Дворба Јакшића је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Дворбу двори Јакшићу Стојане

0002    у Сибињу граду бијеломе

0003    у силнога војеводе Јанка.

0004    Дворио га три године данах,

0005    не дворје га да издвори блага,

0006    ни доброга коња од мејдана,

0007    нити какве сабље оковане,

0008    но он двори за лијепу Анђу,

0009    не би ли му за љубовцу била,

0010    не би ли му срећом запанула.

0011    Не може је ни оком виђети,

0012    а куђе ли за љубовцу бити,

0013    пак се њему дворба дојадила

0014    те сестрими Јанкову љубовцу:

0015    „Богом сестро, госпо Јанковице!

0016    Издај мене твоју заовицу,

0017    ево тебе двије чизме блага.“

0018    Ал говори Јанкова љубовца:

0019    „Ај тако ми, Јакшићу Шћепане!

0020    Не могу ти издат заовицу,

0021    но је злато на бијелој кули,

0022    а за њоме деветеро вратах,

0023    на десета лијепа ђевојка,

0024    на врати је девет катанацах,

0025    на десета брава дубровачка

0026    и чува ју девет капиџијах,

0027    тек ћу тебе бити у помоћи

0028    дође л’ данак света неђељица,

0029    хоће Јанко у лов у планину,

0030    позиваће девет братучедах,

0031    позиваће своје вјерне слуге,

0032    позиваће и теб’ у дружину,

0033    но учини с’ главобољан љуто,

0034    од главице теке навалице,

0035    и од срца него злорадица,

0036    те не иди у лов у планину;

0037    кад отиде Јанко војевода,

0038    кад отиде у лов у планину,

0039    сазваћемо девет капиџијах,

0040    приправит им манџе свакојаке,

0041    донећемо трољетонога вина

0042    и ракије од четири љета,

0043    у то пиће турићемо биље,

0044    турићемо биље опојиво,

0045    а највише биље о’ дријема,

0046    нећемо ли опојити слуге.“

0047    Тако рекли, тако учинили,

0048    Шћепан чека док неђеља дође,

0049    када л’ света освану неђеља,

0050    Јанко своје довикује слуге

0051    и позивље Јакшића Шћепана,

0052    позивље га у лов у планину,

0053    ма се Шћепан чини главобољан,

0054    од главице и то нафалице,

0055    а од срца теке злорадица,

0056    тер не оде у лов у планину.

0057    Кад отиде војевода Јанко,

0058    преболио Јакшићу Шћепане,

0059    приправили манџу свакојаку,

0060    донијели вина и ракије,

0061    натурали биља опојива,

0062    а највише за дријема биља,

0063    па зовнуше девет капиџијах

0064    и пред њих манџу поставише,

0065    њима дају вина и ракије,

0066    а узањ’ га сваке ђаконије,

0067    докле су их опојили били

0068    те падоше спават без узглавја

0069    Прикрада се Јакшићу Шћепане,

0070    украде им све од кулах кључе,

0071    отварао деветора врата,

0072    на десета лијепа ђевојка,

0073    лијепа је ка небесна зв’језда,

0074    но кад њега сагледала бјеше,

0075    Шћепану је ријеч говорила:

0076    „Благо мене, Јакшићу Шћепане!

0077    Ево данас три године данах

0078    ка те гледам са бијеле куле,

0079    не би ли ми у срећу запао,

0080    па што жељех бог је сад ми дао.“

0081    Тад’ облачи господско ођело,

0082    а насула у џепове блага,

0083    осим што је и Шћепану дала,

0084    добре коње тад су појахали,

0085    здраво пошли двору Јакшићеву.

0086    А кад дође војевода Јанко,

0087    он изиде на бијелу кулу,

0088    али врата свака отворена,

0089    и не има сестрице му Анђе,

0090    врати с’ брже низ бијелу кулу,

0091    али нађе девет капиџијах,

0092    сви су пјани кано и поклани.

0093    Тако стаде и годину данах,

0094    у Анђе се мушко чедо нађе,

0095    тер Анђуша књигу оправила

0096    своме брату од Сибиња Јанку:

0097    „О мој брате, од Ердеља бане!

0098    Ходи мене, брате, у походе,

0099    у сестре ти с’ мушко чедо нашло,

0100    ја те имам даривати чиме,

0101    у Јакшића доста има блага.“

0102    Каде Јанка књига допанула,

0103    тако прошла друга годиница,

0104    у Анђе се друго чедо нађе,

0105    мушко чедо ка јој је и прво,

0106    опет Анђа књигу оправила

0107    своме брату војеводи Јанку:

0108    „О мој брате, од Ердеља бане!

0109    Ходи, дођи сестри у походе,

0110    амо ти ме безродкињом зову,

0111    дођи мене, жив ти мене био,

0112    да ме твоју већ не коре сестру.“

0113    Кад је Јанка књига допанула

0114    и ту књигу на огањ турио.

0115    Тако стаде за трећу годину,

0116    а кад се и трећа напуње,

0117    престави се Јакшићу Шћепане,

0118    двоје лудо оста сирочади,

0119    књигу опет пише Анђелија,

0120    пуну суза крвцом из образа,

0121    тер је шаље свом рођеном брату:

0122    „Ходи, брате, сада к мени дођи,

0123    већ ти није душманина твога,

0124    а највећег пријатеља мога,

0125    преставио с’ Јакшићу Шћепане,

0126    дођи виђет два сестрића твоја,

0127    како те ти сиротоват они.“

0128    Кад је Јанку и та књига дошла,

0129    та му књига тврдо мила била,

0130    ту је књигу у њедра ставио,

0131    па одпута на ноге скочио,

0132    пеливан је ђога окрочио,

0133    брже силну сакупио војску,

0134    окрену је у Јакшиће равне,

0135    на бијеле на Јакшића дворе:

0136    све Јакшиће махом похарао,

0137    поробио мало и велико,

0138    сажегао огњем свеколико

0139    до бијела Јакшићева двора,

0140    пак похара и Јакшића дворе

0141    и све их је с тлима поравнио,

0142    уватио два сестрића луда,

0143    но говоре два сестрића ујцу:

0144    „Наш ујаче, бане од Сибиња,

0145    Немој срамно луде уморити

0146    док одемо на воду Дунаво,

0147    да још једном лице умијемо

0148    и да наше срце расхладимо,

0149    црно ј’ лице, а црње ни срце

0150    од жалости а на божјој правди,

0151    од твог тешка праха и олова,

0152    док си, ујче, оба нас добио,

0153    па ће тебе прекорит дружина

0154    да се нама повратит не даде.“

0155    Превари се уједе га гуја,

0156    пуштио их на тијо Дунаво,

0157    но два луда одоше сестрића,

0158    отидоше како му рекоше

0159    мити лице и расхладит срце,

0160    па згледаше с’ један у другога,

0161    ускочише у воду Дунаво,

0162    тако њима бог и срећа даде

0163    те Дунаво воду препловише,

0164    у Московску земљу пријеђоше.

0165    Тако стаде за двадесет годинах,

0166    док порасте двоје ђеце лудо,

0167    доватише с’ коња и оружја,

0168    пак и силну војску сакупише

0169    и отол’ ју на ноге дигоше,

0170    у Дунаво с војском ударили

0171    док Дунаво брже пребродили,

0172    с војском пошли до града Сибиња,

0173    на Сибиња града ударише

0174    и ујчева града похараше,

0175    а својега уфате ујака,

0176    па запеше висока вјешала

0177    да објесе милога ујака,

0178    к њим’ долази њина мила мајка,

0179    она моли двоје ђеце лудо:

0180    „Синци моји, не били проклети!

0181    А тако ви млиј’ка и порода,

0182    немојте ми брата изгубити,

0183    не остав’те сестру без заклетве,

0184    не остав’те себе без ујака,

0185    давно се је Јанко покајао

0186    што је вама негда учинио.“

0187    Мајку ђеца радо послушала,

0188    опростише својега ујака,

0189    тек врнуше жалост за срамоту.

0190    (Тако Српчад, кано ти витешчад,

0191    на срамоту своме душманину,

0192    рађају се па и подижу се.)

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Dvorba Jaksica