Иван Филиповић (Велика Копаница, 11/23. јун 1823 — Загреб, 16/28. октобар 1895), педагог, књижевник и лексикограф.¹⁾ Радио је као учитељ у Винковцима, Новој Градишци, Славонској Пожеги и био учитељ и школски инспектор (надзорник) у Загребу.²⁾ Сматрао је да су Хрвати и Срби један исти народ, а да су ћирилица и латиница две азбуке за један исти језик: српски или хрватски. Био је велики борац на пољу народне просвете.

Рођен је 11/23. јуна 1823. године у Великој Копаници (Славонија), селу некадашње Бродско-посавске жупаније, односно у саставу велике општине Славонски Брод. Отац му је био учитељ у најнижој петогодишњој основној школи.³⁾

Основну школу је завршио у месту рођења, а гимназију у Винковцима 1841.⁴⁾ Положио је вишу препарандију (деветомесечни виши учитељски курс)⁵⁾ на реалци у Сремској Митровици (1842).⁶⁾⁷⁾ У младости је у школи⁸⁾⁹⁾ могао да учи искључиво на немачком језику.¹⁰⁾ Као гимназијалац је радо читао књиге, песме Андрије Качића Миошића и српске епске народне песме, које је објавио Вук Стефановић Караџић.¹¹⁾

Био је учитељ приправник у Сремској Митровици и Винковцима 1842—1844,¹²⁾¹³⁾ па је именован за учитељског помоћника 1844—1846.¹⁴⁾ и затим је био наставник 1846—48. године у Новој Градишци.¹⁵⁾¹⁶⁾ Док је радио у Новој Градишци, 1845. године, у време илирског покрета, започео је свој књижевни рад у Гајевој „Даници” (илирској), песмом Моме роду о Новом году.¹⁷⁾ У „Даници” је често објављивао своје песме. Преводио је романе и приповетке. Они су излазили у „Забавној читаоници”,¹⁸⁾ који је сам издавао.¹⁹⁾

Као добровољац је учествовао у револуцији 1848.²⁰⁾ Ступио је у Трећи градишки батаљон, у Ротов збор (нем. Franz Karl von Roth), у борби против Мађара,²¹⁾ али је 6. септембра био заробљен у бици код Озора.²²⁾ Заробљеништво срећом није дуго трајало²³⁾ и пуштен је кући.²⁴⁾

Године 1850. преселио се у Загреб,²⁵⁾ што је одувек желео²⁶⁾ и радио до 1852,²⁷⁾ као учитељ приватне школе Петра Зоричића.²⁸⁾²⁹⁾ Наредне године поверена му је припрема нових школских уџбеника.³⁰⁾ Према одговарајућим аустријским уџбеницима саставио је Словничку читанку.³¹⁾ Она је штампана исте године о трошку владе, а садржавала је и ћириличне и латиничне чланке. За штампање ћирилицом је дао опширно објашњење:³²⁾

„Мени је увиек била и бити ће главна тежња свег мог књижевовања, јединство књижевности хрватско-србске; јер тек онда моћи ће нам се књижевности натјецати са инојезичним књижевностима, тек онда моћи ће поњешто нашим садашњим душевним потребама задовољавати и тако о изтуком бити протива насртању и наривавању туђих књижевностих.”

Навео је тада 8 разлога зашто се књижевно јединство може постићи једино попримањем ћирилице. Један од њих је био што ћирилица има све гласове који се у језику користе, а као последњи разлог је навео:³³⁾

„Јер је ћирилица наша, од наших светацах апостолах, а латиница туђа, од Латинах наших њекадашњих најкрвавијих душманах, који најпре самосталност нашега народа уништише и посијаше сјеме многога зла и раздора, с којега и дан данашњи бољујемо.”

За тај уџбеник је касније написао упутство почетницама пучке школе (1853), као и методички приручник за њихову употребу под насловом Упоравник (1855).³⁴⁾

Због патриотске песме Домородна утјеха објављене у „Невену” 1852.³⁵⁾ заједно је са главним уредником Мирком Боговићем оптужен за побуну против власти. Провео је шест месеци у затвору,³⁶⁾ што је само појачало његово нерасположење према аустроугарским властима и окренутост према словенској узајамности, у приликама које је окарактерисао као „најцрње народно понижење”.³⁷⁾ Време проведено у затвору, искористио је да напише Педагошке искрице и хтео је одмах да их објави, али како је наишао на слаб одзив претплате, морао је од тога да одустане.³⁸⁾

Оженио се 1854. године у Загребу млађом ћерком мајора Пиркерта.^39)40)41) У периоду 1854—1862. био је учитељ у Славонској Пожези.

У часопису „Невен”, у периоду 1854—1856. издавао је серијал Листови за наш красни пол, са саветима мајкама о васпитању деце.⁴²⁾ Од 1859. године био је најбољи сарадник педагошког листа „Напредак”, а сарађивао је и са сомборским „Школским листом”.⁴³⁾⁴⁴⁾

Године 1862. постао је учитељ у градској школи у Каптолу, у Загребу.⁴⁵⁾

У периоду 1864—1868. уређивао је дечји часопис „Босиљак”. Током прве две године излажења био је и његов власник. Од треће године часопис је преузео Лавослав Хартман, који је овај лист обогаћивао илустрацијама. Часопис је излазио једном у две недеље и у њему су објављиване песме, приповетке и поучни чланци домаћих и страних аутора, а у рубрици Ситнице објављиване су кратке вести из културно-просветног живота.⁴⁶⁾

Залагао се за модренији школски систем. У ту сврху је 1865. израдио нацрт Устава за грађанске школу у Троједној краљевини, који је чинио основу при доношењу првог школског закона за грађанске школе (1874). Заузимао се за слободу, аутономију и народне школе, као и за право жена на универзитетско образовање. Због тих својих ставова често се сукобљавао са властима. Такође се залагао за одвајања школе од цркве због чега је пак био на удару црквених кругова.⁴⁷⁾

Године 1866. покренуо је лист „Просвјета”.⁴⁸⁾

О државном трошку је 1870. учествовао на XIX општој немачкој учитељској скупштини.⁴⁹⁾ Био је председник прве учитељске скупштине 1872. године у Загребу, заједно са Мијатом Стојановићем и Степаном Бузолићем⁵⁰⁾ и први потпредседник на збору словенских педагога у Бечу 1873.⁵¹⁾

Године 1874. постао је учитељ Више дјевојачке школе у Загребу. За потребе грађанске и Више дјевојачке школе написао је кратку историју хрватске и српске књижевности (1875) и Кратку стилистику (1876).⁵²⁾

У периоду 1874—1889.⁵³⁾ обаваљао је дужност инспектора основних школа загребачке жупаније.⁵⁴⁾

Од 1883. уређивао је „Књижевну смотру”.⁵⁵⁾

Због свог књижевног рада постао је члан више словенских друштава,⁵⁶⁾ као што су Матица хрватска, Матица српска, Чешко књижевно друштво. Постао⁵⁷⁾ је дописни члан Српског ученог друштва 6/18. фебруара 1869. и почасни члан Српске краљевске академије од 15/27. новембра 1892.⁵⁸⁾

Био је велики пријатељ Хрвата и Срба, које је сматрао једним истим народом. Са својим београдским пријатељима Миланом Ђ. Милићевићем и Стојаном Новаковићем се редовно дописивао ћирилицом, држећи да су ћирилица и латиница две азбуке за један исти језик, српски или хрватски.⁵⁹⁾

Постојала је жеља да се Филиповићу додели Орден Светог Саве, али се аустроугарско министарство просвете није са тим сагласило. Градови Загреб и Славонска Пожега су га одабрали за почасног грађанина.⁶⁰⁾

Био је велики борац на просветном пољу.⁶¹⁾ Организовао је учитељске скупштину у Загребу (1871), Петрињи (1874) и Осијеку (1878).⁶²⁾ Његовом заслугом основана је⁶³⁾ Учитељска задруга (1864), са циљем да се помогне сиромашним учитељима.⁶⁴⁾ Био је суоснивач Хрватског педагошког књижевног збора.⁶⁵⁾ Утемељио је Савез хрватских учитељских друштава (1884) и био његов председник.⁶⁶⁾ Први је дошао на идеју да се подигне Хрватски учитељски дом у Загребу,⁶⁷⁾ као седиште свих учитељских удружења, за чију је изградњу утрошено 104.000 форинти. Средства су највећим делом прикупили народни (пучански) учитељи и други добротвори, а палата је свечано отворена 1889.⁶⁸⁾

Године 1886. прославио је 45 година рада.⁶⁹⁾ Том приликом, његове колеге учитељи сакупили су међу собом 1.000 форинти, од којих су основали Филиповићеву задужбину, тако да се од њених интереса награђују најбољи и највреднији народни учитељи.⁷⁰⁾

Пензионисао се 1887. године⁷¹⁾ и од тада је наставио да живи у Загребу, до смрти 28. октобра 1895.⁷²⁾

• „Мали тоболац разнога цвијећа за добру и помњиву младеж народа српско-илирскога“, први део (1850),⁷³⁾ прва књига намењена деци, са преводима италијанских приповедака, и сопственим песмама за децу⁷⁴⁾
• „Словничка читанка“, издало бечко Министарство просвете (1851)⁷⁵⁾
• „Педагошке искрице“ (1852)⁷⁶⁾
• „Упоравник за почетничку и прву словничку читанку“ (1858)⁷⁷⁾
• „Народна књига“, календар (1859—1860)
• „Писмовник“ (1868)⁷⁸⁾
• „Њемачко-хрватски рјечник“, у сарадњи са Ђ. Дежелићем, Љ. Мотком и Ђ. Шимончића (1869-1870)⁷⁹⁾
• „Хрватско-њемачки рјечник“ (1875)⁸⁰⁾
• „Кратка повијест књижевности хрватске и српске“ (1875)⁸¹⁾
• „Кратка стилистика“ (1876)⁸²⁾
• „Џепни рјечник хрватског и њемачког језика“, скраћено издање раније објављених речника (1878)⁸³⁾
• „Краљевић Марко у народним пјесмама“ (1880)⁸⁴⁾

• Милан Ђ. Милићевић, Некролози: Иван Филиповић, Годишњак, број IX, Српска краљевска академија, Београд, 1896, стр. 357–363
• Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Српска краљевска штампарија, Београд, 1901, стр. 162–164
• Александар Белић, Народна енциклопедија српско-хрватско-словеначка, број 1, А-Х, уредник Станоје Станојевић, Биоблиографски завод д.д., Загреб, 1925, стр. 671
• Љ. Никић, Г. Жујовић, Г. Радојчић-Костић, Грађа за биографски речник чланова друштва српске словесности, српског ученог друштва и Српске краљевске академије (1841–1947), уредник Никша Стипчевић, Српска академија наука и уметности, Београд, 2007.
• Иван Филиповић, Моме роду о Новом году, Даница хорватска, славонска и далматинска, број 2, уредник Људевит Гај, 11. 1. 1845.
• Босиљак, лист за младеж, Национална и свеучилишна књижница, Загреб
• Иван Филиповић, Дом и свиет, број 17, Књижаре Лав. Хартмана, 1892, стр. 265, 274
• Наше слике, Балкан, број 19, уредник Јосип Кукор, Загреб, 1886, стр. 289, 304
• Бранко Плеше, Хрватски биографски лексикон, Лексикографски завод Мирослав Крлежа, 1998.
• Иван Филиповић педагог и писац хрватски, Напредак, број 7, уредник Стјепан Новотни, Учитељи главне изгледне учионице, Загреб, 1861, стр. 107—111

• Краћа биографија на сајту САНУ

Ivan Filipovic