Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_косова_и_метохије

Историја Косова и Метохије

Историја Косова и Метохије је уско повезана са историјом средњовековне српске државе. Многобројни манастири и цркве као и остали споменици културе сведоче о присуству многих народа још из античког доба.

Карактеристика данашњег Косова је разноликост становништва: Албанци, Срби, Роми и Турци, која је последица миграционих кретања кроз историју. Ова миграциона кретања су почела још у доба Илира, и настављала се кроз период Римског царства, насељавања Словена на Балканско полуострво, османских освајања, мађарско-турског рата 1448, аустро-турских ратова 1683-1699, 1716-1718, и 1737-1739, српско-турских ратова 1876-1877, 1877-1878, балканских ратова 1912-1913, Првог светског рата и Другог светског рата.1) Даље промене су условљене исељавањем неалбанског становништва од 1945. до 1999. и агресије НАТО-а на Србију 1999, која доводи до даљег исељавања и прогона Срба и других неалбанаца.

Античко доба

У античко доба простор данашњег Косова и Метохије се називао Дарданија. Дарданци су насељавали и простор данашње југозападне Србије и део Македоније.2)

У III и II веку пре нове ере, овим регионом су владали дардански краљеви: Лонгарус, Бато и Монуниус, као и Етута, Монуниусова ћерка. Косово и Метохија затим долази под власт Македонаца.

Римљани освајају територију Косова и Метохије 75. године, у току Илирских ратова. Територија улази у састав римске провинције Горње Мезије (Moesia Superior). Од цара Диоклецијана чини засебну провинцију Дарданију (Dardania).3)

Средњи век

Од поделе Римског царства 395. године до краја 12. века подручје је наизменично под контролом Византије, Бугарског царства и Самуиловог царства. Јужни Словени долазе на Балканско полуострво у 7. веку. Током 12. века Срби из Рашке почињу да продиру на подручје Косова и Метохије које је такође настањено Србима, али је под византијском влашћу. Долази до сукоба између Византије и владара српских држава, Дукље и Рашке. До првог сукоба дукљанског владара Константина Бодина са византијском војском долази 1073. године код утврде Пауни на Косову. Бодин је изгубио битку и пао у заробљеништво.4)

Рашки велики жупан Вукан је успео да заузме и одржи Звечан 1091. године. Из њега је вршио походе даље, и спалио је Липљан. Даље победе против Византије је извојевао 1096, али 1106. доживљава пораз. Крајем 12. века жупан Стефан Немања долази до Липљана. Године 1170. код села Пантина на левој обали Ситнице односи победу над византијском војском.5)

Од пада Цариграда 1204. па до пада Србије под османску власт 1459. осам деценија после косовске битке, подручје Косова и Метохије израста у средиште средњовековне Србије, као културни, духовни и политички центар, премрежен стотинама цркава, владарских и властеоских задужбина, већим бројем утврда и двораца, често привремених престоница (Пауни, Сврчин, Неродимље, Призрен). Читаво подручје било је важно раскршће путева којима су пролазили каравани. Неко време је град Призрен, најчешће у традицији, помињан као престоница српских владара Душана и Уроша. У непосредној близини града Пећи било је најпре седиште Пећке архиепископије, од средине 13. века, а затим и средиште Пећке патријаршије (1346—1457. и поново 1557—1766. године). Пре доласка Османлија, подручје се привредно убрзано развијало, посебно рударство и сточарство са ратарством.

Средњовековни рудници на Косову (Трепча, Ново Брдо, Јањево), активирани су за необично дуге и успешне владавине краља Милутина (1282-1321). Рудник Трепча се спомиње од 1303. као значајно налазиште олова и сребра. Ново Брдо је један од најважнијих рудника Србије тога доба и један од највећих на Балкану. Из рудника у Новом Брду вађени су и сребро и олово. Сребро у том руднику је било помешано са златом (глама), а српски владари су имали добре приходе од рада рудника, што је био значајан извор прихода за јачање и опремање војске, као и за изградњу владарских задужбина, монументалних манастира, попут Грачанице у близини Приштине, Св. Стефана у Бањској, Богородице Љевишке у Призрену (све Милутинових задужбина), а затим и Високих Дечана, гробне цркве Стефана Дечанског, Св. Архангела, задужбине цара Душана, Манастир Св. Уроша у Неродимљу, затим у Мушутишту, Зочишту, граду Призрену, Средској жупи и многих других цркава и манастира широм ових двеју области, како мањих владарских тако и властеоских задужбина.6)

Косово је дало две значајне српске династије: Лазаревиће, пореклом из Прилепца код Новог Брда, и Бранковиће, родом из Дренице, који су после слома Српског царства (1346-1371), Србијом владали у тешком раздобљу скоро девет деценија између 1371. и 1459.

Косовска битка и последице

На Косову пољу, у близини Приштине 1389. одиграла се знаменита Косовска битка, у којој су Срби, предвођени кнезом Лазаром, а уз подршку одреда Срба из Краљевине Босне под вођством војводе Влатка Вуковића, уз велике жртве, ипак одолели силовитим налетима бројно надмоћније турске војске под султаном Муратом. У бици, у којој се убиством турског владара истакао српски витез, Милош Обилић, учествовало је највероватније око 30 000 војника. Премда је битка остала без победника, јер су у њој погинула оба владара, а Турци се под новим султаном Бајазидом повукли у Брусу, Србија је, ослабљена, годину дана после битке, била приморана да прими вазални однос према Турцима. Тиме се Турцима отварао пут за даље освајање Балканског полуострва. Између 1371. и 1398. године, осим кнеза Лазара који је (до 1389) држао север Косова, највећим делом централног Косова с Метохијом најдуже је владао зет кнеза Лазара, Вук Бранковић, родом из Дренице, који је тек више година после Косовске битке године постао турски вазал.

У борбама после Косовске битке, деспот Стефан Лазаревић, син и наследник кнеза Лазара, однео је победу 1402. код места Трипоље против сестрића Ђурђа Бранковића, који је уз турску помоћ покушао да преотме земље које су раније припадале његовом оцу, Вуку Бранковићу. Током мађарско-турског рата 1448. заповедник угарске војске Јанош Хуњади (познат у народу као Сибињанин Јанко) преко Крушевца долази на Косово поље са око 24 000 војника, и улази у нови косовски бој, али без подршке деспота Ђурђа Бранковића, турскога вазала. У дводневној бици угарских и крсташких витезова из суседних земаља против бројније војске турског султана Мурата II, Јанко Хуњади упркос великом јунаштву бива поражен на бојном пољу. Косово остаје под влашћу Српске деспотовине до 1455, када је војска султана Мехмеда II Освајача после дугих опсада заузела Ново Брдо и Призрен, док је преостали део Деспотовине, дошао под турску власт после пада Смедерева 1459. године.7)

Косово и Метохија у саставу Османског царства

Између 1459. и 1912. године Косово и Метохија је било у саставу Османског царства. У време турске владавине на територији Косова и Метохије су образовани Призренски и Вучитрнски санџак, да би касније био формиран Призренски вилајет, а 1877. године и Косовски вилајет, првобитно са седиштем у Приштини, а потом у Скопљу. Када се на северу Србије издвојила Кнежевина Србија 1830, преостали делови Србије који су остали под османском влашћу, названи су, збирно, Стара Србија.

Продорима Османлија од краја 14. века, долази до померања српског и дела албанског становништва (Клименти) на запад и север Балканског полуострва. Турци тероришу, пљачкају, и одводе народ у ропство. Због неподношљиве ситуације, долази до српских устанака, подстакнутих насиљима, док се током аустро-турских ратова Срби хришћани придружују, као посебна милиција, хабзбуршким трупама. После аустријских пораза, због турских одмазди долазило до масовних пресељења Срба на хабзбуршке територије (видети чланак Сеобе Срба).8)

Падом српске Деспотовине 1459. Турци успостављају свој спахијски систем. Подручје Косова и Метохије до године 1541. припада Румелијском ејалату. Од 1541. до 1580. припада будимском, затим босанском, а од 1607. опет румелијском ејалату. По турском систему долази до поделе на санџаке (округ), казе (срез) и нахије и кадилуке (општина). У борби против отпора становништва Турци користе исламизацију и друге методе. Исламизацију сматрају најбољим средством за смиривање подручја. Испрва у ислам прелазе феудалци, затим градско, и на крају и сеоско становништво. Процес исламизације траје све до краја 19. века, и Албанци масовно прелазе у ислам, а Срби делимично. Турци узимају младе Албанце у војску путем данка у крви и регрутацијом у јединице азапа, из којих редова се регрутују будући феудалци и војни команданти. Султан Селим II ослобађа даџбина сваку хришћанску кућу из које је бар један мушкарац прешао у ислам. Многе српске породице се селе на север и запад, а напуштена имања заузимају исламизиовани Албанци и тако постепено шире властиту етничку територију. Албанци хришћани (племе Клименти) пружају отпор Турцима заједно са Србима.9)

Све теже свеопште прилике у Османском царству протоком времена доводе до устанака и немира становника, нарочито за време ратова Аустрије са Турском.

После слома турске опсаде Беча и оснивања Светог савеза између Аустрије, Пољске и Млетачке републике 1684, долази до поновног буђења отпора покорених народа у Турској. У борбу против Турака ступају Срби и Албанци-хришћани и неки се придружују аустријској војсци Силвија Пиколоминија која надире ка Скопљу. У Призрену се тој војсци придружује још око 20.000 људи, али смрћу Пиколоминија долази до осипања и пораза од Турака код Качаника дана 1. фебруара 1690. године. Са аустријском војском се повлаче и Срби из Приштине, Пећи, Косовске Митровице, Призрена и Новог Пазара у оправданом страху од сурове турске освете. Предвођени српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем, прелазе у Хабзбуршко царство, у данашњу Војводину, заједно са мањим групама Албанаца.10)

Током идућег рата Аустрије с Турском 1737—1739, хабзбуршки цар Карло Шести позива хришћане у Србији на поновни устанак. Аустријанци заузимају Ниш, а српски устаници Нови Пазар 30. јула 1737. године. Патријарх Арсеније IV Јовановић упућује људе на Косово и северну Албанију да дижу народ на устанак. Устаници и Аустријанци наносе Турцима пораз код Нове Вароши у августу. Турском противофанзивом све је било изгубљено, а значајан број Срба и нешто Албанаца хришћана се поново сели преко Дунава у Аустрију. На празне поседе хришћана Турци насељавају Албанце муслимане досељене са севера Албаније (племена Гаши, Краснићи, Шаља, Бериша и други), и у подручје око Новог Пазара, где велики број преосталих Срба прелази у ислам да избегне турску одмазду. У наредном миграционом таласу Албанци насељавају области долине Лаба, јужне Мораве до Сурдулице и Лесковца, Скопља, Куршумлије и Ниша. У новим крајевима Турци су Албанцима муслиманима давали плодну земљу и повластице, што изазива гнев и мржњу код Срба хришћана. Свим овим миграцијама, српски етнички центар се постепено помера на север из старих подручја Рашке и Косова у слив Мораве и на простор данашње Војводине,11) и на запад на подручје данашње Босне и Хрватске.

Султан Селим Трећи је покушао да уведе реформе, реорганизацијом војске и управе. У то време већ долази до Првог и Другог српског устанка, којима је нова Србија из граница под Карађођем, 1830. добила аутономију као вазална кнежевина у Османском царству. Стара Србија, јужно од граница обновљене Кнежевине Србије била је под влашћу често одметнутих албанских паша. Турске реформе 1835. доводе до побуне албанских феудалаца у Пећи, Призрену, Ђаковици и Приштини. Муслимани из Призрена 1839. избацују турског команданта Исмет-пашу. Турци због тога успоравају реформе, а Албанци све више теже аутономији према централној власти у Цариграду. Турци појачавају насељавање Албанаца на Косово и Метохију пред српско-турски рат 1876—1877, српско-турски рат 1877—1878 и црногорско-турски рат 1876—1878. Албанци су мобилисани и кориштени у борбама против Срба код Ниша, Јанкове клисуре, Јавору и Црној Гори. Током рата 1877—1878. наступањем српске војске према Врању долази до масовног повлачења албанског становништва из рејона Ниша, Лесковца, Топлице и других места (Нишки санџак), и они се настањују на Косово, док се Срби протерани са источног Косова (Лаб, Гњилане), настањују у топличком и прокупачком округу, све до Врања. Страхујући од даљег територијалног ширења Србије, Турци до 1912. успостављају гранични појас ка Србији, састављен од села насељених Албанцима.12)

Албанци оснивају Албанску лигу на састанку у Призрену 10. јуна 1878. Захтеви Турској су били аутономија за Албанце, и уједињење четири вилајета (косовског, скадарског, битољског и јањинског) у један албански вилајет. Порта је ове захтеве одбила, а 1879. почео је велики албански устанак којим је турска власт била свргнута у Вучитрну, Призрену, Ђаковици, Приштини, Пећи и другде. Албанци су сурово прогањали косовске и метохијске Србе, сматрајући их главним поводом за ширење Србије ка југу, и сталном претњом у случају новог рата.13)

У неким деловима Албаније долази такође до масовних албанских побуна. Турска шаље Дервиш-пашу са војском да разбије устанак, и он од априла 1881. улази у Призрен, Ђаковицу и Пећ. Албанска лига била је у крви угушена, али су привремено, поново, али у знатно мањој мери, избијали немири (1883. и 1884. године).14)

Положај Срба на Косову и Метохији у последњим деценијама османске власти, посебно после 1878, нагло се погоршавао. Наоружани албански одметници муслиманске вере чинили су, некажњено, стална насиља, отмице имања, отмице девојака, паљење летине, крађу стоке. Срби хришћани, без права да носе оружје, нису могли да се бране, док су локалне турске власти, често у рукама албанских паша, толерисали насиља својих сународника почињена над Србима. Само у периоду између 1890. и 1900. са Косова и Метохије избегло је у Србију око 60.000 Срба, према подацима које је сакупила српска влада од својих конзула у Скопљу и Приштини. Ове податке потврдили су, додатно, и извештаји руских конзула у Призрену.

Од године 1905. до 1912. Албанци дижу низ устанака. У јулу 1908. године у Урошевцу се окупља 20.000 људи, и покушава се извести ослобођење од Турака. Међутим у то време долази до Младотурске револуције у Турској, и обећавају становништву смањење пореза, демократизацију и побољшање општих животних услова. Учвршћењем своје власти Младотурци напуштају своја обећања и гуше албански отпор. Пропагира се од Младотурака идеја да су Албанци, као муслимани, у ствари Османлије. Због тога августа 1909. избија нови устанак на Косову и Метохији, а Порта шаље војску да га угуши силом. До битке долази код Качаника од 11. маја до 13. маја 1910. Турци односе победу уз око 600 погинулих.

Године 1912. поново долази до устанка под вођством Општег устаничког комитета, на подручју Дренице, Пећи, Ђаковице, и северне Албаније. Бајрам Цури диже устанак у подручју Краснићија (Krasniqi). Устаници заузимају читаво Косово, северну Албанију, па чак и Скопље, на шта Младотурска влада подноси оставку. Нова влада шаље делегацију која се састаје са представником Албанаца Хасаном Приштином. Турци одбијају захтеве за аутономију, употребу албанског језика у школама и администрацији, и финансирање развоја Косова и Метохије.15)

Од 19. века, па све до 1945. године, Срби су за област данашњег Косова, Метохије и суседних области (укључивши Рашку област, Скопље, Куманово, Велес, Гостивар) најчешће користили назив Стара Србија, подразумевајући углавном простор у границама Милутинових освајања у 13. веку, а крајем 19. века простор Косовског вилајета, чије је седиште било у Скопљу.

У црквеном погледу, Косово с Метохијом припадало је Епархији рашко-призренској, са седиштем у Призрену.

Косово и Метохија у саставу Србије и Црне Горе

У Првом балканском рату, српска и црногорска војска ослобађају Косово и Метохију 1912. године. Српска војска битком на Куманову ослобађа Косово са Приштином и Призрен, а црногорска део Метохије, са градовима Исток, Пећ и Ђаковица. Кумановска битка је тада сматрана за велики ударац Турској и као коначна освета за пораз у Косовској бици 1389, тако да је скована узречица „Куманово за Косово“. Српске и црногорске снаге сусрећу се у Ђаковици. Део Албанаца и Турака тада напушта Косово и Метохију заједно са пораженом османском војском.16)

Косово је 1913. одлуком Народне скупштине било интегрисано у Краљевину Србију, а Метохија уклопљена у Краљевину Црну Гору.

Поразом српске војске 1915, која се повлачила ка Јадрану преко Албаније, аустроугарске јединице окупирају северни део Косова, а бугарске јужни (Призрен, Приштина, Качаник, Урошевац, Гњилане), где заводе веома окрутан окупациони систем. Аустроугари отварају школе на албанском језику да придобију становништво. После пробоја Солунског фронта 1918, Косово поново ослобађају француске савезничке снаге заједно са јединицама српске 2. армије у октобру 1918, и реинтегришу га у Краљевину Србију. Читаво Косово, а после сједињења Србије и Црне Горе и Метохија, као делови Србије, били су после 1. децембра 1918. у саставу новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.17)

Косово и Метохија су 1929, подељени између три бановине: Зетску, Моравску и Вардарску. Подручје је слабо развијено као и пре, са 62% домаћинстава на поседима вечичине испод 5 хектара. Аграрна реформа укида велике поседе и кметске и феудалне односе. Почиње колонизација Срба на Косово и Метохију. По подацима из 1930, у 10 срезова је било предвиђено 183.848 хектара за колонизацију. Било је појава одузимања земље од Албанаца, што доводи до побуна неких села, чак и до нивоа интервенције војске. Мржња Албанаца према колонизованим Србима расте. Управа и школе користе само српски језик, док се одлуком албанских бегова, за Албанце отварају само верске школе. Фашистичка Италија потпирује супротности зарад својих интереса у вези Албаније.18)

Комунистичка партија Југославије делује на Косову и Метохији, и 1938. комунисти стварају назив Космет за подручје. Ствара се став према аутономности Космета и братској равноправности народа Косова, потврђен на 5. земаљској конференцији КПЈ 1940. у Загребу. Комунистичка омладина 1938. и 1939. штампа летке у којима се противи исељавању Албанаца у Турску, одузимању њихове земље и терору према њима. Постоје партијске организације у већим местима. Међутим, занимљива је бројност чланова: године 1940, КПЈ на КиМ има 239 чланова, од тога само 23 Албанца.19)

Косово и Метохија у Другом светском рату

Између 1941. и 1945. године, за време фашистичке окупације, Италија је анектирала највећи део Косова и Метохије, делове Македоније и Грчке и прикључила их такозваној Великој Албанији, која је била италијански протекторат, краљевским указом од 12. августа 1941. Немци заузимају косовскомитровачки, лапски (подујевски) и вучитрнски срез, па у саставу окупиране Србије под Миланом Недићем остају и Трепча и Косовска Митровица, док мање делове источног Косова заузимају Бугари, део гњиланског среза, део витинског краја, Качаник и Сиринићку Жупу. Немци преузимају окупацију италијанске зоне од 1943. због капитулације Италије.20)

Од Албанаца су формиране јединице помоћне полиције, у градовима 20-30, а селима 10-15 људи. У већим местима су италијанске квестуре са 30-40 полицајаца. Од Албанаца Италијани формирају и батаљон фашистичке милиције, и засебне полувојничке добровољачке јединице. Италијани укупно имају око 20.000 војника, 5.000 полицајаца и 5.000 наоружаних Албанаца, припадника разних квислиншких формација. Италијани се приказују као ослободиоци Албанаца, ствараоци Велике Албаније. У ту сврху уводе албански језик у управи и школству, и дозвољавају употребу албанске заставе.21)

Немци на свом подручју формирају албанску жандармерију од 1 000 Албанаца, а још организују и око 1 000 добровољаца по селима. Бугарски окупатор почиње у свом подручју бугаризацију, а окупациона посада се састоји од 2 батаљона.22)

Током рата на терену Косова и Метохије деловале су много мање партизанске јединице него у осталим деловима земље. Велике репресалије, тежак живот под италијанском окупацијом, одвођење у логоре и на принудни рад су учинили своје. Такође, током Другог светског рата на територији Косова деловале су и четничке јединице Косте Миловановића Пећанца.

Срби на Косову окупацију доживљавају као губитак слободе, док Албанци слом Краљевине Југославије примају као олакшање свог положаја. Због тога је у току читавог рата КПЈ била неуспешна у покушају да масовно придобије Албанце за борбу против окупатора, што јако утиче на стање на КиМ. Због терора окупатора и албанских квислиншких банди, већи део Срба се сели у Црну Гору и Србију већ убрзо по почетку окупације. С њима одлази и око половина комуниста, па се тиме комунисти оријентишу на мање акције, саботаже и припреме за устанак.23)

Обласни комитет КПЈ за Косово и Метохију средином 1941. ствара Војни комитет. Прва диверзија је на жичари за превоз руде између Старог Трга и Звечана ноћу 17. на 18. јула 1941. Та група оснива копаонички НОП одред 25. јула 1941, који делује углавном ван територије К. У октобру 1941. оснива се и Метохијски НОП одред. Ипак, веће акције се не врше на К. све до почетка 1943. године, када постаје активнији НОП одред Зејнел Ајдини формиран крајем 1942.24)

Формирају се још Шарпланински позадински НОП одред октобра 1942, Шарпланински НОП одред новембра 1942, Карадачки НОП одред јануара 1943. и Емин Дураку НОП одред јануара 1943. Априла 1943. погибају Боро Вукмировић и Рамиз Садику, чланови ЦК КП. Упркос свим напорима, до коначног ослобођења Југославије, на Косову и Метохији није било слободне територије и партизани делују у врло тешким условима.25)

После капитулације Италије, Немци окупирају Албанију и К. Немци прокламују поштовање независне и слободне Албаније, и да долазе као ослободиоци албанског народа од италијанског ропства. Немци формирају квислиншке организације Другу призренску лигу 16. септембра 1943. и Косовски пук (Regjiment Kosova) крајем 1943. Косовски пук уништава становништво и местимични оружани отпор на подручју Урошевац-Приштина-Косовска Митровица-Пећ-Призрен.26)

Немци и балисти средином фебруара 1944. почињу напад на јединице НОВ на К. и успевају скоро да униште Главни штаб НОВ за К. и пратећу чету. Тек средином 1944. долази до масовнијег развоја устанка и од јуна се формира укупно око 7 бригада НОВ, под именом косовско-метохијске бригаде. У октобру 1944. почело је повлачење немачке војске (група армија Е) из Грчке преко К., и почела је косовска операција, којом је требало уништити главнину немачких снага. У томе се није успело, али је подручје ослобођено после повлачења Немаца у новембру 1944.27)

Међутим, у децембру 1944. долази до масовне побуне Албанаца против НОВ и Југославије у већем делу Косова. Најтеже борбе су вођене у Дреници, а затим у Урошевцу, Гњилану и Косовској Митровици. Тако 2. децембра 1944. штаб НОВ и ПО за К. ангажује против Дренице 3. и 7. косовско-метохијску бригаду, 25. бригаду 46. дивизије, Ибарски НОП одред и делове 3. и 5. дивизије НОВ Албаније. Пошто то није било довољно да се смири побуна касније је ангажовано свих 8 к.-м. бригада, читава 46. дивизија, и 3. бригада 22. дивизије. Како су борбе и даље трајале, Врховни штаб НОВ и ПОЈ формира 52. дивизију 8. фебруара 1945. године од к.-м. бригада, и уводи војну управу за подручје Косова и Метохије. Тим мерама је тек у марту 1945. сломљен отпор Албанаца.28)

Од 1945. до 1952. године на територији Косова и Метохије деловале су групе разбијених балиста (остатака албанских окупационих снага). У борби са њима учествовале су јединице ОЗНА-е и УДБА-е које су најчешће у појединачним окршајима разбиле остатке балиста. Одређени број се извукао и сакрио у иностранству, док се један број њих предао или крајем рата прикључио Брозовим партизанским јединицама.

У току Другог светског рата, делови К. су били опустошени, а српско становништво делом поубијано, расељено, или послато у концентрационе логоре. Погинуло је најмање 6.200 људи из области Косова и Метохије.29)

Косово и Метохија у СФРЈ

После завршетка рата, Косово и Метохија су враћени Југославији и улазе у састав Народне (касније Социјалистичке) Републике Србије. Нова комунистичка власт 6. марта 1945. забрањује повратак протераним Србима и Црногорцима на териорију Косова Одлуком о привременој забрани повратка колонистима. Аутономна Косовско-Метохијска Област (АКМО) званично је проглашена 10. јула 1945. године. Данашње границе област је добила 1959. године проширењем на северу, када су делови општине Рашка насељени искључиво српским живљем изузети из састава централне Србије и додати области као делови општине Лепосавић.

Априла 1963. године АКМО је уздигнута на ниво покрајине, поставши Аутономна Покрајина Косово и Метохија. Новембра 1968. године име покрајине је промењено у Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово, чиме је Метохија уклоњена из назива. Године 1974. избиле су велике демонстрације Албанаца на Косову и Метохији, који су тражили још већу аутономију. Између 1974. и 1989. године, Косово и Метохија је имало фактички статус федералне јединице СФРЈ, иако је формално и даље било део Србије.

Сукоби на Косову и Метохији

Косово и Метохија губи статус федералне јединице Уставом Србије из 1990. године и отада носи назив Аутономна Покрајина Косово и Метохија у саставу Србије.

Косово и Метохија под управом УН

Крајем 1990-их година долази до појачаних терористичких напада Албанаца на Косову и Метохији на полицију Србије. Сукоби касније достижу такве размере да се морала укључити и Војска СРЈ. После НАТО агресије 1999. године, Косово и Метохија долази под управу Уједињених нација. Према Резолуцији 1244, Косово и Метохија је део Србије, али је под контролом УН.

Дана 17. марта 2004. одиграло се масовно етничко чишћење Срба на територији Косова и Метохије. Албански екстремисти су напали читаве српске заједнице и српске културно-историјске споменике. Многи Срби су протјерани са КиМ, а неки су убијени.

Сродни чланци

1)
„VE4-654”, Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 654.
2) , 3) , 4) , 5) , 6)
VE4-654
7)
„VE4-655”, Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 655.
8) , 9) , 10) , 11) , 12) , 13)
VE4-655
14)
„VE4-656”, Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 656.
15) , 16) , 17) , 18) , 19)
VE4-656
20)
„VE4-657”, Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 657.
21) , 22) , 23) , 24)
VE4-657
25)
„VE4-658”, Војна енциклопедија, Београд, 1972, књига четврта, страна 658.
26) , 27) , 28) , 29)
VE4-658
историја_косова_и_метохије.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/10 23:59