Вишњић Јован је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

Вишњић Јован чека прољеће и спрема се да нападне Мују и Омера Куртагића, и да им отме оружје и имовину. Мујо код пријатеља усније страшан сан, и иде кући да провјери да ли је све у реду. Потом се даје у потјеру за Јовановом дружином пратећи брата. Налази успут убијене чланове Јованове и Омерове дружине, и на крају и самог Омера на самрти. Мујо сустиже Јована и изазове га на двобој, у којем обојица погибају. По називу ријека (Уна и Корана) ова погибија се дешава на некадашњој граници Војне и Турске Крајине.

0001    Бога моли Вишњићу Јоване

0002    да му рано сване премаљеће,

0003    у прољеће весел данак Ђурђев,

0004    да се гора заођеде листом,

0005    а рудине травом ђетелином,

0006    да пролиста шума буковица,

0007    а закука у њој кукавица,

0008    да он скупи једну чету малу,

0009    да ш њом иде уз Херцеговину

0010    на бијеле Куртагића дворе,

0011    Куртагића Муја и Хомера,

0012    да погуби Муја и Омера

0013    и зароби Куну и Хајкуну

0014    и Малина коња Омерова

0015    и гадару сабљу о Малину.

0016    Бога моли и умолио га,

0017    рано њему освану прољеће,

0018    у прољеће весели дан Ђурђев.

0019    Скупи Јован једну чету малу,

0020    ш њом отиде уз Херцеговину

0021    на бијеле Куртагића дворе,

0022    Куртагића муја и Омера,

0023    ал’ на дворе Муја не бијаше

0024    него бјеше у крајини доњој,

0025    у амиџе испијаше вино,

0026    мало засп’о, зао сан саснио,

0027    да га уд’ри змија под кољено,

0028    с десне стране из зелене траве,

0029    а Омера међу очи црне.

0030    Од санка се Мујо раставио

0031    пак амиџи санак повидио:

0032    „Богом тебе, остарал’ амиџа!

0033    Мало заспах, зао санак виђех

0034    да ме уд’ри змија под кољено,

0035    с десне стране из зелене траве,

0036    а Омера међу очи црне,

0037    бојати се Вишњића Јована,

0038    јер се Јован зафалио давно

0039    теке њему осване прољеће

0040    да ће нама похарати дворе

0041    и погубит мене и Омера,

0042    а заробит куну и Хакуну

0043    и Малина коња Омерова

0044    и гадару сабљу о Малину.“

0045    Амиџа му ћаше бесједити,

0046    ал’ га Мујо слушати не хоће

0047    нег’ окрочи пеливан зеленка,

0048    оћера га на дворе бијеле,

0049    ал’ му пред двор стара мајка сједи,

0050    ни селам јој Мујо не назива

0051    нег’ је старој говорио мајци:

0052    „Стара мајко, за бога милога,

0053    јеслу ли ме сестре заробљене?

0054    Јел’ на кули моја тудешкиња, (пушка)

0055    јесу ли ми повели Малина

0056    и гадару сабљу о Малину

0057    а је ли ми Омер погинуо?“

0058    Стара њему проговара мајка:

0059    „О мој синко, Куртагићу Мујо!

0060    Нијесу ти сестре одведене,

0061    на кули је твоја тудешкиња,

0062    нијесу ти повели Малина,

0063    нити ти је Омер погинуо,

0064    нег’ је Омер пош’о у поћеру

0065    за курвићем Вишњићем Јованом.“

0066    А када је разумио Мујо,

0067    опет Мујо окрочи зеленка

0068    па га гони гором кроз планину,

0069    ал’ находи три четири друга

0070    од дружине Вишњића Јована

0071    што бијаше Омер погубио.

0072    Отле ћера унапријед трагом,

0073    кад ето ти седам-осам другах

0074    од дружине Куртагић Омера

0075    што бијаше Јован погубио;

0076    и опета гором оде Мујо,

0077    кад находи до дванаест другах,

0078    све дружина Вишњића Јована

0079    што бијаше Омер погубио

0080    и међ’ њима рањен Омерага,

0081    а вели му Куртагићу Мујо:

0082    „Јесу ли ти ране од видања,

0083    да те, брате, водим на хећиме?“

0084    „Ах мој брате, Куртагићу Мујо!

0085    Нит’ се мучи, нити блага харчи,

0086    све су мени ране од видања,

0087    ал’ ми нису ране од видања

0088    од курвића Јована Вишњића

0089    и његове двије пушке мале,

0090    су два зрна и четири герла,

0091    један чарак обје жежијаше,

0092    оне су ми срце покосиле.“

0093    А кад чуо Куртагићу Мујо,

0094    на њ бацио диван-кабаницу,

0095    а удари трагом за Јованом,

0096    брзо га је Мујо пристигао,

0097    тек га виђе, нама’ га познаде,

0098    викну Мујо кано да гром пуче:

0099    „Стан’ курвићу, Јоване Вишњићу!

0100    Да си мени лани утекао,

0101    љетос би те Мујо достигао,

0102    ев’ ћемо се сабљам’ ударити!“

0103    А приправи своју тудешкињу,

0104    него вјере у Турчина нејма,

0105    устави се Вишњићу Јоване,

0106    сигурне му двије пушке мале.

0107    Кад се, брате, близу састадоше,

0108    Мујо пали своју тудешкињу,

0109    Јован жеже обје пушке мале.

0110    Код студене Уне и Коране,

0111    ту удари јунак на јунака,

0112    а погибе један код другога,

0113    уз њих, брате, ниђе никог нејма,

0114    нег’ удара Уна у Корану,

0115    жали Уна Куртагића Муја,

0116    а Корана Вишњића Јована.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Visnjic Jovan