Други српски устанак

Други српски устанак, наставак Првог српског устанка и саставни део националноослободилачког и револуционарног покрета српског народа.1)

Прилике

Бројно надмоћнија турска војска2) је у јесен 1813. године савладала српску одбрану и покорила Србију, у октобру је пао и Београд.3) Продор турских снага у дубину српске територије, Карађорђе и виђеније устаничке старешине и команданти, који су напустили Србију, изазвали су расуло о масовни прелазак избеглица у Аустрију (око 130—140.000).4) Они, који нису могли да побегну преко аустријске границе су се склонили по збеговима, а своје најнужије ствари су држали по пећинама.5) Непосредно после заузимања Србије је започела одмазда: убијање, паљење, пљачкање, уништавање имовине, заробљавање српског становништва, мушкараца, жена и деце и њихова продаја у робље. Одмазада је посебно била сурова у Шумадији, где су села готово опустела, а додатни проблем је представљала куга пренета из Азије. Страдале су и српске избеглице у Аустрији, које су преко Саве прешле у мочварне пределе, где су умирале од глади, хладноће и цревних болести.6)

Поново је успостављена турска власт и феудални поредак, Срби су поново добили положај раје.7) Београдски пашалук је враћен у старе границе. Турска војска је повратила утврђене градове, а успостављен је и турски судски и порески систем.8) У Београд је долазио велики везир Хуршид-паша,9) који је прогласио општу амнестију,10) после првог таласа насиља, како би смањио отпор народа и обезбедио радну снагу у разним областима царства,11) која није важила за избегле устанике.12) За београдског везира је поставио Сулејман-пашу Скопљака,13) потурицу из Херцеговине,14) познатог по великој свирепости према Србима, јер се током устанка често сукобљавао са устаницима и доживљавао поразе.15)

До извесног предаха у насиљу је дошло након Наполеоновог пораза код Лајпцига 1813. и победе Русије и њених савезника, па су временома људи почели да се враћају кућама. Неке устаничке вође су се предале Турцима, а Сулејман-паша их је постављао за обор-кнежеве.16) Један од првих који се предао и постао кнез је Милош Обреновић, који је постављен за обор кнеза Рудничке нахије. Он је у јулу 1814. постављен за баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије. Бивши хајдук и устанички старешина Станоје Главаш је постављен за чувара Цариградског друма. Међу устаницима који су се предали је био и Хаџи-Продан Глигоријевић, који се борио у Старом Влаху, а после пропасти устанка се са породицом доселио у Чачанску нахију.17)

Од септембра 1814. до јуна 1815, тадашње велике силе, све осим Турске, одржавале су Бечки конгрес, на коме су кројиле нову карту Европе.18) Срби су очекивали побољшање свог положаја,19) али им политичка ситуација није била наклоњена. О њима се на конгресу није ни расправљало,20) јер су велике силе, посебно Русија, биле заузете другим питањима, што је омогућило Турској да питање Срба решава по сопственој замисли.21)

Сулејман-паша је 1814. оптеретио народ обавезним кулуком. Срби су били приморани да попрваљају тврђаве, снабдевају турску војску храном и огревом и плаћају далеко веће хараче, од оног који су плаћали 1804. године.22) Сулејман-паша је започео и са сакупаљњем оружја од народа, прогањањем и хватањем хајдука, уз отимачину и злостављање Срба.23)

Хаџи-Проданова буна

Мисао о новом устанку против Турака ни једног тренутка није замирала,24) посебно после оживљавања турских насиља, али и због протурања вести о могућем рату између Аустрије и Турске.25) У селу Трнава код Чачка избио је сукоб са пратњом муселима Латиф-аге, команаднта Чачка, што се крајем септембра 1814. године претворио у Хаџи-Проданову буну, чиме је Чачак постао средиште борби за ослобођење од турске власти.26) Наиме, игуман манастира Трнаве, Пајсије и Михаило, Хаџи-Проданов брат су опљчкали турске војнике и чиновнике Латиф-аге. О свом поступку су обавестили Хаџи Продана и Милоша Обреновића. У Трнави се налазило око двеста људи спремних на устанак.27)

Буна је избила неочекивано, у неповољно доба године, што је онемогућавало организовање вишемесечних борби.28) Брзо се раширила у Чачанској, Јагодинској и Крагујевачкој нахији, па су Турци побегли у суседне нахије.29) На челу буне стао је Хаџи Продан Глигоријевић. Међутим, после почетног замаха, буна је брзо почела да сплашњава.30) Сазнавши за буну, Милош је учесницима поручио да буна само може довести до великих жртава и тражио је да се народ што пре смири. Осим што је одлучио да не учествује у устанку, он је помогао Турцима да је угуши.31) О свему је обавестио београдског везира Сулејман-пашу Скопљака и рудничког муселима Ашим-бега, са којим је почео да спрема гушење буне.32)

Турци су буну угушили без већих напора,33) а Хаџи-Продан је са својом браћом пребегао у Аустрију.34) После гушења Хаџи-Проданове буне, Турци су у Србији завели још већи терор.35) Уследила је свирепа освета народу Пожешке и Крагујевачке нахије, који је масовно учествовао у буни.36) Похватано је неколико стотина сељака, међу којима је било кметова, калуђера и свештеника.37)

Сулејман-паша Скопљак је у Београду, у присуству Милоша Обреновића и виђенијих кнезова импровизовао суђење. Крајем новембра 1814, у присуству српских кнезова је посечен Никола Вукићевић.38) Децембра 1814. и јануара 1815. у Београду је набијено на колац око 300 Срба, које је похватао Имшир-паша у свом походу на побуњенике, а међу њима и Пајсија, игумана манастира Трнава.39) После тога је у Србију почела да пристиже турска војска, која је бројала 8-10.000 људи.40)

Припреме

Фебруара 1815. године, београдски везир Сулејман-паша Скопљак је позвао све нахијске кнежеве и виђеније људе да дођу у Београд, под изговором да ће довести кулучаре, ради поправке тврђаве на Калемегдану. Циљ је заправо био да их одвоји од остатка народа и да их држи под својом контролом, како би спречио могући народни отпор. Међутим, Милош Обреновић је ову намеру презрео и као нахијски кнез сакупио је новац по нахији, па пошто се одазвао позиву, потплатио је Сулејман-пашу, који је све осим њега пустио кући, док је њега оставио у заточеништву.41)

Због страха од насиља и терора, који је спроводио Сулејман-паша Скопљак, народне старешине, војводе и учесници Првог српског устанка, из Рудничке, Ваљевске и Београдске нахије, који се нису одазвали његовом позиву, међу њима Арсеније Лома, Лазар Мутап, Милић Дринчић, Милутин Гарашанин, Никола Катић и други, убрзано су започели припреме за устанак. Око педесет људи састало се у марту 1815, најпре у Рудовицама, а затим и у Вреоцима, где је договорено да се подигне устанак и одлучили су да Милошу Обреновићу предложе вођство, као и да затраже помоћ аустријског генерала Червеника.42)

Милош је ипак издејствовао да буде пуштен из заробљеништва.43) Тражио је од свог познаника, турског старешине у Рудничкој нахији да од београдског везира Сулејман-паше наговори да га пусти на слободу, како би се уз његову помоћ лакше и брже сакупио новац од народа и везир, лаком на новац, га је пустио.44) Милош је са собом повео још заробљеника, већином из Хаџи-Проданове буне. Приликом боравка у Земуну, где је долазио ради трговине стоком, састао се са Мелентијем Никшићем и Петром Николајевићем Молером и обавестио их о намери да се подигне устанак. Затим се састао са осталим народним старешинама у манастиру Враћевшници и селима Луњевици и Драгољу, где се сложио са одлуком о подизању устанка и прихватио предлог да постане вођа.45)

Први сукоби и проглашење устанка

Још пре него што је проглашен устанак, одиграли су се први сукоби са Турцима на Руднику, када су Турци долазили да сакупљају порез у Јасеници и Гружи. У сукобу су учествовали Сима Паштрмац, Благоје из Кнића и Јован Обреновић.46) Прва војна акција устаника била је усмерена на насеље Рудник на истоименој планини. Арсеније Лома је са војском из Качерске кнежине опсео Рудник. Пошто није успео да га заузме на јуриш, започео је преговоре о предаји тог места већ 22. априла. Турци су пристали на предају и Рудник је заузет.47)

На народном сабору у Такову, за верски празник Цвети,48)49) 11/23. априла 1815, где су се окупили виђенији људи Рудничке и Чачанске нахије, Милош је према претходном договору обнародовао одлуку о подизању устанки и свом пристанку да постане вођа, уз благослов Мелентија Павловића, игумана манастира Ваћевшнице.50) Пред својом кућом у Црнући је развио војводски барјак. Из Такова су кренули позиви народу да се диже на оружје и да затварају друмове Турцима.51) Милођ је из Такова је послао војску на челу са Лазаром Мутапом и Јованом Обреновићем према Чачку, а на планину Кљештевицу је послао Милутина Гарашиана, како би спречио продор Турака из Београда у унутрашњост Србије, док се он сам задржао на Руднику, ради прикупљања устаника и њиховог даљег упућивања према Ваљеву и Крагујевцу.52)

Бој на Љубићу

Бој на Љубићу, је прва битка у Другом српском устанку. Одиграла се на простору између брда Љубића и турских шанца у Чачку. Трајала је од 6. маја до око 10. јуна 1815. године.53) Пошто су српски устаници кренули на Чачак, Турци су успели да одбију напад, а устаници су се улогорили на Љубићу, брду код Чачка.54)

Пошто је примио вест о подизању устанка Сулејман-паша Скопљак је одлучио да устанак угуши. Главни део своје војске, под вођством Имшир-паше, од око 5.000 војника и неколико стотина коњаника је послао на Рудник и Чачак.55) Турци су код Рудоваца поразили устанике и наставили да се крећу кроз Рудничку нахију према Чачку. Успут су пљачакали и робили становништво рудничких села, док се устаничка војска повлачила пред надмоћнијим непријатељем.56)

Битка на Палежу

Трајала је од 25. априла до 13. јуна 1815.57) Оставивши Лазара Мутапа и Јована Обреновића на Љубићу, Милош је одлучио да заузме Палеж (данас Обреновац), после чега је Турцима пресечена комуникација коју су имали у Ваљевској, Шабачкој и Београдској нахији, а истовремено је омогућена веза са Сремом, одакле је после тога пристигао велики број српских избеглица, међу њима Петар Николајевић Молер, Стојан Чупић, Павле Цукић, Симо Катић, кнез Милоје Тодоровић, који су се одмах придружили устаницима, а од Срба из Срема су допремљени храна, оружје, муниција и материјална помоћ.58) Ово је посебно било важно зато јер су аустријске власти, да би изблегле сукоб са Турцима, после Првог српског устанка издале наредбу о спречавању сваког покушаја преласка избеглица из Србије, нису дозволили да се Србима врати оружје, које им је одузето 1813, а није била дозвољена ни куповина оружја у Аустрији.59)

Борбе код Ваљева

После ослобођења Палежа, Милош се упутио према Ваљеву, које је у међувремену опседао војвода Павле Цукић. Турских бораца било је око осам стотина, ушанчених око џамије поред Колубаре. Борбе су трајале неколико дана. Када су се устаници приближили турским шанчевима, Турци, видевши да их предводи Милош и да имају топове, разбежали су се у ноћи између 16. и 17./28. и 29. маја 1815. Ваљево је ослобођен без веће борбе и жртава на српској страни.60)

Повратак на Љубић

Око 1. јуна, Милош се вратио са новим одредима устаника и два топа на Љубић, где су обновљене борбе. Турска војска је 6. јуна обухватила са крила српске положаје у подножју брда и приморала устанике да се повуку на Љубић, али се након погибије Имшир-паше и сама вратила у свој шанац у Чачку. Нису били спремни за организовање нове команде, а остајали су и без хране, због чега су почели да планирају повлачење. Дана 10. јуна, када су изашли из Чачка и пошли у правцу Драгачева.61)

Битка на Љубићу је завршена после више од месец и по дана борби, 13. јуна 1815. године, поразом најбоље турске војске у Београдском пашалуку, са губицима од око 7.000 војника. У бици је погинуо турски заповедник Имшир-паша, војвода Лазар Мутап и Танаско Рајић.62) Ова победа је Србима дала наду у скоро ослобођење, и подстакла их да се масовно подигну на оружје.

Док су трајале борбе за Чачак, Турци су се учврстили у Карановцу (данас Краљево), Крагујевцу, Баточини и Пожаревцу.63) У даљим походима врло брзо су устаници ослободили и остале већи градове.64) Након победе устаника код Ртара, у мају 1815. ослобођени су нахијски центри Ваљево, Крагујевац Баточина, а у јуну и јулу Гроцка.

Битка код Пожаревца

Највећа концентрација устаника (12.000), из разних крајева Србије је постигната на турска утврђења у Пожаревцу.65) У Пожаревачкој нахији Милошу су се придружили устаници под командом Стевана Тодоровића Добрњца и Марка Абдуле.66) На почетку битке код Пожаревца је погинуо Јован Вукомановић, рођак кнегиње Љубице. Мада Турака у Пожаревцу није било много, они су били добро утврђени у више шанчева и пружали су жесток отпор. Када су Турци прешли у напад, устаници су почели да се повлаче, али их је зауставио Милош Обреновић. Срби су се тргли и успели да у јуришу 25. јуна/7. јула 1815. присиле67) на предају Турака, којима су помагали Арбанаси из Видина. Турци су се после битке повукли према Ћуприји, са само личним наоружањем, без топова и муниције, које су оставили Србима.68)

Карановац

У бици око Карановца Турци су се такође повукли и Милош их је отпратио преко границе Београског пашалука. Добар однос према турским рањеницима и женама, стварао је повољан утисак међу Турицима и у суседним пашалуцима. Сулејман-паша је на крају остао изолован у Београду.69)

Бој на Дубљу

Султан је наредио босанском везиру Хуршид-паши и румелијском Беглербег Мараш Али-паши да угуше устанак. Почетком јула, Хуршидова претходница, јачине око 1.300 људи, под командом Ибрахим-паше, прешла је Дрину и утврдила се код Дубља.70) Бој на Дубљу, у Мачвви је био последња већа битка. Устанак није у исто време захватио све нахије. Становништво Мачве је у Првом српском устанку веома настрадалао, а у Другом устанку су се придружили устаницима јуна 1815. На чело устанка у свом крају је покушао да се постави Стојан Чупић, али су га мачвански кметови издали Турцима и он је погубљен Зворнику.71)

Милош је 14/26. јула 1815. са својим снагама напао Турке и нанео им одлучан пораз, Било је 1.199 погинулих 23 заробљених турских војника.72) Заробљен је и Ибрахим-паша. У бици је погинуло око педесет устаника и неколико српских старешина, међу њима Милић Дринчић и Сима Ненадовић.73)

Битком на Дубљу завршило се ратовање Срба и Турака у Другом српском устанку.74)

Преговори

И поред извојеване победе, Милош се одлучио да преговара са Турцима, тврдећи да је устанак уперен само против београдског везира Сулејман-паше Скопљака, а никако против султана.75) Од почетка Другог српског устанка Милош је знао да устаници неће моћи дуго да се боре са турском силом и да ће по завршетку борби уследити преговори. Његов главни циљ је био помирење и успостављање праведнијег поретка у Београдском пашалуку. Због тога се за време борби према турском цивилном становништву односио крајње обазриво. После Боја на Дубљу, Ибрахим-паши је вратио заплењене ствари, пошто га је задржао неколико дана, указујућу му почасти, а на крају му је омогућио да се врати у Босну.76)

Босански везир Хуршид-паша, у јулу 1815. налазио се у Зворнику, а долином Велике Мораве се кретао валија Марашли Али-паша. Милош је ступио у преговоре са обојицом. Најпре је у августу боравио у логору Хуршид-паше, на Орловом пољу, близу Бијељине, где му је Хуршид-паша гарантовао амнестију, прихватио предлог о смени београдског везира Сулејман-паше Скопљака, али је захтевао разоружавање и признавање султанове власти писменим путем. Милош се из турског логора једва избавио, јер су хтели да га задрже као таоца.77)

Преговоре је наставио са румелијским валијом Маршали Али-пашом у Белици код Ћуприје. Почетком септембра су склопили усмени споразум и дошло је до примирја. Милош је за основу српских захтева узео одредбе Ичковог мира (1906).78)

Андреј Италински, посланик у Цариграду је 30. септембра 1815. предао Порти захтеве о решавању српског питања. Порта је реаговала збациањем и повлачењем насилних паша и постављањем флексибилнијег румелијског валије Марашли Али-паше за београдског везира. Милош је са Марашлијом склопио усмени договор 25. октобра/6. новембра 1815, чиме су Срби добили повластице и започело је двовлашће, са српско-турском управом. Овај договор је касније потврђен и ферманом у Порти79) 1816. Народне старешине су добиле право да скупљају порез и одржавају ред, по селима где су живели Срби, док су Турци остали у градовима. Судство је предвиђено да буде мешовито, судије су били српски кнежеви и муселим. Одлучено је да се у Београду оснује народна канцеларија, као представничко и административно тело, са народним посланицима из 12 нахија, чији је председатељ предвиђено да буде Милош Обреновић. На народној скупштини 1817. Милош је проглашен за наследног кнеза, који је био одговоран београдском паши. Упоредо са борбом за државну независност, Милош се борио и за стицање самосталне СПЦ, која је призната Хатишерифом из 1830, а једна од Милошевих главних активности је била обнављање постојећих цркава и манастира, као и подизање нових.80)

Јавно сећање

Празник Цвети, као дан сећања на Таковски устанак 1815. постао је најстарији и најугледнији празник Кнежевине и касније Краљевине Србије. Установио га је кнез Милош 1836. године и тада је уведен у календар јавних свечаности тек настале кнежевине. Тумачен је као почетак ослобођења и обнове златног доба некадашње средњовековне српске државе и истовремено је представљао симболичан савез између народа и владара.81)

Током владавине династије Обреновић, празник је заједничком акцијом власти и државних институција уздизан до најзначајнијег митског и историографског топоса.82) Храст лужњак, назван такође и „Таковски грм“, под којим су постигнути коначни договори о подизању устанка остао је на свом месту све до 1860. године, када му се одломила највећа грана, а олуја га је потпуно ишчупала из корена 1902. и његови остаци чувају се сада у музеју. Кнез Михаило је још приликом своје посете Такову (1867), одредио храста „наследника“, а истовремено је откупио и околни простор, који се од тада назива “кнежеве ливаде”. Храст „наследник“ листао је до 1992. године, а после тога је остао као природна скулпутра, док се у његовој близини храста налазе два стогодишња храста и неколико млађих стабала.

У знак сећања на подизање устанка године 1887. подигнут је споменик, четворострани обелиск од црвеног полираног мермера, на шестоугаоном подножју. Споменик је ограђен са шест стубова повезаних ланцима.Израдио вајар Михаило Чебинац из Краљева, по скици инжењера Јозефа Манока. На споменику су исписани стихови Љубомира Ненадовића:

„Овај грм ће време да осуши
и камени стуб ће да поруши,
а Србија вечито стајаће
и Милоша име спомињаће”

После династичке смене 1903. празник назван Српске Цвети, почео је да се истискује, а догађај којим се бележио почетак стицања слободе и обнова златног доба, постао је Први српски устанак, на челу са Карађорђем. Касније, формирањем југословенске државе, па затим успостављањем социјалистичког поретка, овај догађај је остао готово сасвим постиснут.83)

Захваљујући нешто флексибилнијим друштвеним околностима, током осамдесетих и деведесетих година 20. века, традиција Таковског устанка је обновљена. Тако је 1990. на прославу 175. година од подизања устанка, у Таково стигао споменик Петра Убавкића, са фигурама кнеза Милоша и Мелентија Павловића, настао поводом Светске изложбе у Паризу (1900). Године 1994. у некадашњој основној школи, задужбини краља Александра Обреновића из 1891, која је почетком 20. века страдала у пожару, отворен је музеј са сталном поставком о Другом српском устанку и Српској револуцији (1804—1839), док је простор на коме је подигнут устанак дефинисан као „Знаменито место Таковски грм“.84)

Литература

1) , 35) , 70) , 72) , 75)
Петко Луковић, 1968.
2) , 4)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 3
3) , 21) , 78) , 79)
Владимир Мереник, 2004, стр. 35
5) , 8) , 10) , 12) , 14) , 22)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 2
6) , 7) , 16)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 68
9) , 13) , 15)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 69
11)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 4
17) , 27) , 30) , 32)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 4
18) , 20)
Владимир Мереник, 2004, стр. 34
19) , 41)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 70
23) , 31)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 5
24) , 61)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 62
25) , 26) , 28) , 33) , 36) , 38) , 40)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 58
29)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 5
34) , 37) , 39)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 6
42) , 43) , 45) , 46)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 71
44)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 3
47)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 7
48)
Цвети су покретан празник, сваке године падају на други датум. Године 1815. биле су 11/23. априла
49)
група аутора, 2010, стр. 50
50) , 52) , 54) , 55) , 58)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 72
51)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 59
53) , 56)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 8
57)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 60
59)
Љиљана Станојевић, 2004, стр. 73
60) , 63) , 66)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 9
62)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 63
64)
Народни музеј Чачак, Радивоје Бојовић, стр. 64
65) , 68)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 13
67) , 71) , 74)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 10
69)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 14
73)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 7
76) , 77)
Радомир Ј. Поповић, 2015, стр. 11
80)
Љ. Станојевић, Н. Дамјановић, В. Мереник, 2005, стр. 20
81)
Катарина Митровић, Александар Марушић, 2013, стр. 3
82) , 83)
Катарина Митровић, Александар Марушић, 2013, стр. 4
84)
Катарина Митровић, Александар Марушић, 2013, стр. 7
Штампање