронијевић са речима:37)

„Начекасте се, господине Панчићу! Немојте да се љутите јер је наша млада држава на климавим ногама и у клештима двеју моћних сила, Аустрије и Турске. Зато смо обазриви према туђинцима, разумете, је л' да?”

Понудио му је да отпутује у његову фабрику стакла у јагодинском округу, пошто је међу радницима и околним мештанима букнула епидемија трбушног тифуса,38) односно место лекара са задатком да се избори са епидемијом.39)

Лекар у Србији

Тако је у Србији најпре добио посао лекара у фабрици стакла, где је установио већ 68 заражених људи, а њих једанаесторо је умрло. Панчић се прихватио посла и за шест месеци успео да сузбије епидемију.40) То му је била одлична препорука за даљу лекарску службу, па је од јануара 1847. године почео да ради као окружни лекар у Јагодини. У слободно време проучавао је биљни свет околине, Црни врх, Озрен, Ртањ и сакупљао материјал за свој хербаријум. Крајем 1847. године је премештен за окружног лекара у Крагујевцу. Истовремено се бавио и испитивањем лековитости, односно балнеологијом наших бања. Проучавао је Алексиначку, Буковичку, Селтерс бању код Смедеревске Паланке, минералне изворе код Пожаревца и друге.41)

Боравећи у Ћуприји, исте године је упознао Људмилу Милеву, ћерку барона Франца Кордона, инжењера у служби Високог правитељства српског, с којом се венчао, јануара 1849. године у православној цркви у Ћуприји. Венчао их је игуман манастира Раванице.42) Са Милевом је имао седморо деце, три сина и четири кћерке, али су му двојица синова умрла још као мали.43)

Професор

Временом се прочуо као одличан познавалац биљака, па је 1853, тајним гласањем, изабран за професора по уговору, на новоотвореном одељењу за јестаственицу (природне науке), на Лицеју у Београду,44) касније Велике школе, мада до тада, осим докторске дисертације, још увек није имао објављен ниједан научни рад. Тако је, после седам година лекарске праксе у Србији, почео да се бави просветним и научним радом.45) Лекарском позиву се враћао у неколико наврата, на кратко, пре свега у ослободилачким ратовима.46) Посветио се истраживању Србије као природописац. Проучавао је и писао о флори и фауни Србије, где је флора била његово главно и животно дело.47)

У мају 1853. године Друштво Српске словесности га је позвало да предузме ботаничко путовање по Србији и дало му новчану помоћ.48) После дугог чекања, још од 1847. године, на отпуст из аустроугарског држављанства, коначно је добио одговор 1853, и наредне године је добио српско држављанство, па је тада затражио место редовног професора Лицеја.49)

У Гласнику Друштва српске словесности објавио је 1860. своје радове писане Вуковим правописом.50) Исте године је уступио свој хербаријум Великој школи. Хербаријум се данас чува, као изузетна вредност, у Институту за ботанику у Ботаничкој башти у Београду.51)

Када је почео да предаје као професор на Лицеју, у Србији није било одговарајућих уџбеника на српском језику. Свој први уџбеник, „Јестататвеница за ученике Велике школе - I део: Зоологија“ припремио је 1864. године,52) следећи је изашао две године касније као „Минералогија са геологијом“,53) а затим и „Ботаника“ 1868.54) Своје уџбенике је допуњавао примерима из Србије и све их је штампао на ћирилици.55)

Као професор је ишколовао 34 генерације студената.56) Своје ученике је често водио по Србији и заједно са њима, на лицу места, проучавао природна богатства.57) Основао је кабинете за ботанику, зоологију и геологију. Предавао је ботанику, зоологију, геологију и минералогију, а током петнаест година и агрономију, за коју је написао и уџбеник, који никада није одштампан. Као веома цењен професор био је шест пута биран за ректора Велике школе (1868/69, 1869/70, 1870/71, 1871/72, 1872/73. и 1873/74),58) а када је 1880. године, при Министарству просвете, основан Главни просветни савет, изабран је за његовог првог председника.59) Поред ректорске, вршио је и друге руководеће дужности у Великој школи и другим педагошким институцијама и просвети.60)

Панчићева оморика

Зачетник је српског планинарства и први је планински водич.61) На планини Тари је открио нову врсту четинара која је по њему названа Панчићева оморика62) (лат. Picea Omorika Panč). Вест о њеном проналаску објавио је Срспком ученом друштву 20. априла/2. маја 1877.63) Први наговештај о њеном постојању имао је још 1855. године, али му је било потребно 20 наредних година да је пронађе.64) Пошто је дуго безуспешно тражио, 1865. године пало му је на памет да преко окружних власти, за потребе Велике школе, набави гране са шишаркама свих четинара са Таре, Златибора и Ужичког округа у целини. Министарство просвете проследило је његову молбу намесницима у западној Србији, који су уз помоћ сељака сакупљали гране четинара и слали их Панчићу у Београд. Исте године, већ пред зиму је имао у свом кабинету и две гране оморике, али без записа о томе ко их је и одакле донео. Наредне, 1866, године, у току распуста је кренуо са шесторицом ученика на екскурзију по западној и средњој Србији. Иако је тада преко Таре ишао стаништима оморике, није имао среће да је пронађе. После више покушаја, нашао ју је тек 1875. године, у Заовинама, на Тари.65) После тога му је била потребна цела деценија напора да убеди европски учени свет о њеном реалном постојању и раритетним вредностима.66)

Планинарство и биодиверзитет

Истраживао је многе српске планине, али се највише одушевио богатством природе и људи на Копаонику. Копаоник је посетио 16 пута, први пут 1851. године, а последњи када је имао 72 године.67) О Копаонику је записао:

„За Србина лежи ту отворена књига, у којој су словима, које никакво време збрисати не може, записани многобројни догађаји из прошлости народа српског.”68)

Посебно је волео његов највиши врх, јер се на њему сусрећу сви балкански ветрови и најбоље се виде све планине у Србији.69) Осим Србије проучавао је и флору Кнежевине Бугарске, нарочито Стару планину, а пропутовао је и Црну Гору.70) У Србији, Црној Гори и Кнежевини Бугарској је открио, описао или објавио само под одређеним именом, али без описа 178 таксона различите систематске вредности, од чега 121 врсту, 50 варијетета и 7 форми биљака. На тај начин је постао истраживач читавог балканског региона.71)

Захваљујући његовим пионирским подухватима, доказано је да Србија припада малој групи земаља, која поседује богат биодиверзитет, што доприноси стабилности, поузданости и отпорности на неповољне технолошке утицаје.72) На крају свог капиталног дела о флори Кнежевине Србије изнео је закључак о њеној необично богатој флори, највише због монотипа или биљака који припадају само њој, као и мноштву врста, који потичу са истока. Тада је записао да су од српске, богатије само неколико европских флора: грчка, далматинска, флора јужне Италије и јужне Француске, као и флора Иберијског полуострва.

Поред биљака је интензивно прикупљао и проучавао фаунистички материјал, рибе, птице, инсекте, и написао неколико монографија, које представљају фундаментална дела из области природних наука код нас.73) Такође су га занимале и друге појаве у природи.74) Испитивао је геолошки састав тла, фосиле, стене и минерале, минералне и лековите воде, па и рудоносне појаве.75) Вршио је рударско-геолошка испитивања у Крупањским рудницима, у руднику угља Босман на Дунаву, а био је заинтересован и за рудна богатства Копаоника. Пошто је у околини Соко Бање 1887. године пало метеорско камење, у кабинет Велике школе је донето 7 примерака различитих величина.76) Панчић је пред Српским ученим друштвом 1879. изложио реферат о првом метеориту који је виђен у Србији.77)

Ботаничка башта

Прва ботаничка башта у Београду је такође била његова идеја. По постављењу за професора Лицеја, биљке је садио најпре у дворишту Лицеја, који се тада налазио у Конаку кнегиње Љубице, а у више наврата је од Министарства просвете тражио посебно земљиште за ботаничку башту. Министарство просвете је за ботаничку башту тек 1874. године доделило земљиште између Дунава и Дунавске улице. До 1881. године извођени су радови на нивелисању земљишта и подизању стакленика, тако да је већ 1881. године гајен велики број врста биљака. Међутим, 1887. године је дошло до великог изливања Дунава и ботаничка башта је остала поплављена читавих петнаест дана, па су многе засејане културе пропале.78)

Пред крај живота, Панчић је поднео захтев за нови простор за ботаничку башту, али је краљ Милан Обреновић тек 1889. године уступио имање свог деде Јеврема, за ботаничку башту и ту се она и сада налази.79)

Учешће у ослободилачим ратовима

Као велики родољуб и лекар учествовао је у свим ослободилачким ратовима, које је Србија водила у другој половини 19. века. У Првом српско-турском рату 1876. године, био је војни лекар и шеф Војне болнице, у згради Војне академије у Београду. Истовремено, у Великој школи је такође организована војна болница. За заслуге у овом рату одликован је Таковским крстом.80)

У Другом српско-турском рату децембра 1877. и јануара 1878, био је шеф Војне болнице. У Српско–бугарском рату, током новембра 1885. године је добровољно вршио дужност управника резервне Војне болнице Српског друштва Црвеног крста, која се налазила у згради Велике школе.81)82)

Личност Јосифа Панчића

Био је човек вишег раста, крупног и кошчатог тела. Носио је кратку браду и бркове. У старости је био доста погурен и знатно је оседео, али косу није изгубио. Чело му је било високо и велико, а очи мале и дубоко под обрвама. Глас му је био танак и јасан, причао је течно и пријатно. Рукопис му је био ситан и нечитак. Био је небично смеран у свему што је радио. За себе је говорио да само ради оно што му је дужност, па се чудио када би га хвалили за урађени посао.83)

Смрт

Умро је у Београду, 25. фебруара/8. марта 1888. године,84) у наручју ћерке Милице.85) Сутрадан је организован величанствен погреб,86) о трошку државе и проглашен дан жалости. На сахрани је присуствовала сва београдска интелигенција. Опело је држао митрополит Теодосије, са 16 свештеника и 4 ђакона, а присуствовао је и краљ Милан.87) У тестаменту је Панчић сву покретну имовину (непокретне није имао) завештао својој деци: сину Петру и ћеркама Јелени и Милици.88) Пре смрти је изразио жељу да буде сахрањен на Копаонику, али када је видео да је ту жељу тешко испунити, тражио је да га сахране у његовој Ботаничкој башти, поред Дунава.89)

„Нека ме сваки дан греје јако сунце, које греје и моје цвеће, а нека ме некад и Дунав запљусне.”

Даске од оморике, за свој ковчег је чувао спремљене, још пре смрти.90) Најпре је сахрањен поред Цркве Светог Марка, а након Првог светског рата је ковчег пренет на Ново гробље, где је стајао све до 1951. године.91)

Панчићев маузолеј

Жељу да буде сахрањен на Копаонику су му испунили српски планинари и САНУ, који су 7. јула 1951. године организовали слет планинара са 2.000 учесника, на путу од Студентског трга у Београду, до Панчићевог врха (2017 мнв) на Копаонику, у маузолеју где су сахрањени његови земни остаци, у ковчегу од Панчићеве оморике.92)

Панчићев маузолеј је први споменик културе на планинама Србије. Направљен је у облику каменог саркофага, по пројекту архитекте Владимира Владисављевића. Озидан је копаоничким гранитом тамносиве боје, широк 2,45, дугачак 3,60, а висок 1,65 метара. На чеоној страни маузолеја стоји плоча на којој је исписана порука САНУ и Планинарског савеза Србије:93)

„Остварујући завет Панчићев, преносимо га да овде вечно почива. Објављујемо и његову поруку упућену српској омладини - Да ће тек дубоким познавањем и проучавањем природе наше земље показати колико воли и поштује своју отаџбину”

Заједно с посмртним остацима Јосифа Панчића пренети су и посмртни остаци његове жене Људмиле Милеве и кћерке Милице и сахрањени су такође у маузолеју на Копаонику.94)

До маузолеја се стиже планинским путем или жичаром са „Сунчаних конака“. НАТО је 1999. године гађао врхове Копаоника са 81 пројектилом и десет сандука касетних бомби. Један од пројектила погодио је темељ маузолеја и тешко га оштетио. Од експлозије су тада размакнуте камене цигле, кроз које се видео ковчег, са Панчићевим посмртним остацима. Оштећена је била и десна страна крова маузолеја. План је био да маузолеј буде окупиран, те да се кроз њега провуче нова граница између Србије и Косова и Метохије. На лето исте године враћене су камене цигле на своје место и маузолеј је реновиран, али је остао у војној надлежности и затворен је за посете.95)

Важнија дела

За 42 године проучавања природе Јосиф Панчић је написао 42 дела из ботанике, зоологије и геологије. Нека од значајнијих су:

  • „Флора Србска или саморастије“, писано у 12 свезака које је прикупљао по Србији од 1846 до 1854. године96)
  • „Рибе у Србији“ (1860)97)
  • „Живи песак у Србији“ (1863)98)
  • „Флора у околини београдској“ (1865-1892)99)100)
  • „Птице у Србији“ (1867)101)
  • „Копаоник и његово подгорје“ (1869)102)
  • „Сисари и водоземци у Србији“103)
  • „Флора Кнежевине Србије“ (1874)104)
  • „Ортоптере у Србији“ (1883)105)
  • „Додатак флори кнежевине Србије“ (1884)106)
  • „Ботаничко путовање по Црној Гори“
  • „Грађа“ и „Нова грађа за флору Кнежевине Бугарске“ (1883) (1886)107)
  • „Јестаственица за ученике Велике школе - Део први: Зоологија“ (уџбеник) (1864)108)
  • „Јестаственица за ученике Велике школе - Део трећи: Минералогија са геологијом“ (уџбеник) (1866)109)
  • „Јестаственица за ученике Велике школе - Део други: Ботаника“ (уџбеник) (1868)110)

Државна аминистарција, учена друштва и ордени

Био је најугледнији научник Србије свог времена.111) У два маха био је постављен за народног посланика у тадашњим законодавним скупштинама Србије и биран је за потпредседника Скупштине (1870. и 1871), а 1884. године постављен је за члана Државног савета, што се сматрало највишом почасти у државној администрацији тог времена.112)113)

Сарађивао је и био члан више учених друштава у земљи и иностранству. Био је кореспондентни члан Друштва српске словесности од 1850.114) и редовни члан Српског ученог друштва (Одсека за науке природословне и математичне) од 1864, чију је функцију председника обављао у периоду 1879—1882. Био је такође секретар Одсека за науке природословне и математичне у периоду 1864—1866. Наименован је 1887. за правог члана тада тек основане Српске краљевске академије (Академије природних наука),115) а на предлог министра просвете и црквених послова је указом краља Србије изабран за њеног првог предсједника.116) Ову функцију је обављао од 5/28. априла 1887. до смрти, мада је због његове болести изабран и заступник председника Чедомиљ Мијатовић.117)

Налазио се међу 15 београдских лекара који су 1872. основали Српско лекарско друштво.118) Био је члан Српског арехолошког друштва, Друштва за пољопривреду,119) такође Немачког ботаничког друштва, Угарске академије наука, немачког Бранденбуршког зоолошког-ботаниког друштва у Бечу.120)121)

Носилац је Ордена Светог Саве првог степена за мирнодопске заслуге и Таковског крста за учешће у Првом српско-турском рату, које му је доделио краљ Милан и Крста друштва Црвеног крста, за лечење рањеника.122)123)

Споменик Јосифу Панчићу у Студентском парку

На тргу испред Капетан Мишиног здања (сада Студентски парк) 1897. године је свечано откривен споменик Јосифу Панчићу.124) Овај споменик културе је рад вајара Ђорђа Јовановића, једног од првих домаћих школованих вајара. Споменик је направљен у облику бронзане скулптуре, која представља Панчића у стојећем ставу, у закораку, с лупом и гранчицом у рукама, док му поред ногу леже књиге и Панчићева оморика. Постамент је израђен од светлосивог камена. То је прва фигура у српском вајарству коју је радио домаћи уметник, један од првих јавних споменика у Београду, с почетка развоја вајарске уметности код нас, настао у време академизма. Овај споменик је излаган на Јесењем салону у Паризу 1891. године.125)

Литература

Спољне везе

1)
По рођењу Јосип, а по преласку на православну веру 1848. и пријему српског држављанства 1854. име је променио у Јосиф
2) , 8) , 10) , 14) , 17) , 18)
Никола Диклић, 1996, стр. 4
3) , 5) , 9) , 33)
Андра Гавриловић, 1901, стр. 103
4)
„живот”, Спаса Сотиров, Бранислав Митојевић, Победио - живот, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 28. 2. 2008.
6) , 7) , 11) , 13) , 15) , 16) , 19) , 21)
живот
12) , 26) , 29) , 32) , 34) , 47) , 113)
Народна енциклопедија, 1928, стр. 339
20)
„забавник”, Радомир Мандић, Живот и прикљученија Јосифа Панчића, Политикин Забавник, број 3202, уредник Зефирино Граси, 21. 6. 2013.
22)
Никола Диклић, 1996, стр. 5
23)
„Пешта”, Спаса Сотиров, Бранислав Митојевић, Бурно у Пешти, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 29. 2. 2008.
24)
Никола Диклић, 1996, стр. 6
25) , 28)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 497
27)
Пешта
30)
„беч”, Спаса Сотиров, Бранислав Митојевић, Разговори са Вуком, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 1. 3. 2008.
31)
беч
35) , 44)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 498
36)
„климаво”, Спаса Сотиров, Бранислав Митојевић, Климава држава, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 2. 3. 2008.
37) , 38)
климаво
39) , 40) , 41) , 43) , 45) , 51) , 56) , 59) , 65) , 81) , 85) , 88) , 94) , 112)
забавник
42)
Никола Диклић, 1996, стр. 8
46) , 49)
Никола Диклић, 1996, стр. 10
48)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. IX
50)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. X
52) , 109)
Никола Диклић, 1996, стр. 39
53) , 55)
Никола Диклић, 1996, стр. 40
54)
Никола Диклић, 1996, стр. 41
57)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 499
60)
Никола Диклић, 1996, стр. 46
61) , 67) , 69) , 92) , 93) , 95) , 121) , 122)
маузолеј
62)
„маузолеј”, Марко Лопушина, Неиспуњени завет Јосифа Панчића, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 23. 2. 2014.
63) , 104)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. XVIII
64)
„лепотица”, Спаса Сотиров, Бранислав Митојевић, Лепотица с Таре, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 27. 2. 2008.
66) , 71) , 72) , 78) , 79)
лепотица
68) , 84) , 86) , 111)
Андра Гавриловић, 1901, стр. 105
70)
Андра Гавриловић, 1901, стр. 104
73)
Никола Диклић, 1996, стр. 33
74)
Никола Диклић, 1996, стр. 36
75) , 76)
Никола Диклић, 1996, стр. 37
77)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. XIX
80) , 82) , 91)
Никола Диклић, 1996, стр. 48
83) , 89) , 123)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 508
87) , 90)
М. Ђ. Милићевић, 1888, стр. 509
96) , 114)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. VIII
97)
Никола Диклић, 1996, стр. 50
98) , 100) , 101) , 103) , 108)
Никола Диклић, 1996, стр. 51
99)
Јосиф Панчић, 1865, стр. 1
102) , 110)
Никола Диклић, 1996, стр. 52
105) , 106) , 107)
Никола Диклић, 1996, стр. 53
115)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. 384
116)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. XXV
117)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. 377
118) , 120)
Никола Диклић, 1996, стр. 44
119)
Никола Диклић, 1996, стр. 43
124)
Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић-Костић, 2007, стр. XXVII
125)
Каталог непокретних културних добара на подручју града Београда, 2010, гл. Споменик Јосифу Панчићу
Штампање