Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_војводине

Историја Војводине

Током историје, на територији данашње Војводине траг су оставили многи народи: Срби, Илири, Трачани, Келти, Римљани, Сармати, Готи, Хуни, Гепиди, Остроготи, Лангобарди, Византинци, Стари Словени, Авари, Франци, Бугари, Мађари, Турци, Немци и други.

У време римске управе, подручје данашње Војводине било је у самом средишту светских дешавања, будући да је град Сирмијум (данашња Сремска Митровица) био један од четири главна града Римског царства, а у самом граду или његовој околини рођено је шест римских царева.

Словени (углавном преци данашњих Срба) се насељавају на територију данашње Војводине у шестом веку, заједно са Аварима (а у мањим групама вероватно и пре шестог века). За време аварске и бугарске управе, деловима данашње Војводине су управљали локални владари који су носили титуле војводе или жупана. Такви владари били су Кувер (7. век), Бута-ул (8. век), Салан са резиденцијом у граду Тителу и Глад (9. век), као и Ахтум и Сермон (11. век).

Између десетог и дванаестог века, на подручју данашње Војводине се устаљује угарска власт. Становништво средњовековне Угарске било је етнички мешовито и укључивало је Мађаре, Словене, Кумане, Сасе, Секеље, Јасе, Влахе итд. Мађари су у почетку чинили владајући слој угарског друштва, док су кметови били углавном Словени.

Крајем 13. и почетком 14. века, доњим и горњим Сремом (данашња Мачва и данашњи Срем), владали су српски краљ Стефан Драгутин (између 1282. и 1316) и угарски великаш Угрин Чак (умро 1311), а обојица су били фактички независни владари.

Иако су Срби на територији Војводине били део староседелачког словенског становништва (посебно у Срему), већи број Срба почиње да се насељава на ово подручје почевши од четрнаестог века. Непосредно пред отоманско освајање ових простора, Срби су чинили знатан део становништва данашње Војводине. После пада Србије под Турке (1459), деспоти Србије су наставили да владају на територији данашње Војводине (углавном у Срему), тада под управом Угарске, као вазали угарских краљева. Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данашње Купиново) у Срему.

Убрзо после Мохачке битке (1526) и војног пораза који је Угарској нанело Османско царство, на историјску сцену излази самозвани српски цар, Јован Ненад. Уз помоћ војске првобитно састављене од српских плаћеника, Јован Ненад успоставља своју власт у Бачкој, северном Банату и делу Срема и ствара једну пролазну независну државу, чији је главни град била Суботица. На врхунцу моћи, Јован Ненад се у Суботици крунисао за српског цара. Ова српска држава била је кратког века. Угарски племићи су се удружили против Јована Ненада и поразили његову војску у лето 1527. године, а цар Јован Ненад је убијен. После пропасти цареве државе, Бачка и делови Баната којима је управљао долазе за кратко време поново под угарску управу, да би убрзо дошли под директну отоманску управу.

После убиства цара Јована Ненада, дотадашњи врховни командант његове армије, Радослав Челник, преместио се са делом бивше цареве војске из Бачке у Срем, којим је тада управљало Османско царство. Челник је за себе узео титулу сремског војводе и владао Сремом од 1527. до 1530. године као отомански вазал, а резиденција му се налазила у граду Сланкамену. Пошто је Челник раскинуо свој савез са Турцима и преместио се на хабсбуршку територију, Срем долази под директну отоманску управу после 1530. године.

Османска власт

Током отоманског освајања и успоставе отоманске власти мађарско и католичко словенско (шокачко) становништво се углавном иселило са ових простора или је одведено у робље у Турску. Током отоманске владавине, већи део становништва Војводине чинили су Срби, који су претежно живели у селима, док је градове настањивало етнички и верски мешовито становништво, које је укључивало Србе, муслимане (Турци, исламизовани Срби, Арапи), Роме, Грке, Цинцаре, Јевреје, итд. После обнове Пећке патријаршије 1557. године, које је издејствовао Мехмед-паша Соколовић, православни Срби са подручја Војводине дошли су под њену јурисдикцију, а поглавар патријаршије имао је тада титулу „патријарха Срба, Бугара, поморских и северних страна“. Срби у Банату су подигли велики устанак против турске власти 1594. године, а царевина им се осветила спаљивањем моштију Светог Саве — највеће српске реликвије, коју су поштовали чак и муслимани српског порекла.

Хабзбуршка власт

После Карловачког (1699) и Пожаревачког мира (1718), целокупна територија данашње Војводине долази под аустријску (хабсбуршку) власт. Делови територије данашње Војводине укључени су тада у Војну границу, а други делови су дошли под цивилну (жупанијску) власт. За разлику од територија под цивилном управом, војном границом управљало се директно из Беча. Из овог периода су познате и две велике сеобе Срба у Аустријску царевину (1690. и 1739), којима је појачана бројност српског становништва на подручју Војводине. Срби су тада признати за једну од нација Хабзбуршке монархије (Natio Rasciana) и признато им је право на једно посебно војводство, односно територијалну аутономију. Ово право је, међутим, остварено тек у револуцији од 1848. до 1849. године. Током аустријске владавине, на територију Војводине су се, поред Срба, населили и многи колонисти, највише Немци и Мађари, али такође и Словаци, Хрвати, Русини, Румуни и други.

После избијања мађарске револуције (15. марта 1848), делегација војвођанских Срба кренула је у Пожун, да новој мађарској влади достави захтеве Срба за равноправним положајем у Угарској. После неуспелих преговора, дошло је до немира у војвођанским градовима, којом приликом су Срби спалили матичне књиге вођене на мађарском језику. Што је мађарска влада била непопустљивија према умереним српским захтевима, то су ови захтеви постајали радикалнији. У првим српским захтевима не спомињу се ни војвода ни војводина ни аутономија, али ће то веома брзо постати главне тачке српских захтева. На Мајској скупштини у Сремским Карловцима (од 13. до 15. маја 1848) Срби су прогласили Српску Војводину која се састојала од Срема, Баната, Бачке и Барање. За војводу је изабран Стеван Шупљикац, Карловачка митрополија је уздигнута на ранг патријаршије, а тадашњи митрополит, Јосиф Рајачић, проглашен је за српског патријарха. Изабран је народни одбор као привремена влада Српске Војводине. Одлуке Мајске скупштине потврђене су касније од стране аустријског двора. Мађарска влада је цео овај покрет српског народа прогласила бунтовничким и решила да га сломи војнички. Срби су пружили енергичан отпор и у данашњој Војводини је беснео прави рат. Непопустљивост мађарске владе искористило је српско вођство, на челу са патријархом Рајачићем. Кад је аустријски цар прогласио Мађаре за бунтовнике, српске трупе из Војводине укључиле су се у царску војску и учествовале су у гушењу револуције у Угарској.

После пораза мађарске револуције, одлуком аустријског цара а као награда за држање Срба 1848, у новембру 1849. године, формирана је једна засебна аустријска покрајина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски). Покрајина Војводство Србија и Тамишки Банат је укинута 1860. године а већи део њене територије (Банат и Бачка) је прикључен хабзбуршкој Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје део Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру хабзбуршке Угарске.

Присаједињење Србији

После распада Аустроугарске (29. октобра 1918) Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи је у Новом Саду 25. новембра 1918. прогласила отцепљење Баната, Бачке и Барање од Угарске и њихово присаједињење Краљевини Србији, што је касније озакоњено Видовданским уставом. Један дан пре тога (24. новембра 1918) скупштина Срема, одржана у Руми, такође се изјаснила за прикључење Срема Србији. Делегацију представника Баната, Бачке и Барање примио је регент Александар у Београду 1. децембра 1918. године, када је проглашено стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Поред одлуке о присаједињењу Краљевини Србији, Велика народна скупштина у Новом Саду је такође донела одлуку о формирању покрајинске владе (народне управе) и покрајинске скупштине (великог народног савета) за Банат, Бачку и Барању. За председника народне управе изабран је др Јован Лалошевић, а за председника великог народног савета др Славко Милетић. Народна управа за Банат, Бачку и Барању била је активна све до 11. марта 1919. године, када је одржала своју последњу седницу.

Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца било је у почетку подељено на округе и жупаније, а затим на области. Године 1929. формирана је покрајина Краљевине Југославије, названа Дунавска бановина, са седиштем у Новом Саду, која је обухватала Бачку, Барању, већи део Баната и Срема, као и део Шумадије и Браничева.

Други светски рат

После краткотрајног Априлског рата и брзе капитулације Краљевине Југославије 1941. године, Војводина је окупирана од стране Сила Осовине и подељена на три окупационе зоне: Срем су Немци предали такозваној Независној Држави Хрватској, Бачку и Барању је анектирала Хортијева Мађарска, док је Банат потпао под власт домаћих Немаца, иако је формално припадао Недићевој Србији. Терор и физичко уништење Срба и других народа, привредна пљачка, општа обесправљеност, беда и очај карактерисали су четворогодишњу окупацију (1941—1944). У току фашистичке окупације у Војводини је око 50.000 људи убијено, а преко 280.000 је било интернирано, хапшено, злостављано и мучено.

Покрет отпора, који су комунисти покренули већ у лето 1941, недовољно припремљен и осмишљен према датим условима, претрпео је у Банату и Бачкој тежак пораз, док је у Срему, после солиднијих припрема, постепено прерастао у општенародни устанак. На ослобођеној територији у Срему организована је и партизанска власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренесена су у лето 1944. у Банат, Бачку и Барању, тако да је пре доласка Црвене армије, октобра 1944, овде већ била устројена нова народна власт са ослободилачким институцијама.

Војводина је током такозване Народноослободилачке борбе, са устројеним Покрајинским народноослободилачким одбором (од новембра 1943), добила у оквиру партизанског ослободилачког покрета аутономију као покрајина, с обзиром на историјске, економске и културне моменте, као и постојање већег броја припадника националних мањина, Скупштина изасланика народа Војводине 31. јула 1945. у Новом Саду одлучила је да Аутономна Покрајина Војводина уђе у састав Народне Републике Србије. Статус аутономне покрајине у Србији, Војводина је задржала до данас, иако се степен аутономије мењао током времена. Највећи степен аутономије Војводина је имала између 1974. и 1990. године, када је, иако формално у саставу Србије, имала статус федералног субјекта Југославије са елементима државности.

Сродни чланци

историја_војводине.txt · Последњи пут мењано: 2020/10/10 15:51 од жељко_тодоровић