Гаврило V (световно Ђорђе Дожић) (Доња Морача, 17. мај 1881 — Београд, 7. мај 1950), архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски од 1938. до 1950. године. По хронолошком реду био је 41. врховни поглавар Српске православне цркве.

Његова светост патријарх српски Гаврило V (Ђорђе Дожић) рођен је 17. маја 1881. године у Врујцима у Доњој Морачи у близини манастира Мораче. Имао је брата Петка, кога су му у Другом светском рату убиле усташе и брата Секулу кога су убиле комунисте.¹⁾

Основну школу је завршио у манастиру Морачи, а потом је школовање наставио у Београду. Био је једно време искушеник у манастиру Липовцу код Алексинца, а затим у манастиру Сићево код Ниша, где се и замонашио 26. фебруара 1900. Следећег дана га је епископ нишки Никанор Ружичић рукоположио у чин јерођакона, а после седам дана у чин јеромонаха.

Ректор Богословско-учитељске школе у Призрену, Стева Димитријевић му је помогао да буде примљен у манастир Високи Дечани и студира као редовни студент Богословско-учитељске школе. После завршене школе постао је учитељ у Дечанима и тада се показао као врло активан просветни и национални радник. Из манастира Високи Дечани прешао је у манастир Јошаницу код Јагодине, а одатле у Српску основу школу у Цариграду, ради усавршавања грчког језика.²⁾

Године 1905. уписао је Богословски факултет Атинског универзитета, као државни питомац Кнежевине Србије. Дипломирао је 1909, а нешто касније и докторирао на овом факултету. После тога је постављен за секретара српског манастира Хиландара на Светој гори, а одатле на место српског представника у Цариградској патријаршији и истовремено за управитеља Српске школе у Цариграду.³⁾ У Цариграду га је затекао избор за митрополита рашко-призренског 1. децембра 1911. Свечана хиротонија у епископски чин извршена је 4. децембра 1911. После завршетка балканских ратова, преименован је у митрополита и архиепископа пећког.

За време Првог светског рата био је интерниран у Цеглед, у Мађарској где је од страдања и малтретирања оболео, па је 1918. као болесник враћен у Улцињ, где је остао до ослобођења, под јаком аустријском стражом.

Био је један од најагилнији агитатора,⁴⁾ а затим се нашао на челу групе од 18 посланика црногорског парламента која је у новембру 1918. донела у Београд одлуку о уједињењу са Краљевином Србијом.

Црногорска делегација на челу са митрополитом Гаврилом Дожићем

После смрти митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана, изабран је за новог митрополита црногорско-приморског 17. новембра 1920. године. На овом положају је остао до избора за патријарха српског.

Предводио је делегацију Српске православне цркве на Конференцији у Цариграду 1923, која је била посвећена реформи календара. На овој конференцији са српске стране је учествовао и Милутин Миланковић као астроном, како би помогао око превазилажења проблема везаног за календар и дужину трајања године. О овом њиховом путу Миланковић је врло детаљно писао у свом делу Кроз васиону и векове.

Његошева капела на Ловћену 1925.

Пошто је у току аустроугарског бомбардовања Ловћена 1916. била јако оштећена мала Његошева капела, Архијерејски сабор Српске православне цркве је предузео иницијативу за обнову овог култног места. Формиран је одбор за обнову, на чијем челу се нашао митрополит Гаврило, а одбор су чинили највиђенији људи тог времена, као што су Јован Цвијић, Живан Живановић, Павле Поповић, војвода Божо Петровић и многи други. Одбор је од Александра тражио материјалну помоћ, и краљ је одлучио да сноси сав материјални трошак, а за савет се обратио једном од највећих вајара тог времена Ивана Мештровића, који је начинио скицу нове капеле у виду египатске пирамиде и објавио је у загребачком листу „Нова Европа”. Међутим, митрополита Гаврила је непријатно изненадио тај предлог, сматрајући да одудара од канонских правила цркве и Његошевог духа. Митрополит Гаврило је затражио пријем у двору и објаснио краљу своје неслагање са идејом. Краљ је прихватио његове аргументе, извинио се Мештровићу што његове скице нису искоришћене за изградњу капеле, али му је као неку врсту надокнаде понудио нови пројект — израду споменика Незнаном јунаку. Пренос Његошевих моштију и отварање нове капеле је свечано извршено 21. септембра 1925. године, а на свечаности је присуствовао и краљевски пар.⁵⁾

Пошто је Грчка по егзодусу Грка из Турске, након Првог светског рата одузела сва манастирска добра и имања на Светој гори, на конференцији у Цариграду,⁶⁾ 1933. успео је да издејствује поништење те одлуке и на тај начин одбрани одбрани аутномност Свете горе и свих њених манастира.⁷⁾

На патријаршијском трону наследио је патријарха Варнаву, који је умро изненада 1937. године. За патријарха је изабран 21. фебруара 1938.⁸⁾ Од Варнаве је био још непопустљивији у погледу конкордата. Кад је конкордат изгласан, екскомуниковао је из цркве председника владе Милана Стојадиновића. Захваљујући њему конкордат је убрзо повучен, а влада је морала да прихвати његове захтеве: да се укине цензура и забрана црквене штампе, амнестирају и врате сви кажњени и отпуштени свештеници и да одговарају они државни службеници који су примењивали репресалије против свештенства и верника.⁹⁾

Био је противник потписивања Тројног пакта и писмено је саветовао југословенској влади да га не потписује. Кнез Павле и министар Мирослав Спалајковић су покушали да га убеде како пакт мора да се прихвати, али се патријарх томе оштро успротивио и опоменуо кнеза Павла на његову одговорност и предложио образовање концентрационе владе као и да се народ обавести о ситуацији у којој се држава налази.¹⁰⁾ На дан преврата 27. марта, патријарх је у име свих српских владика одржао говор преко Радио Београда, о значају преврата. Говор су преносиле и станице Загреб и Љубљана.¹¹⁾

Освештао је темеље Храма Светог Саве 10. маја 1939.¹²⁾

После бомбардовања Београда, 6. априла 1941, патријарх се најпре склонио у манастир Раковицу. У ноћи између 6. и 7. априла је отишао у манастир Жичу, а после тога у манастир Острог.¹³⁾ У Острог је стигао са својим личним секретаром и синовцем Душаном Дожићем и у пратњи Милутина Поповића, истог дана када је краљ Петар са пратњом напустио манастир, са намером да преко Никшића напусти земљу. По патријарха су се вратили пилоти официри, понудивши му да заједно са краљем и владом напусти земљу. Патријарх је, међутим, понуду одбио сматрајући да не може да остави народ, који је у немилости, да му је место уз народ, исто као што је „пастиру место уз стадо, чак и када на њега навали чопор гладних вукова”. У споменици манастира Острог 14. априла 1941. записао је:¹⁴⁾

„Молим се Свемогућем и Свемилостивом Богу Творцу да молитвама Светог Василија Острошког Чудотворца и свих Божјих угодника избави наш тешко искушавани српски народ од патњи и мука, и да му подари мир и благостање.”

У Острогу га је ухапсио Гестапо, 25. априла 1941. године у 6 сати ујутро, а манастир је опљачкан.¹⁵⁾ Одвели су га, заједно са игуманом и пратњом преко Сарајева и Загреба у Београд, где су стигли 1. маја и тамо су раздвојени.¹⁶⁾ На путу до Београда је мучен, кињен, малтретиран, изгладњиван и понижаван.¹⁷⁾ У Београду га је Гестапо најпре држао у затвору Окружног суда. Међутим, због болести је пребачен у санаторијум „Живковић”.¹⁸⁾ Интервенција Милана Аћимовића, шефа квинслишке Комесарске управе, делимично је утицала на ублажавање затворског режима.¹⁹⁾ Страх окупационе управе да би неповољан третман или смрт болесног патријарха у затвору могли да изазову револт у народу, такође је утицао на одлуку да се патријарх уместо у затвор пребаци у строги кућни притвор у манастир Раковицу.²⁰⁾ У манастиру се налазио пре 6. маја, и ускоро после тога је забрањен приступ манастиру свакоме ко није имао специјалну пропусницу Гестапа.²¹⁾ Затим је пребачен у манастир Војловицу код Панчева, где се већ шест месеци налазио затворен епископ жички Николај.²²⁾

Патријарх Гаврило и владика Николај су били стари пријатељи и другови, који су се познавали из времена када је патријарх Гаврило био митрополит у Пећи, нарочито после преноса Његоша са Цетиња на Ловћен 1925. године, после кога су заједно пропутовали кроз Црну Гору, што је значајно допринело смирењу тамошњих прилика. Њихови односи су једно време били лоши због различитих ставова о конкордатској борби и у једном тренутку достигли критичну тачку, али су посредством пријатеља, августа 1940. успели да изгладе неспоразум.²³⁾

Заточеници у манастиру Војловица су били смештени у манастирском конаку, са сталном стражом, са закључаним вратима и прозорима, без права примања посете, примања или слање поште. Прозори на свим собама су били закључани катанцима, које су стражари откључавали на по један сат дневно, ради проветравања. Доносили су им на читање окупаторске београдске новине („Ново време”), а понекад и листове из Рајха.²⁴⁾ И поред тога што овакве новнине нису објективно извештавале о догађајима, из њих су затвореници могло да закључе када су Немци почели да губе битке и да се нагло повлаче, а Руси да напредују.²⁵⁾

Једном месечно затворенике је обилазио немачки капетан Мајер, задужен за верске послове, који је био у контакту са Патријаршијом. Јутарња и вечерња богослужења су вршили у собама. Кључ од цркве су држали немачки стражари. Црква је стално била закључана и откључавана је само за затворенике, недељом и празником, да би служили Свету литургију.²⁶⁾ Служењима у цркви није могао да присуствује нико више осим затвореника, па чак ни манастирски калуђери. Један сат дневно била им је дозвољена шетња испред манастирског конака, а касније и у малом манастирском парку. Храну су добијали из манастирске кухиње, коју је водио игуман, а храну је спремала куварица из једног банатског села. Она их је понекад обавештавала о новостима у самом манастиру и изван њега, тако што је исписивала поруке на парчету хартије, који је стављала у тесто погаче. Манастир је имао доста добру библиотеку. У њој су се налазила издања бивше Карловачке митрополије, а било је и неколико рукописник Минеја. У манастиру су водили једноличан живот.²⁷⁾ Састајали су се најчешће у соби Василија Костића и сваки дан откада им је састајање дозвољено, водили разговоре, који су понекад трајали и по читаве сате.²⁸⁾

Немачке окупационе власти су покушавале да патријарха Гаврила и владику Николаја искористе за своје циљеве против опасности од снага ЈвуО и партизана, од чега нису одустали до краја рата. Патријарх је одбио све понуде о сарадњи са окупатором.²⁹⁾

Специјални опуномоћеник за Југоисток Херман Нојбахер покушао је у јесен 1943. да издејствује пуштање на слободу Дожића и Велимировића. Добио је сагласност од Рибентропа, али не и од Хитлера, због њихове улоге у државном удару.

Патријарха је пред крај 1943. посетио Милан Недић. Недић од Мајера није добио дозволу да разговара и са владиком Николајем, мада је имао намеру. Због тога је само патријарху изнео усмени и предао писмени предлог да сазове Сабор архијереја Српске православне цркве, те да на њему изда проглас против Комунистичке партије. Патријарх се најпре чак и обрадовао идеји да што пре оконча живот под стражом и сам је скицирао свој писмени одговор Недићу, у коме је опширно изнео неодређен став у вези политике, због непознавања правог стања ствари. Затим се посаветовао са владиком Николајем, који га је упозорио да би на таквом сабору морао најпре да жигоше недела немачке војске, који су побили многе монахе, монахиње и свештенике, порушили цркве и манастире по читавој његовој Жичкој епархији. Такође га је подсетио да се легални председник владе налази у Лондону и да се Недићу не може обраћати као председнику, како га тиме у име Цркве не би легализовао на таквом положају, затим да се Цркве не тичу партије и партијски програми, те да је издавање прогласа против једне политичке партије врло опасно. Патријарх Гаврило се сложио са овим аргументима, па је кратак одговор Недићу, који су потписали обојица, на крају припремио владика Николај. У одговору је избегнуто помињање било које партије и указано на чињеницу да се обојица налазе у затвору, лишени слободе и свих права, као и да је СПЦ прекраћено правилно канонско-законско функционисање и да због тога нису у стању да дају званична саопштења, нити могу да сносе одговорност у званичним пословима.³⁰⁾

После датог одговора, у коме су одбијени сви Недићеви захтеви и са којим је нестала свака нада за излазак из заточеништва, настало је затишје све док³¹⁾ због пораста опасности од партизана и Црвене армије, који су тих дана ослобађали Ваљево, Немци нису почели да се повлаче. Гестапо је тада одлучио, без консултовања Министарства иностраних послова, да 14. септембра 1944,³²⁾ изврши депортацију патријарха Гаврила и владике Николаја у концентрациони логор Дахау, задржавајући их обојицу као залог за будуће преговоре са западним савезницима и заштиту од антинацистичке пропаганде, за коју су савезници могли да их употребе. Депортација је трајала 11 дана,³³⁾ преко Панчева, Бечкерека, Будимпеште и Беча.³⁴⁾ Обојица су одведени против своје воље и на брзину, без објашњење куда, а током њиховог пута, Гестапо у Београду није давао обавештења о месту у које су затвореници одведени, што је веома узнемирило митрополита скопског Јосифа Цвијовића, као и Душана Дожића, јер су имали намеру да им помогну и пошаљу лекара, пошто су били болесни и у ту сврху су се обратили Милану Недићу за помоћ.³⁵⁾

Владика Николај је добро говорио немачки језик, што им је знатно помогло током боравка у немачком логору, јер патријарх Гаврило није знао немачки.³⁶⁾ У логору је било заточено 2.771 свештеника различитих вероисповести и националности, из двадесет европских држава, од чега је 48 депортовано са територије Југославије. Стотинак њих је имало висок ранг у хијерархији својих цркава, а патријарх Гаврило је био логораш највишег свештеног чина и звања, који се нашао заточен Логору Дахауу.³⁷⁾ Према извесним ауторима, Немци су патријарха Српске православне цркве у концентрационом логору третирали крајње учтиво и са уважавањем.³⁸⁾ Патријарх Гаврило и владика Николај су били затворени у посебном одељењу логора за заробљенике са официрским чиновима и свештенство (Ehrenbunker) и третирани су боље од осталих логораша. У Дахауу су остали три месеца, до децембра 1944. Крајем јануара 1945. пребачени су у Беч.³⁹⁾

Немци су их, на интервенцију Нојбахера, као део погодбе са Димитријем Љотићем и Миланом Недићем заједно са Недићем и Нојбахером одвели у Словенију, где су се Љотић и Недић са другим српским националистима (Момчилом Ђујићем, Доброславом Јевђевићем) припремали да воде битку против партизана.

Из заробљеништва је изашао у тешком здравственом стању.⁴⁰⁾ Мада ослобођен интернације, још увек под нацистичком контролом,⁴¹⁾ последње дане априла, прве дана маја⁴²⁾ и слободу 8. маја 1945. дочекао је у аустријском месту Кицбил, у Тиролу.⁴³⁾ Заточенике су ослободиле америчке трупе, остављајући им могућност за повратак у домовину или за одлазак у политичку емиграцију.⁴⁴⁾

У пролеће 1945. отишао је у Рим. Савезничка команда му је понудила стан у центру Рима, аутомобил, возача и војничку, пратњу, новац и храну и позивала га на официрске вечере, али је он ове понуде одбио. У Риму се о њему старао генералштабни потпуковник Вукашин Вукотић, тадашњи члан Југословенске војне мисије при савезничкој команди у Риму, у којој је уживао велики углед.⁴⁵⁾

Од Тита је 30. августа 1945. примио писмо добродошлице, у коме је између осталог стајало:⁴⁶⁾

„Његовој светости патријарху српском господину Гаврилу,
Поздрављам Вашу одлуку да се након толиких патњи и страдања вратите у своју домовину Југославију.” Тито

У Риму су се утркивали да угосте патријарха Гаврила и његове пратиоце. Изабрао је да се смести у кући трговца Душана Пламенца, рођака краљице Милене. Недељом и празницима је служио литургију у Руској православној цркви у Риму. Заједно са Вукашином Вукотићем је путовао у Сан Ремо, на граници Италије и Француске, где је у малој руској цркви 9. октобра одржао парастос црногорској краљици Милени и краљу Николи I, као и парастос за једанаестогодишњицу смрти краља Александра. Затим је боравио у Паризу, где се сусрео са представницима српске политичке емиграције, између осталих, са Слободаном Драшковићем, једним од оснивача Српског културног клуба у Београду. Био је и у Лондону, где је крстио престолонаследника Александра, разговарао се владиком Николајем, краљем Петром, Слободаном Јовановићем и другим бившим министрима.⁴⁷⁾

Бивши потпредседник Владе и министар Краљевине Југославије, Словенац Миха Крек, покушао је да га приволи да учини званичну посету папи Пију XII у Ватикану, који је тада био спреман да му новчано помогне и уступи једну раскошну вилу у Риму.⁴⁸⁾ И поред тога што је у то време патријарх живео у тешким материјалним условима, одбио је да учини посету и прими материјалну помоћ, због папине подршке Павелићу⁴⁹⁾ и признавања Независне Државе Хрватске.⁵⁰⁾ На лечењу и опоравку од последица тамновања је боравио и у Карловим Варима.⁵¹⁾

Из Прага је допутовао у Београд, где је свечано дочекан у Саборној цркви тек 14. новембра 1946. Одмах по доласку сазвао је ванредно заседање Светог архијерејског сабора, да би се размотрио положај православне цркве у земљи, који је у то време био веома тежак⁵²⁾ и који је он у домену својих могућности покушавао да побољша.⁵³⁾

На Светом архијерејском сабору 7. маја 1947. када је донета одлука о оснивању самосталне Епархије шумадијске са седиштем у Крагујевцу, постарао се за њено издржавање у првим данима.

Патријарх Гаврило је изненада умро 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је 11. маја у београдској Саборној цркви, у јужном делу храма, у непосредној близини кнеза Милоша и кнеза Михаила Обреновића.

После њега патријарх српски је постао Викентије Проданов.

• Милан Ристовић, Трећи рајх и православне цркве на Балкану у Другом светском рату, 2000.
• Велибор В. Џомић, Мучеништво српског патријарха, Краљево, 1997.
• Патријарх Гаврило, Мемоари Патријарха српског Гаврила (одломци), Први део, Париз, 1974.
• Патријарх Гаврило-2, Мемоари Патријарха српског Гаврила (одломци), Други део, Париз, 1974.
• Милан Николић, Грешни пастири стада грешнога, Српско наслеђе - историјске свеске, број 3, НИП „Глас“ д.о.о., Београд, 1998.
• Станимир Спасовић, Србољуб Милетић, Историја српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Африци, уредник Љубо Милошевић, Светосавље, 2. 1. 2010.
• Златоје Мартинов, Одгонетнута тајна Дахуа - Предраг Илић, Република, Београд, 2006.
• Владимир Димитријевић, Срби и папин drang nach osten, ИП „Наш печат“, Печат, 8. 2. 2010.
• Будо Симоновић, Ропство патријарха Гаврила, Блиц онлајн, 14. 11. 2008.
• Будо Симоновић, Није било по вољи Свевишњег, Слободна Ријеч, 17. 3. 2015.
• Слободан Кљакић, Патријарх и владика у концентрационом логору, Политика онлајн, Политика новине и Магазини д.о.о., Београд, 26. 7. 2006.
• Антоније Ђурић, Ликови за споменар: Тата Пије узалуд чекао патријарха, Православље, број 942, СПЦ, 10. 1. 2008.
• Василије Костић, Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (2) - Из дневника јермонаха (потоњег владике) Василија Костића, Борба за веру, 19. 4. 2012.
• Јован Велимировић, Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (1) - Из дневника јермонаха (потоњег владике) Василија Костића, Борба за веру, 19. 4. 2012.
• Јосиф Цвијовић, Са Светим Владиком Николајем из дана у дан (4) - Писмо Синода ђенералу Недићу, Борба за веру, 22. 4. 2012.
• Небојша Богуновић, Остварен завет предака, Вечерње Новости онлајн, Компанија „Новости“, 6. 4 2014.
• Небојша Богуновић, Са Венчаца на Ловћен, Вечерње Новости онлајн, Компанија „Новости“, 7. 4 2014.
• http://borbazaveru.info/content/view/4573/31/

• Великогоспођински сабор у манастиру Морача и спомен упокојења патријарха Гаврила (30. август 2010)
• Представљена монографија о патријарху Гаврилу Дожићу (13. децембар 2010)

Gavrilo Dozic