Петар Прерадовић

Петар Прерадовић (Грабровница или Грабовница, 7/19. март 1818 — Фарафелд, 6/18. август 1872), српски песник, преводилац и генерал у аустроугарској војсци.

Биографија

Рођен је 7/19. марта 1818, од мајке Пелагије, рођене Гривичић1) и оца Јована,2) у малом крајишком селу Грабровници или Грабовници.3) Отац му је учестовао у француским ратовима и добио сребрну колајну за храброст, а касније4) је служио као крајишки официр у Грабовници.5)

Порекло

Породица Прерадовић, према очевом предању је из Старе Србије, одакле се у 17. веку, пре велике сеобе под вођством патријарха Чарнојевића, доселила у Бачку. Већи део мушких чланова породице је ступио у војну службу и ту су напредовали, тако да су почетком 18. века постали угарски племићи. Породица се затим поделила на три огранка. Један је остао у Леђанима у Бачкој, други је отишао у Русију, а трећи се преселио у Горњу Крајину.6)

Оба родитеља Петра Прерадовића су били Срби православне вере, пореклом из Грубишнопољског краја. Венчали су се у православној цркви у Павловцу, између Грубишног Поља и Бјеловара. Петар је крштен у првославној цркви у оближњој Малој Трешњевици (Малој Чрешњевици), код Грабровнице (у рушевинама од рата 1991). У породици је било троје деце: Марија, Петар и Ана. Једна сестра му је рано умрла. У неким писмима се помиње и брат Стеван, али о њему не постоје службена документа.7)

Школовање

Са осам година је пошао у школу. Први разред је учио у Грубишном Пољу, а други и трећи у Ђурђевцу.8) Отац му је умро када је имао свега десет година.9) Након очеве смрти бригу о Петру је преузела војна управа, тако да је наставио очевим путем.10) Завршио је војничку школу у Бјеловару,11) где је научио немачки језик.12) Када му је било 12 година,13) при крају 1830.14) се уписао на војну академију у Бечком Новом Месту (Винер-Нојштат).15) Ђаци су на академију уписивани као римокатолици, мада се од тога није правило велико питање, на захтев неколицине су ти подаци касније исправљени,16) али су већина остали уписани као католици,17) између осталог зато јер су само римокатолици могли напредовати у војсци, па су православни питомци заједно с колегама одлазили на католичке мисе.18) Још одмалена је живео одвојен од породице, школован на немачком језику, односно понемчен је19) и покатоличен. На академији је студирао осам година.20) Када је 1834. умало изгорео у пожару читав град Бечко Ново Место, студенти су добили за задатак да напишу песму о том догађају. Професор је његову песму похвалио. Подстакнут успехом, наставио је да понекад пише песме, углавном оде у част професора.21) Студије је завршио као први у својој класи.22)

Војска

По завршетку школовања, готово је сасвим заборавио српски језик.23) У својој првој песничкој фази од 1834. до 1843.24) писао је песме на немачком, под утицајем Шилера, Бајрона и чешког песника Карела Гинека Маче (чеш. Karel Hynek Mácha), чију је једну поему превео на немачки.25) Његови другови и пријатељи сународници наговорали су га да пише на народном језику.26)

По завршетку академије, поставши поручник, посетио је на кратко своју мајку и сестру у родном крају,27) било му је тешко да се споразумева са њима, јер је заборавио матерњи језик.28) Том приликом, пролазећи кроз Загреб, упознао се са илирским покретом.29) Прву дужност је добио у угарској пуковнији број 33 у Милану.30) Тамо је 1840.31) упознао Ивана Кукуљевића Сакцинског, такође официра, одушевљеног илирца,32) који се бавио народном књижевношћу. Он му је у великој мери помогао да обнови и обогати знање свог језика.33) Испрва се опирао Кукуљевићевом наговарању да пише песме на народном језику, јер га није добро знао, и до тада му се чинило да је још неразвијен и недорађен,34) те да није дорастао доминирајућим европским језицима,35) али је на његово инсистирање почео да чита народне песме, дубровачке песнике, те да припрема грађу из народног живота за своје песме и преводи Гундулићевог „Османа“ на немачки.36)

Затим је боравио у Задру37) у периоду 1843—1847.38) Боравећи током две недеље у Млецима, упознао је друге официре, који су одржавали књижевне вечери. На растанку је обећао Спири Димитријевићу да ће му написати песму на српском језику. Тако је настала „Посланица Шпири Димитријевићу“, његова прва песма на српском језику, али она није објављена.39) Упознао је и сплићанина Анту Кузманића, који се спремао да издаје „Зору далматинску“, па га је замолио да напише песму на народном језику за први број. Прерадовић је написао песму „Зора пуца, бит ће дана“ и она је штампана у првом броју 1844. године. Песма је веома лепо примљена, не само у Далмацији, већ и шире, чак ју је и Људевит Гај прештампао у загребачкој „Даници“, што је представљало велико признање за песника и „Зору далматинску“. Тако је Прерадовић почео да објављује песме у „Зори далматинској“, престао да пише на немачком језику, посветио се народном песништву и почео да успоставља везе са познатим представницима илирског покрета, као што су Станко Враз, Људевит Гај, Богослав Шулек и другима, којима је слао своје песме и тражио им да му их редигирају.40)

У Задру је упознао Италијанку Павицу,41) ћерку задарског саветника Ивана дел Понтеа.42) Према легенди, састајали су се у летњиковцу породице дел Понте у Малом Лукорану на острву Угљан, одакле се одлично видела планина Велебит, што га је највероватније инспирисало да испева своју песму „Путник“.43) Захваљујући Павици показао је велико интересовање и одушевљење за Далматинце.44) Године 1845. издао је „Первенце“, своју прву збирку песама, коју је посветио својој Паули.45) Збирка садржи 37 родољубивих песама у одељку „Биље“, љубавних песама у одељку „Цвијеће“,46)47) као и преводе из немачке литературе у одељку „Пресади“.48) Велики део стихова говоре о Далматиницима.49) Њих двоје су се венчали 1848. у Дубровнику.50)

Године 1848. и 1849. ратовао је у Италији. Када се почетком децембра 1848. погрешно прочуло по Загребу, да је Прерадовић погинуо на ратишту у Италији, Богослов Шулек му је у „Народним новинама“ објавио некролог.51)

Бан Јелачић га је 1849. именовао за подначелника у војном одсеку и тамо је служио док је постојало банско веће. Године 1851. именован је за бановог ађутанта. Исте године је објавио збирку „Нове пјесме“.52) Његове књиге су штампане на латиници, али је поједине песме радо слао и листове који су их објављивали на ћирилици.53)

Затим је био мајор немачко-банатске пуковије у Ковину 1853.54)

Године 1854. прекомандован је у Беч.55) Његов брак са Павицом није дуго трајао. После смрти сина Чедомила, три месеца по рођењу Душана и трогодишње ћерке Милице, од претрпљених траума Павица је 1855. извршила самоубиство,56) а он је остао као самохрани отац са двоје мале деце:57) Душаном и Милицом.58) После тога се 1855. преселио у Глину.59) У Глини је упознао знатно млађу Емилију Новаковић, са којом је имао ванбрачног сина Радована. Пошто је схватио да Емилија није била жена за њега, јер је била премлада, а због великих новчаних обавеза, такође није могао да заснује брак са Немицом Емом Регнеровом са којом се дописивао. Из Глине је 1857. пребачен у Беч.60)

Постао је генералштабни потпуковник,61) па је онда прекомандован у Темишвар 1858.62) Након дугогодишње песничке паузе 1860. године почео је поново да пише песме. У „Даници“ му је објављена песма „Роду о језику“, а наредне године „Језик рода мога“.63)

Пошто је 1863. у својој 26. години умрла Емилија Новаковић, о сину Радовану наставила је да се брине његова кума Евелина Поповић. Поново је премештен у Беч 1864, а наредне 1865. године се венчао са Емом Регнеровом,64) са којом је имао сина Милана и ћерке Зору и Јелицу.65) Лета 1861, 1863. и 1864. проводио је на лечењу у Васлави.66)

У 48. години (1866) постао је генерал. После Аустријско-пруског рата 1866. пребачен је у Арад, а затим у Фарафелд, близу Ферфлаве, код Беча. Године 1871. било је речи о томе да буде изабран за бана троједнице (Хрватске, Славоније и Далмације),67) међутим, како је већ био јако болестан одговорио је да није заинтересован за ту част.68)

Пред смрт је сакупио своје песме и спремио их за штампу, поделивши их у шест поглавља: Пјесме различне, Пјесме родољупке, Пјесме пригоднице, Прави људи (мали религиозни епос), Пјесме љубовке, Пјесме љубовке.69)

Смрт и сахрана

Умро је у Фарафелду 6/18. августа 1872.70) од водене болести,71) не напунивши 55. годину. Сахрањен је три дана касније72) у Бечу уз велике војне почасти.73)

У његову част

Поводом његове смрти, Јосип Јурај Штросмајер је одржао пригодан говор у Хрватском сабору.74)

Одбор, који се састао одмах после смрти75) издао је 1873. године у Загребу „Пјесничка дјела Петра Прерадовића“,76) у којима су, осим лирских песама, из његове још неуређене заоставшине,77) изашле драме „Марко Краљевић“ и „Владимир и Косара“, као и неколико недовршених спевова.78)

Према сопственој жељи да буде сахрањен у отаџбини:79)

„У твом пољу дај му гроба
твојим цвећем гроб му кити”

На иницијативу бечког омладинског друштва Велебит80) 11. јула 1879.81) његови посмртни остаци су пребачени из Беча у Загреб,82) на Мирогој,83) где му је подигнут надгробни споменик од мермера, рад вајара Ивана Рендића. Тадашњи градоначелник Загреба Аугуст Шеноа одржао је том приликом надахнут говор и спевао „Химну Петру Прерадовићу“, за коју је Иван Зајц написао музику.84) Том приликом Јован Јовановић Змај му је спевао песму:85)

Домаћи се бршљен
око крста вије,
то ј’ пепелу доста,
али души није.
Њојзи нема мира
догод с рајских врата
не угледа слогу
Срба и Хрвата!

Као поклон Стјепана Милетића, у загребачком парку Зрињевац му је подигнут споменик, такође рад Ивана Рендића. Прерадовић је приказан у официрској униформи, са комадом папира у руци и погледом упртим у небо. Споменик је касније премештен на Цветни трг.86)

Године 1902. објављен је избор његових песама у Београду.87) Године 1909. постављена је спомен-плоча на његовој родној кући, а за 150. годишњицу рођења (1968) отворен је Прерадовићев музеј у Грабровници.88)

На 150. годишњицу његовог рођења 1978. године откривена је биста у Грабровници испред његове родне куће. Идентичне бисте налазе се испред основних школа у Питомачи, Задру и Загребу.

Национална обележја

Мада се у широј публици често помиње као хрватски песник, Петар Прерадовић је био Србин и никада се није изјаснио као Хрват, али је сматрао да су српски и хрватски народ једна велика целина89) и искрено се залагао за њихову међусобну слогу.90) Служио се латиницом и своје књиге је штампао на латиници, али се Вуку Караџићу91) припремајући своју прву књигу за штампу пожалио у једном писму 1849.92) како је као Србин требало да штампа на ћирилици,93) те да за штампање на латиници постоји више разлога, које није навео. Међутим, многи православни Срби у Хрватској у то време су писали и штампали своја дела на латиници, како би их приближили читалачкој публици из свог окружења, јер се у њиховом окружењу ћирилица много мање користила, а у школама се није учила.94)

Своје идеале је налазио у српској историји.95) Опевао је Косово поље и славио цара Душана, кнеза Михаила Обреновића, патријарха Рајачића. Ипак, српским књижевницима је замерао што су се превише служили старословенским речима, а хрватским што праве нове и крешу словенске речи.96)

Дела

Писао је лирске, епске и драмске песме, али је у лирици имао највише успеха.97) Својим песмама је будио љубав према роду и домовини, славио је људске врлине и сањао о дану када би сва браћа на словенском југу живела у истој држави.98)

  • „Первенци“ (1846)
  • „Нове пјесме“ (1851)
  • „Краљевић Марко“, драма (1873)
  • „Владимир и Косара“, опера у 4 чина (1873)

Популарне песме

  • „Зора пуца“
  • „Путник“
  • „Мируј, мируј срце моје“
  • „Косово поље“
  • „Четр врела“
  • „Браћа“
  • „Роду о језику“
  • „Језик рода мога“
  • „Милим покојником“

Литература

1) , 31) , 36) , 46) , 48) , 58) , 69) , 75) , 77)
Милан Шевић, 1901, стр. 349
2) , 11) , 13) , 15) , 20) , 23) , 26) , 50) , 52) , 55) , 59) , 62) , 70) , 76) , 82)
Српска Зора, 1879, стр. 172
3) , 5) , 8) , 9) , 12) , 21) , 22) , 24) , 25) , 30) , 33) , 35)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 7
4) , 7) , 10) , 18) , 32) , 34) , 45) , 49) , 57) , 65) , 68) , 80) , 84) , 96)
Ренато Ђурђевић, 2014.
6) , 14) , 16)
Знаменити Срби 2, 1903, стр. 13
17) , 19) , 28) , 39) , 53) , 73) , 78) , 87) , 89)
Знаменити Срби 2, 1903, стр. 14
27) , 29) , 38)
Јосиф Милаковић, Богослов Шулек, 1916, стр. VI
37) , 40) , 41) , 42) , 43) , 44) , 47) , 56) , 60) , 63) , 64)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 9
51) , 81)
Јосиф Милаковић, Богослов Шулек, 1916, стр. VII
54) , 61) , 66) , 98)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 173
67) , 72) , 85) , 90) , 91) , 93) , 95) , 97)
Знаменити Срби 2, 1903, стр. 15
71) , 79) , 83) , 86) , 88)
Филип Шкиљан, 2009, стр. 10
74)
Јосиф Милаковић, Богослов Шулек, 1916, стр. XI
92) , 94)
Милан Шевић, 1901, стр. 325
Штампање