Корисничке алатке

Алатке сајта


невјера_љубе_груичине

Невјера љубе Груичине

Невјера љубе Груичине је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић у дјелу Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846.

Текст пјесме

0001    Шатор пење Новаковић Груја

0002    У планини више Дренопоља,

0003    Под шатором седе пити вино,

0004    Вино служи нејаки Стеване,

0005    Максимија пред шатором везе,

0006    Златом везе све по чистој свили;

0007    Па беседи новаковић Груја:

0008    ”Максимија, моја вјерна љубо!

0009    ”Почувај ми пред шатором стражу,

0010    ”Оћу лећи мало да поспавам.”

0011    Леже Грујо санак боравити,

0012    Максимија пред шатором везе,

0013    Ал’ ето ти три Турчина млада,

0014    А беседи нејаки Стеване:

0015    ”О чујеш ли, Максимија мајко!

0016    ”Ено иду три Турчина млада,

0017    ”Оћу ићи бабу да пробудим.”

0018    А беседи Максимија млада:

0019    ”Нису, сине, три Турчина млада,

0020    ”Већ су оно три млада трговца,

0021    ”Носе откуп твојему бабајку.”

0022    Ал’ то дете не слушало мајку,

0023    Него пође да пробуди бабу,

0024    За њим трчи Максимија мајка,

0025    Достиже га шатору на врати,

0026    Удари га руком уз образе,

0027    Како га је лако ударила,

0028    Три пута се дете преметнуло,

0029    Три му здрава искочила зуба,

0030    А четири с места с’ померила.

0031    У том дошла три Турчина млада,

0032    Максимији Бога називају:

0033    ”Божја т’ помоћ, госпођо невесто!

0034    ”Чија с’ љуба, кога си витеза?

0035    ”Који те је витез накитио?” –

0036    ”А бога ми, три Турчина млада!

0037    ”Ја сам љуба Новаковић-Грује,

0038    ”Витез ме је накитио Груја.”

0039    А беседе три Турчина млада:

0040    ”О госпођо, Груичина љубо!

0041    ”Издај нама Новаковић-Грују;

0042    ”Код Груице носиш чисту свилу,

0043    ”А код нас ћеш шетати по свили,

0044    ”А носити и сребро и злато,

0045    ”И бити ћеш кадунџика млада,

0046    ”И често ћеш на теферич ићи

0047    ”С кадунама од петка до петка.”

0048    Два Турчина коње одседоше

0049    Трећи Турчин поче беседити:

0050    ”Нете, Турци, жалосна вам мајка!

0051    ”Ви Груице ни видели нисте,

0052    ”Камо ли му на бој изодили;

0053    ”А ја знадем Новаковић-Грују:

0054    ”Кад је био од петнаест лета,

0055    ”Па ја туда кроз планину прођо,

0056    ”Он сеђаше, те благо бројаше,

0057    ”Ја повика туда кроз планину,

0058    ”Не би ли се дете уплашило,

0059    ”И не би ли у гору забегло,

0060    ”Не би л’ мене остануло благо,

0061    ”Ал’ је дете срца јуначкога,

0062    ”Јуначкога срца слободнога,

0063    ”Скупи благо, спусти у џепове,

0064    ”Па потера мене кроз планину,

0065    ”Ја на коњу, Груица пешице,

0066    ”Да не беше гране вите јеле,

0067    ”Те му калпак са главе скинула,

0068    ”Доиста ме уватити ћаше,

0069    ”Већ док узе калпак те устаче,

0070    ”Ја забего у гору зелену;

0071    ”Потеже се Грујо буздованом,

0072    ”Пустимице добро нештедице,

0073    ”Да удари менека на коњу;

0074    ”Не погоди менека на коњу,

0075    ”Већ удари у ту виту јелу,

0076    ”Колико је лако ударио,

0077    ”Виту јелу из корена крену,

0078    ”И гране јој на земљу падоше.”

0079    Не смеш’ Турци под шатор да иду,

0080    Док не оде Максимија млада,

0081    Те је Груји савезала руке,

0082    И замаче сунџир око врата,

0083    Триест алки четрдесет ока,

0084    Онда њега притискоше Турци.

0085    А кад скочи Новаковић Груја,

0086    Три Турчина на себе понесе,

0087    И четврту Максимију љубу,

0088    И ћаше се отет од Турака,

0089    Ал’ се сети нејака Стевана:

0090    ”Тешко мене до Бога вишњега!

0091    ”Турци ће ми дете заробити,

0092    Турци ће ми дете потурчити,

0093    ”Па куда ће моја грешна душа?”

0094    Кроз дете се предаје Турцима.

0095    Кад Груицу савладаше Турци,

0096    Љуби даше кићена зеленка,

0097    Па и воде месту Дренопољу,

0098    А када су на по пута били,

0099    Ал’ запишта нејаки Стеване:

0100    ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!

0101    ”Нејаке су ноге у Стевана,

0102    ”Већ не могу с коњма путовати.

0103    ”Турц’ у гори остати не даду,

0104    ”Камџојама бију по очију.”

0105    Просу сузе Новаковић Груја:

0106    ”О Стеване, моје чедо драго!

0107    ”А шта ће ти баба учинити?

0108    ”Кад су баби савезане руке;

0109    ”Иди моли Максимију мајку,

0110    ”Е да би те приватила мајка,

0111    ”Ма бабина кићена зеленка.”

0112    Моли дете Максимију мајку:

0113    ”Максимија, моја мила мајко!

0114    ”Привати ме на коња витеза,

0115    ”Нејаке су ноге у Стевана,

0116    ”Те не могу с коњма да путују.”

0117    Ал’ орјатка орјатско колено

0118    Са коња га удара камџијом:

0119    ”Ид’ од мене, орјатско колено!

0120    ”Да сам тела на коња примати,

0121    ”Те вас не би предала у Турке.”

0122    Кад дођоше месту Дренопољу,

0123    Турци пењу два свил’на шатора,

0124    Један шатор Груји и Стевану,

0125    Други шатор Максимији младој.

0126    Два Турчина очли Дренопољу.

0127    Трећи оста чувајући стражу.

0128    Кад су дошли паши Дренопољском,

0129    Они кажу паши Дренопољцу:

0130    ”Господине, пашо Дренопољски!

0131    ”Лепога смо роба задобили,

0132    ”Лепа роба, Новаковић-Грују,

0133    ”И Грујина нејака Стевана,

0134    ”И његову Максимију љубу;

0135    ”Каква ј’ красна госпођа невеста,

0136    ”Лепоте јој на крајини нема,

0137    ”Лице јој је вредно Цариграда.”

0138    А паша се маши у џепове,

0139    Те им даде стотину дуката;

0140    ”Ево, Турци, стотина дуката,

0141    ”Јед’те, пијте, до у јутру, Турци!

0142    ”Кад у јутру робље доведете,

0143    ”Башка ћу вам бакшиш поклонити,

0144    ”Ком’ агалук, коме ли спаилук.”

0145    Узеш’ Турци стотину дуката,

0146    Па пођоше по свем’ Дренопољу,

0147    Они траже слатке медовине,

0148    Ал’ не могу медовине наћи,

0149    До у неке крчмарице Маре,

0150    У Груине Богом посестриме:

0151    ”Снашо Маро! дај нам медовине,

0152    ”Лепога смо роба задобили,

0153    ”Лепа роба Новаковић-Грују,

0154    ”И Грујина нејака Стевана,

0155    ”И Грујину Максимију љубу,

0156    ”Каква ј’ красна госпођа невеста!

0157    ”Што је лепа, то је одевена.”

0158    Кад је чула крчмарица Мара,

0159    Она стаде сузе просипати,

0160    Од Турака заклања рукавом:

0161    ”Јао Грујо, Богом побратиме!

0162    ”Трипут си ми био на невољи,

0163    ”Трипут си ме ропства опростио,

0164    ”А јако си у ропство запао!”

0165    Она Турком медовину даје,

0166    А баш полак насу бенђелука,

0167    А на тврди санак намењује,

0168    Нек спавају три Турчина млада

0169    Док се Груји не опросте руке.

0170    Пак одоше два Турчина млада,

0171    И однеше слатку медовину.

0172    А кад Турци под шатор дођоше,

0173    Ев’ седоше пити медовину,

0174    Максимија медовину служи,

0175    Како коме чашу додаваше,

0176    Онако је сваки и пољуби,

0177    Сваки јој се под гръоце маша.

0178    Опише се три Турчина млада,

0179    Опише се како земља црна,

0180    Па поспаше, како да помреше.

0181    А стала је Максимија млада,

0182    Она стала, пак мисли размишља:

0183    ”Та ако ћу код двојице лећи,

0184    ”Трећему ћу жао учинити.”

0185    Све је мисли на једно смислила,

0186    Сави скуте и бијеле руке,

0187    Свој тројици леже чело главе.

0188    А када је у по ноћи било,

0189    Заплака се нејаки Стеване:

0190    ”Јао бабо, тешко сам ти гладан!”

0191    А беседи Новаковић Груја:

0192    ”О Стеване, моје чедо драго!

0193    ”А шта ће ти учинити бабо?

0194    ”Кад су баби савезане руке;

0195    ”Иди, сине, под шатора мајци,

0196    ”Те укради ноже од матере,

0197    ”Те пресеци на руку конопце,

0198    ”Онда ће те наранити бабо.”

0199    Ал’ је дете колена ајдучка,

0200    А јуначка срца слободнога,

0201    Те отиде под шатора мајки,

0202    И украде ноже одматере;

0203    Ал’ детету невоља голема:

0204    Ножи тешки, а дете нејако,

0205    Једва ноже довуче до бабе,

0206    Оберучке једва подигнуо,

0207    Те наслони ноже на конопце,

0208    Па повуче ноже по конопцу,

0209    Те пресече на руку конопце,

0210    Посеч’ Грују по десници руци,

0211    Из ру ке му црна крвца пође;

0212    Писну дете, кано гуја љута:

0213    ”Јао бабо, посеко ти руку!”

0214    А беседи Новаковић Груја:

0215    ”А не бој се, Стево, чедо моје!

0216    ”Крв не иде из бабине руке,

0217    ”Него иде крвца из конопца.”

0218    Кад се Груји опростише руке,

0219    Онда Грујо на ноге устаде,

0220    Па се часну крсту прекрстио,

0221    Поменуо оца Николаја,

0222    И недељу и васкрсеније,

0223    И велико часно ванђелије,

0224    Па он узе сабљу оковану,

0225    Па отиде под шатора Турком,

0226    С њи узгрте свилена јоргана,

0227    Не сече и по грлу бијелу,

0228    Већ и сече по свилену пасу,

0229    Од тројице прави шесторицу.

0230    Па отиде шеру Дренопољу,

0231    Посестрими крчмарици Мари,

0232    Те донесе вина и ракије,

0233    И донесе леба бијелога,

0234    И дебела меса овнујскога,

0235    Па он седе под шатора свил’на

0236    Те нарани себе и Стевана,

0237    Пак запева танко гласовито.

0238    Пробуди се Максимија млада,

0239    Она буди три Турчина млада:

0240    ”Дижте с’, Турци’ жалостна вам мајка!

0241    ”Ено Груја и везан попева.”

0242    А кад диже свилена јоргана,

0243    И кад види исечене Турке,

0244    Она стала, па мисли размишља:

0245    ”Мили Боже, шта ћу и какоћу?

0246    ”Т ако ћу јадна бијежати,

0247    ”Груји нису коњи утецали,

0248    ”А камо ли једна женска глава!”

0249    Сави скуте и бијеле руке,

0250    Оде сама Груји под шатора,

0251    Паде њему преко свил’на крила,

0252    Љуби Грују по недри свилени:

0253    ”Господару, Новаковић-Грујо,

0254    ”Турци су ме опчинили младу.”

0255    А беседи Новаковић Груја:

0256    ”Максимија, колено неверно!

0257    ”Та жиби те опчинише Турци,

0258    ”А мртви те к мене приволеше.”

0259    Па устаде на ноге јуначке,

0260    Те подиже свилена шатора,

0261    Па отиде горе у планину,

0262    А на своје шаториште старо,

0263    Разапео свилена шатора.

0264    Максимији поче беседити:

0265    ”Максимија, колено неверно!

0266    ”Или волиш свећом свијетлити?

0267    ”Ил’ ми волиш сабљу целивати?”

0268    А беседи Максимија млада:

0269    ”Господару, Новаковић-Грујо!

0270    ”Не могу ти сабље целивати,

0271    ”Сабља ти је од свашта скрнавна,

0272    ”Него ћу ти свећом свијетлити,

0273    ”Ако јадна не ћу ни спавати.”

0274    Онда уста Новаковић Груја,

0275    Па је узе за десницу руку,

0276    Са шње скиде свилу и кадиву,

0277    И скиде јој копрену са главе,

0278    И скиде јој шердан испод грла,

0279    Остави је у саму ћенару,

0280    Намаза је воском и катраном

0281    И сумпором и брзијем праом,

0282    Па је уви меканим памуком,

0283    Па је поли жестоком ракијом,

0284    Укопа је земљи до појаса,

0285    Па запали косу навр главе,

0286    А он седе пити вино ладно,

0287    А љуба му јасно свећом светли.

0288    Кад догоре до чарни очију,

0289    Максимија поче бесједити:

0290    ”Господару, Новаковић-Грујо!

0291    ”Кад не жалиш моје русе косе,

0292    ”Доста су ти руку претиштале,

0293    ”За шт’ не жалиш моје очи чарне?

0294    ”Доста си и јунак пољубио.”

0295    Кад догоре до бијела лица,

0296    Максимија поче беседити:

0297    ”Господару, Новаковић-Грујо!

0298    ”Кад не жалиш моје очи чарне,

0299    ”За шт’ не жалиш моје лице бело?

0300    ”Мога лица у крајини нема,

0301    ”Млого ти је баба потрошио

0302    ”На мој’ бело гледајући лице.”

0303    Онда Груја поче беседити:

0304    ”Максимија, колено неверно!

0305    ”Истина је, то ја добро знадем,

0306    ”Да ти лица у крајини нема,

0307    ”Да је баба млого дао блага

0308    ”А на твоје лице гледајући;

0309    ”Али волим да у огњу гори,

0310    ”Него да ме предаје у Турке.”

0311    Кад догоре до бијели дојки,

0312    Заплака се нејаки СДтеване:

0313    ”Красни бабо, Новаковић-Грујо!

0314    ”Изгореше мојој мајци дојке,

0315    ”Које су ме одраниле, бабо,

0316    ”Које су ме на ноге подигле.”

0317    Ражали се новаковић-Груји

0318    Гледајући нејака Стевана,

0319    И он стаде сузе просипати;

0320    Што остаде, то је угасио,

0321    И оно је саранио лепо.

Литература

  • Сабрана дела Вука Караџића, Српске народне пјесме, издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964 и двестогодишњици његова рођења 1787-1987, Просвета.
  • Пјесме јуначке средњијех времена, књига трећа 1846. Исто издата и у Београду, 1988.

Nevjera ljube Gruičine
Nevjera ljube Gruicine

невјера_љубе_груичине.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/11 21:08