Драгутин Матић
Ова фотографија („Око соколово”), налази се у многим ратним албумима, војним енциклопедијама, музејима, уџбеницима историје…
Рођење: 22. јануар 1888. Калетинац, Србија Смрт: 1. јануар 1970. Калетинац, Југославија Познат као: храбар ратник, способан извиђач, ратна фотографија му је позната широм света

Драгутин Матић, зван Око соколово, рођен је 10. јануара/22. јануара 1888. године у Калетинцу, на обронцима Суве Планине, умро је 1970. Учествовао је у свим борбама српске војске, од 1910. године, до краја Првог светског рата. Из рата се вратио у свој слободни дом, тек 1919. године. Син Ранђел му је имао годину дана када је кренуо у војску, а када се вратио из рата, имао је једанаест. Нису се познавали. Али — дуг је одужен према Отаџбини. Иза себе је оставио петоро деце, 23 унука и праунука.

Драгутин је најпознатији ратни извиђач у историји српске војске — „Око соколово”. Његова позната ратна фотографија, обишла је свет, целу земљину куглу. Служила је као симбол оданости војника ратном задатку ради одбране Отаџбине, као симбол концетрације човека у опасном времену — рату.¹⁾²⁾

Драгутин Матић је рођен 10. јануара/22. јануара 1888. године, као најмлађе дете оца Пеше и мајке Невене. У породици је било петоро деце. Рано је остао без оца, па га је неговао и подизао најстарији брат Ђорђе (Ђоре). Због тога су га у селу звали „Ђорин Драгутин”. Цео свој животни век провео је у родном Калетинцу. Из њега је одлазио у војску, рат и печалбу, али му се увек враћао, јер га је неизмерно волео. У њему је и умро, дванаест дана пре свог 83. рођендана.

Према речима сина Благоја, Драгутин Матић је био човек необичне скромности. Кад год је започињао причу о ратним догађајима, прекидао је оног часа кад је требало да помене своју личност. Бојао се да не личи на хвалисање. Осим тога, сматрао је да ту нема шта да се говори. То је за њега била битка за отаџбину. А отаџбини се даје све. Без роптања и без личног хвалисања.

Кад се, крајем децембра 1969. разболео, требало је да се пребаци до болнице. Али, како? Снег је завејао путеве испод литица Суве планине. Сазнали су у нишком гарнизону за невољу старог ратника, па је хитно упућен војни хеликоптер са лекаром. Али, кад су се спустили у Калетину, лекар је закључио да Драгутин Матић не би могао да поднесе тај лет. Умро је два дана касније.³⁾

Драгутину Матићу је био тежак цео животни век, али он га је достојанствено и за понос својих потомака прошао, за писање дела српске историје. О томе сликовито говоре цитати из књиге Мој отац Око соколово, млађег сина Благоја, новинара:⁴⁾

„Драгутин Матић … дете без детињства, дечак без дечаковања, момак без момковања. Чувар оваца, коза, говеда и коња. Затим, печалбар. Па - војник и ратовања, ратовања … Две године обавезни војник, коњаник, седам година добровољни ратник у три рата. Рано је остао без мајке, убрзо и без оца. Какве могу да буду снаје, супруге старије браће - то је народ лепо знао и описао, а Драгутин је на себи осетио и искусио.
Прошао је и албанску голготу, где се газило преко људи, укрштали су се точкови кухиња и лафета, кола и топови, коњи су се пропињали и међусобно уједали готово подивљали од шибања и дража возача, често се није могло ни напред ни назад…”

Матићи су угледна и релативно бројна српска фамилија у селу Калетинцу. По предању, воде порекло из околине Призрена у Метохији, а у ове крајеве досељени су после Косовске битке, склањајући се испред Турака. Драгутин у школу није ишао, али је знао да чита и пише. Описменио се у војсци и у рату, као и многи његови саборци.

Драгутинова кућа, у родном Калетинцу, склона је паду, није обележена и до ње се, због густог растиња, тешко стиже. У бедном је стању и није слика заслуженог наслеђа и сећања на његове заслуге према Отаџбини⁵⁾

У раној младости оженио се Круном Ранђеловић из оближњег села Сопотнице. До одласка у војску с њом је изродио четворо деце. Најстарија је кћи Кристина, а потом следе син Ранђел и две кћери. Почетком 1910. одлази на одслужење војног рока, у Београд, у касарну „негде према Сењаку”. Регрутован је као коњаник, а касније је прекомандован у пешадију. Доласком у војску, био је уједно и његов први долазак у Београд.

У војсци га је затекао Први балкански рат, у коме и он учествује. Био је активни учесник и Другог балканског рата. У оба рата војник Матић, показао је велику храброст.

Избијањем Првог светског рата 1914. године, Драгутин Матић по трећи пут одлази на фронт. Због показане храбрости и одважности, током Церске и Колубарске битке, војне власти су му поверили задатак извиђача. На приложеној фотографији војник Матић на глави има српску шајкачу, а обучен је у војнички шињел. Наоружан је пушком са бајонетом. Осим тога, на себи има и одевне предмете које су носиле друге војске.

Официр старе југословенске војске Предраг Јечменица истиче „да војник Матић на себи има и део војничке опреме коју је носила турска војска. То је једна врста војничког огртача тзв. бешли, који су носили турски војници. Израђиван је од камиље длаке и служио је за заштиту од хладноће, кише и ветра”. По свој прилици, то је део ратног плена српске војске из Првог балканског рата.

Годину дана после доласка са Солунског фронта, родило му се и пето дете син Благоје. Најмлађи Драгутинов син, Благоје Матић дуго година је био дописник листа „Политика” из Ниша. Написао је књигу о своме оцу Мој отац Око соколово. Осим на војничком пољу, Драгутин Матић се достојно одужио српству и својим бројним потомством. Иза себе је оставио синове Ранђела, земљорадника, Благоја, дугогодишњег новинара „Политике” и три кћери (од којих Кристина живи у Овсињинцу), 23 унука и праунука.

Између два светска рата био је кмет у свом родном селу. Уживао је велико поштовање народа свога краја и биран је за општинског одборника. Његовим заузимањем изграђен је (тридесетих година) у Калетинцу, сеоски водовод који и данас функционише.

Ордење и медаље овог храброг српског ратника, на жалост нису сачувани. Његова жена Круна, плашећи се Бугара, спаковала је одликовања и још нека документа у дрвени сандук и закопала у песак, близу реке. Учинила је то 1941. Највише је страховала од Бугара, јер је у Првом светском рату била сведок њихових зверстава. Тако су заувек нестала, знамења о сналажљивости и храбрости Драгутина Матића, у три рата.⁶⁾⁷⁾

Ратнику Драгутину Матићу подигнут је величанствени споменик на тргу испред општине Гаџин Хан. Освештао га је владика нишки Иринеј, било је војних почасти и других свечаности, откривен је 1998. године, у оквиру прославе осамдесетогодишњице ослобођења Србије.⁸⁾

Осим Драгутина, у ослободилачким ратовима Србије, било је још ратника из његове фамилије, Калетинца и целог Заплања. Заједно с њим, из Калетинца је на Солунски фронт отишло око стотину његових мештана. У борбама за слободу српског народа, показали су велику храброст и војничку способност. О томе сведоче њихова бројна одликовања, медаље и стечени војнички чинови. Многи од њих дали су и своје животе за ослобођење своје отаџбине.

Обрад, Драгутинов синовац, кренуо је у ослободилачке ратове као резервни официр. У њима је показао велико јунаштво, због чега је био одликован Карађорћевом звездом и Орденом белог орла. Драгутинов синовац Обрад је посебно показао велику умешност и војничку способност приликом повлачења српске војске преко Албаније. Зато је био похваљен, лично од регента Александра. После ослобођења био је „секретар канцеларије краљевих ордена”. Павле и Чедомир, Драгутинова браћа од стричева, такоће су били солунски борци. Обојица су преживела рат и после ослобођења радили као винарски трговци у Београду.⁹⁾

Ратна слика Драгутина Матића је обилазила свет, али до њега није допрла. Све до појаве грамофонске плоче Марш на Дрину. На омоту плоче била је чувена фотографија. Стари ратници су одмах препознали Драгутина Матића. Костадинка Савић, која живи у Нишу, познавала је Драгутина Матића. Кад је видела омот на плочи, узвикнула је: „Пази, Драгутин Матић…” Купила је плочу и послала је у Калетинце, на Матићеву адресу. Тако се Драгутин Матић поново сетио војевања, Цера и Колубаре, Мачковог камена и албанских и црногорских гудура. После педесет година од фотографисања — ратник види себе на фотографији. Изненади се, занеми, заћути, филмском брзином кроз мисли пролетоше му ратни дани, другови, гладовања, рањавања…, изусти:

Самсон Чернов, руски фотограф и сликар, аутор је чувене ратне фотографије „Око соколово”

„Јест — то сам ја. Заиста ме сликао… Присећам се да је око мене, кад сам пошао на задатак мотао неки новинар, шта ли, сликао ме је и отишао. Да, било је то пре педесет година.”

На приложеној фотографији, Драгутин Матић је снимљен као војник извиђач. Није поуздано утврђено када и где је она настала. Сматра се да је снимљена негде на Дрини, пре повлачења српске војске преко Албаније. Слику је направио ратни репортер, кога су војници звали „Рушњак”, због његовог руског презимена. Велика је вероватноћа да је то руски фотограф и сликар Самсон Чернов, учесник балканских и Првог светског рата, у саставу српске војске.

Дуго се није знало ни име војника са фотографије. Због тога је, уместо имена, испод фотографије стајао потпис „Око соколово” или „Српски војник извиђач на Дрини”. Слика је обишла свет, стигла је чак до далеког Јапана. Отуда је дошла вест да је један јапански стручњак направио студију о психофизичкој напрегнутости овог ратника. Из погледа Драгутина Матића јапански психолог је видео како неписмени српски сељак хоће да продре у тајне великог маневра непријатеља и да о томе обавести своју команду.¹⁰⁾¹¹⁾

• Први светски рат
• Церска битка

• „Мој отац Око Соколово”, новинар Благоје Матић, син Драгутинов. Књига је издата 1998. године у част 80 година пробоја Солунског фронта. Издавач је предузеће „Батин” из Београда.

Dragutin Matic