Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_епархије_темишварске

Историја Епархије темишварске

Повест

Први писани траговио постојању епархије досежу до 16. века, а тада се јавља у опсегу српске Пећке патријаршије. Значајна је чињеница да су Срби на овим просторима имали развијен црквени живот много пре Велике сеобе 1690, а један од овдашњих епископа српских, Исаија Ђаковић, постао је један од најчвршћих ослонаца придошлом патријарху Арсенију III Чарнојевићу. И по Великој сеоби, и дуго по заснивању Крушедолске (1708) односно Карловачке митрополије (1713), Темишварска епархија је остала у надлежности Београдске митрополије, све до сједињења Београдске и Карловачке митрополије, у којем је Темишвару припала посебна улога. Наиме, Пожаревачким миром из 1718. године Аустрија је добила на рачун Турске Банат, Олтенију, део Србије са Београдом, делове Босне и Славоније.

Сматрајући да је Београд сувише близу Турској, београдски митрополит Мојсије Петровић је преместио седиште своје митрополије у Темишвар, где је свечано устоличен 1721. године. По смрти карловачког митрополита Викентија Поповића 1726. године, Мојсије Петровић је изабран и за митрополита карловачког, чиме је практично почело уједињавање Српске православне цркве са територије Аустрије. Дакле, митрополит Мојсије Петровић је из Темишвара прешао на карловачку митрополитску катедру.

При спровођењу јерархијске поделе у Карловачкој митрополији 1864. године Темишварска епархија је, као српска, остала у Карловачкој митрополији, с тим што је уступила румунске црквене општине, а преузела српске црквене општине из Арадске епархије. Мешовите црквене општине су додељене према већинској припадности верника.

По мери укидања надлежности Карловачке митрополије, односно њеног укључивања у васпостављену српску Београдску патријаршију после Првог светског рата и Темишварска епархија је постала део уједињене Српске православне цркве. Тадашњи епископ Георгије Летић преместио је седиште из Темишвара у Кикинду. Године 1931. дошло је до арондације између Темишварске и новоуспостављене Епархије банатске (наследница Епархије вршачке), тако да је прва у потпуности преузела српске вернике у Румунији, а друга у Србији.

Епископи

Досадашњи епископи ове епархије су:

  • Неофит, 1608.
  • Исаија, 1640.
  • Јосиф, 1643.
  • Теодор, 1643.
  • Севастијан, 1644, 1647.
  • Михајл, 1681–1687.
  • Василије, 1688.
  • Јосиф II, после 1688.
  • Василије, око 1693.
  • Константин Грк, 1704–1713.
  • Јоаникије Владисављевић, 1713–1727.
  • Никола Димитријевић, 1728–1744.
  • Георгије Поповић, 1745–1757.
  • Викентије Јовановић Видак, 1759–1774.
  • Мојсеј Путник, 1774–1781.
  • Софроније Кириловић, 1781–1786.
  • Петар Петровић, 1786–1800.
  • Стефан Авакумовић, 1801–1822.
  • Јосиф Путник, 1829–1830.
  • Максим Мануловић, 1833–1838.
  • Пантелејмон Живковић, 1839–1851.
  • Самуил Маширевић, 1853–1864.
  • Антоније Нако, 1864–1869.
  • Георгије Војновић, 1874–1881.
  • Никанор Поповић, 1891–1901.
  • Др Георгије Летић, 1904–1931.

Осим тога у неком периоду епархијом су управљали администратори:

Архијерејски заменици су били:

  • Стефан Михајловић (1870—1872);
  • Гедеон Цветић (1872—1874);
  • Герман Јовановић (1881—1882);
  • Исак Дошен (1901);
  • Др Стефан Николић (1919—1927);
  • Слободан Костић (1942—1947);
  • Стеван Томић (1947—1971);
  • Ђорђе Хранисављевић (1971—1978);
  • Владимир Марковић (1978-2010).
  • Маринко Марков (од 2010)

Сродни чланци

Извори

Спољне везе

историја_епархије_темишварске.txt · Последњи пут мењано: 2022/04/15 10:08