Иван Кукуљевић Сакцински (Вараждин, 29. мај 1816 — Пухаковец, 1. август 1889), песник, научник и политичар, намесник бански, велики жупан у Загребу и државни архивар.

Племићког је поријекла и дјетињство је провео на имању свог оца у Јуркетинцу. Године 1825. долази у Загреб и уписује гимназију. У другој години филозофије 1833. прекида студије, ступа у војску и постаје кадет. Године 1835. у угарској је гарди у Бечу и ту постаје официр 1836. Године 1840. премјештен је у Милано, гдје се дружи са Петром Прерадовићем. Године 1841. одриче се војне службе и одлази у Хрватску, гдје постаје истакнута фигура народног препорода. Године 1842. ступа у јавну службу у Загребу, а 1845. постаје велики судац у вараждинској жупанији. Истиче се као политички говорник у Сабору Хрватске гдје 1843. даје први говор на народном, хрватском језику. Послије његовог говора 1847. хрватски је замјенио латински као службени језик у јавном животу.

Године 1848. један је од вођа народног покрета, заједно са Људевитем Гајем и Амброзом Враничанијем. Предлаже састанак славенског конгреса у Прагу да би се парирало германизацији и мађаризацији. Бан Јелачић шаље Кукуљевића у Сремске Карловце код патријарха Рајачића и у Београд код кнеза Александра Карађорђевића ради политичког савеза. Добија потом разне функције, и постаје члан банског вијећа. Ради почетка бечке реакције издаје проглас „Славени позор!“ крајем 1848. Кад је видио да се апсолутизам више не може зауставити, напустио је банско вијеће и посветио се науци.

Године 1850. оснива „Друштво за југославенску повјесницу“ чији је потом предсједник и редактор часописа, „Аркив за повјесницу југословенску“. У то доба је и потпредсједник Матице Илирске. По повратку Устава Хрватској 1860, К. се враћа у политику и 1861. постаје велики загребачки жупан. Оснива самосталну народну странку 1864. Годину касније је именован за банског намјесника, али по увођењу аустријско-мађарског државног дуализма је смијењен 1867. Враћа се поновно научном и књижевном раду, и од 1874. до 1889. био је предсједник Матице Хрватске.

Кукуљевић је један од најплоднијих хрватских писаца 19. вијека. Био је пјесник, приповједач, драматичар, историчар, публицист и политичар. Прво се јавио у Даници Илирској 1837. пјесмом „Туга за љубом“. Током препорода је издао историјске драме „Јуран и Софија или Турци код Сиска“ (1839), „Стјепко Шубић“ (1841), „Различита дјела“ (4 књиге, 1842-1847, новеле, драме и пјесме), и збирку пјесама „Славјанке“ (1848). Двије драме „Потурица“ и „Марула“ пише 1867. и 1879. Збирку „Повјесне пјесме“ издаје 1874.

Најважнији историјски радови, уз рад у Аркиву (12 књига), су му „Iura Regni Croatiae, Slavoniae et Dalmatiae“, „Словник умјетника југославенских“ (4 књиге), „Monumenta Slavorum Meridionalium“, „Codex diplomaticus“, „Натписи средовјечни и нововјечни у Хрватској и Славонији“, „Гласовити Хрвати“, „Панонија римска“, „Хрвати за насљеднога рата“, „Првовјенчани владаоци Бугара, Хрвата и Срба и њихове круне“ „Приорат врански са витези темплари и хоспиталци Св. Ивана у Хрватској“.

По свом раду је био национални романтичар њемачке школе, под утицајем Бајрона и Валтера Скота. „Јуран и Софија“ је прва хрватска препородна драма, прво приказана 1839. Као историчар је био аматер, али велик и генијалан по радним особинама. Стога се сматра утемељивачем хрватске историографије. Из историје умјетности његов „Словник умјетника југославенских“ није превазиђен све до 20. вијека. Ипак, главни његов рад је био на политичкој историји. Коначно, његов рад, библиотека и рукописи су били темељ за оснивање Југославенске академије 1867. и свеучилишта (универзитета) у Загребу.

Кореспондентни је члан Друштва српске словесности од јануара 1858. Дописни је члан Српског ученог друштва наименован љета 1864.

• Sl. N 4, 1049–1052.
• Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, Београд, 1924. 2 (Б. Водник).
• ÖBL 19 (1968) 339–340 (Šeper).
• Biographisches Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, München 2, 521–524 (H. Sundhaussen).
• Енциклопедија српске историографије, С. Ћирковић и Р. Михалчић, Београд, 1997. 457–458 (A. Веселиновић).

• Краћа биографија на сајту САНУ

Ivan Kukuljevic Sakcinski