Константин Магазиновић
| Константин Магазиновић |
|---|
 |
| Рођење: април 1819. Рума, Аустријско царство Смрт: 28. новембар 1891. Београд, Србија Познат као: правник и дипломата |
Константин Магазиновић (Рума, април 1819 — Београд, 28. новембар 1891), српски правник, политичар и дипломата. Био је министар грађевина, секретар у министарству иностраних дела и краљевско-српски агент у Букурешту.
Биографија
Рођак је Томе Вучића.1) Учествовао је 1839. године као добровољац у гушењу Јованове буне.2) Био је међу првих десет државних питомаца, које је српска влада послала крајем 1839. на студије у иностранство.3) Коста је био у групи од шест питомаца, које је влада послала у Беч.4) Коста је једини од питомаца знао немачки. Током 1840. или 1841. захвалио се на стипендији и о властитом трошку отишао је на школовање у Русију.5)6) Након тога наставио је о властитом трошку студије у Лајпцигу.7) Током 1844. добио је државну стипендију да настави студије у Паризу.8) Револуционарну 1848. провео је у Паризу.9) У Паризу је 1848. завршио студије права и постао је лисансије права.10)11) Коста Магазиновић је био међу првим „Паризлијама” заједно са Филипом Христићем и Димитријем Црнобарцем.12) До 1852. био је секретар у министарству унутрашњих послова.13) Прва тополивница била је отворена крајем 1848. у Београду, а пошто су прве изливене топовске цеви биле лошег квалитета влада је послала Косту Магазиновића да као представник Главног војног штаба нађе стручњака.14) Довео је из Белгије Максимилијана Нијепрека, који је због лоших топова био брзо отпуштен.15) Тополивница се након тога преселила 1851. у Крагујевац.16) Заједно са Јованом Мариновићем пратио је 1852. године Илију Гарашанина приликом његове посете Паризу и Наполеону III.17) Захваљујући залагању Илије Гарашанина и Константина Магазиновића француски министар одбране одобрио је искусном тополивцу Шарлу Лубрију да 1853. дође у Србију и постане управник Тополивнице у Крагујевцу.18)
Коста Магазиновић је био управник града Београда од 1852. до 1855.19)20) Пошто ни он није успео да поправи стање постављен је за члана Касационог суда.21) Био је почасни члан Дружине младежи српске. У време пред Светоандрејску скупштину био је на страни кнежевих противника, тј. опозиције.22) Током лета 1858. провео је око 12 дана у Бањи Ковиљачи са Томом Вучићем, кога је успео да наговори на нужност сазивања скупштине.23) Постављен је за српског дипломатског представника у Букурешту. Био је фебруара 1862. послан у Букурешт као специјални изасланик кнеза Михаила.24) Као специјални изасланик имао је задатак да са са румунским кнезом Кузом договори и обезбеди копненог коридора за испоруку оружја на релацији Русија—Србија.25) Поред тога задатак му је био да у Румунији испита политичко расположење за евентуални савез.26) Румунски кнез је одобрио превоз оружја, али у почетку није био расположен за савез. Румунија је тек 1868. потписала уговор о савезу са Србијом.27) Једно време 1868. био је истовремено српски дипломатски представник и отправник послова САД, иако у то време са САД нисмо имали дипломатске односе.28) Био је министар грађевина у влади Јована Мариновића од 3. новембра 1873. до 6. јуна 1874. Постављен је 23. маја/4. јуна 1874. године за српског капућехају (дипломатског представника) у Цариграду.29) Био је члан Државног савета. Умро је у Београду 16/28. новембра 1891.30)31)
Редовни је члан Друштва српске словесности од августа 1848. Почасни је члан Српског ученог друштва наименован лета 1864. Редовни је члан (Одбора за науке државне и историјске) од 1872.
Литература
- Никола Христић, Мемоари 1840-1862, Просвета, Ваљево, 2006.
- Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
- Војислав Павловић, Српски студенти у Паризу 1839–1856., Историјски часопис 33, Београд, 1986, стр. 187–202
- М. Ђ. Милићевић: Школе у Србији. Гласник Српског ученог друштва 24 (1868) 1–135.
- С. Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада, Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон, Београд, 1933.
- Ј. Пауновић Штерменски, Филип Христић-дипломата и политичар (1819–1905), Филозофски факултет, Београд, 2013.
- Радош Љушић, Прво намесништво (1839—1840), Просвета, Београд, 1995.
- Ж. Спасић: Почеци тополивнице у Крагујевцу. У: Пола века науке и технике у обновљеној Србији 1804–1854. Стр. 486–502.
- Данко Љ. Леовац, Србија и Русија за време друге владавине кнеза Михаила (1860-1868)-докторска дизертација, Филозофски факултет, Београд, 2014.