Корисничке алатке

Алатке сајта


царица_јелисавка_и_цар_татарин

Царица Јелисавка и цар Татарин

Царица Јелисавка и цар Татарин је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Текст пјесме

0001    Мили Боже, на свему ти вала,

0002    Често књиге иду за књигама;

0003    Откуда ли, коме ли долазе? —

0004    Од славнога Петрибора града,

0005    Од столице цара московскога,

0006    Књиге пише московска царица,

0007    А на име госпа Јелисавка,

0008    Па и шаље славном Цариграду,

0009    А у руке султан-Сулејману:

0010    „Цар’ Сулејман’, турска круно златна,

0011    Јасна звездо од истока сјајна,

0012    Код тебе је очевина моја —

0013    Златна круна цара Симеуна,

0014    И одежда светога Јована,

0015    Кртсат барјак цара Константина,

0016    Златна штака светог оца Саве,

0017    Бритка сабља силнога Стефана

0018    И икона оца Димитрија;

0019    Већ се молим честитом кољену,

0020    Пошљите ми моју очевину,

0021    Ја ћу вама пешкеш учинити —

0022    Даћу т’ мира тридесет година,

0023    И даћу ти шеницу белицу,

0024    Ранит’ војску за девет година,

0025    Салићу ти џамију од злата,

0026    На џамији тридесет мунара,

0027    Алемете све од сувог злата,

0028    И од злата дванаест јабука,

0029    И у свакој бесцен камен драги;

0030    Колика је џамија од злата,

0031    Д’ у њој клања дванаест Турака;

0032    Ту је доста џамија од злата,

0033    Да се сјаји насред Цариграда

0034    У поноћи џамија од злата

0035    Као јарко усред подне сунце.

0036    Ако ли ми не даш очевине,

0037    Војску купи, царе Сулејмане,

0038    Војску купи, ајде на Кијево

0039    Да јуначки мејдан поделимо

0040    И сабљама земљу премеримо —

0041    Јал’ вратити своју очевину

0042    Јал’ московску сабљу отпасати!”

0043    Сави књигу, посла Цариграду.

0044    Књигу гледи царе господине,

0045    Књигу гледи, а гротом се смеје,

0046    Пак царици другу брже пише,

0047    Понизно јој слова записује,

0048    А царици позлаћује речи:

0049    „Јелисавка, московска госпођо,

0050    Ја ти царске позлаћујем речи,

0051    Поклањам се господству Вашему

0052    И честитом столу царевоме;

0053    Није код мен’ Ваше очевине,

0054    Већ у Крму, у цара Татара —

0055    Ево време тридесет година

0056    Како ј’ Татар одн’о Криму белу!”

0057    Кад госпођи таква књига дође,

0058    Ону гледи, другу брже пише:

0059    „На милости, царе Татарине,

0060    У тебе ми очевину кажу —

0061    Златну круну цара Симеуна,

0062    И одежду Светога Јована,

0063    Крстат барјак цара Костантина,

0064    Златну штаку светог оца Саве,

0065    Бритку сабљу силнога Стефана

0066    И икону оца Димитрија;

0067    Већ се молим честитом кољену,

0068    Пошљите ми моју очевину,

0069    Ја ћу Вама пешкеш учинити —

0070    Даћу т’ мира шездесет година,

0071    И даћу вам шеницу белицу,

0072    Ранит’ војску петнаест година,

0073    Салићу Вам џамију од злата,

0074    На џамији шездесет мунара,

0075    И ’лемете све од сува злата,

0076    И од злата седамн’ест јабука,

0077    И у свакој бесцен камен драги;

0078    Колика је џамија од злата,

0079    Д’ у њој клања петнаест Турака;

0080    Ту је доста џамија од злата

0081    Да се сјаји среди Крма бела

0082    У поноћи џамија од злата

0083    Као јарко усред подне сунце.

0084    Ако ли ми не даш очевине,

0085    Војску купи, ајде на Кијево

0086    Да јуначки мејдан учинимо,

0087    Да сабљама земљу поделимо!”

0088    Сави књигу, посла Крму белу,

0089    А у руке цару Татарину.

0090    Књигу гледи царе Татарине,

0091    А кад види шта му књига каже,

0092    Раздре књигу надвоје-натроје,

0093    Погази је ногом и папучом,

0094    Ону гази, другу брже пише:

0095    „Магарице, московска царице,

0096    Јест у мене Ваша очевина,

0097    Јест у мене, ал’ ево је не дам!

0098    Татарску ћу силу сакупити,

0099    Москву земљу ватром попалити,

0100    Петрибора с земљом поравнити;

0101    Оба ћу ти сина потурчити,

0102    Теодора и с њим брата Павла,

0103    Павлу дати до мене везирство,

0104    Теодору пашалук од руке,

0105    И обадва оћу оженити,

0106    Даћу њима султаније моје;

0107    А Аницу, твоју мезимицу,

0108    И њу, госпо, оћу потурчити,

0109    Узећу је за мојега сина,

0110    Усеина Татарановића;

0111    И тебе ћу младу потурчити,

0112    Турско ћу ти име наденути,

0113    Шећер-када, злато Татарово,

0114    Узећу те да будеш царица,

0115    У Татарској татарска госпођа —

0116    Јал’ то бити јал’ мене не бити!”

0117    Књигу гледи госпа Јелисавка,

0118    Па кад види шта јој књига каже,

0119    Раздре књигу надвоје-натроје,

0120    Погази је ногом и папучом,

0121    Ону гази, другу брже пише,

0122    Па измери седам ока проје:

0123    „Угурсузе, царе Татарине,

0124    Магарац ти и отац и мајка,

0125    Магарца су породили сина,

0126    Кад ти царски не знаш беседити!

0127    Дај ми преброј седам ока проје —

0128    Колик’ има седам ока зрна,

0129    Толик’ има у мене војника,

0130    Све под пушком и под сабљом бритком!

0131    Изаћи ћу на поље Кијево,

0132    На Кијеву мејдан освојити,

0133    Тебе цара жива уватити,

0134    Живом ћу те муком уморити,

0135    Пребићу ти и ноге и руке,

0136    Вадићу ти и очи и зубе;

0137    Јал’ московску сабљу отпасати

0138    Јал’ вратити очевину моју,

0139    Што наумим то ћу учинити,

0140    А што рекнем то порећи нећу!”

0141    Сави књигу, посла белом Крму,

0142    А у руке цару Татарину;

0143    Још четири друге брже пише.

0144    Прву пише красној Гори Црној

0145    До владике Василија старог:

0146    „Поочиме, Василије стари,

0147    Брже купи војске сто иљада

0148    И сам собом пођи пред армадом

0149    Да идемо на поље Кијево,

0150    На мејдана цару Татарину,

0151    За честиту нашу очевину!”

0152    Другу пише Бечу немачкоме

0153    До Јозепа, немачка ћесара:

0154    „О Јозепе, немачки ћесаре,

0155    Млад си, Јозо, запамтио ниси

0156    Кад су Турци на Срему стајали,

0157    И у Срему и у Бечу белом,

0158    Кад је вик’о оџа насред Беча,

0159    На звонари деспота Лазара;

0160    Гледај књиге старог Леополда,

0161    Леополда, немачка ћесара,

0162    Ком је Москов позајмио војску —

0163    Да му није мога свекра било,

0164    Мога свекра, Московић’ Јована,

0165    И девера, Мијаила бана,

0166    Цара Петра, мога господара,

0167    Још би Турци на Срему стајали!

0168    Москов ти је позајмио војску,

0169    Позајмио три стотин’ иљада,

0170    Сто иљада јесте погинуло;

0171    Дај ми врати војске сто иљада,

0172    Ал’ ти нећу проју за шеницу,

0173    Већ Србина за Москова мога!”

0174    Друге књиге пише по градови,

0175    По градови, редом по господи.

0176    Скупи војске пет стотин’ иљада,

0177    Разви барјак од сувога злата,

0178    Сама собом пође пред армадом

0179    И поведе оба принца своја,

0180    Оба сина цара московскога.

0181    Кад госпођа на Кијево дође,

0182    Ал’ Татарин поље претискао,

0183    Све шатори као бели снези,

0184    А барјаци кано и облаци.

0185    Кад московску силу угледаше,

0186    Тада рече царе Татарине:

0187    „О везири, моја децо драга,

0188    Проклети су бези и срамотни,

0189    Јест заиста, ал’ су пробитачни

0190    Как’ и бело материно млеко!”

0191    Ал’ Бог уби Матеју везира,

0192    Прота био, па се потурчио

0193    За султана, цара Татарина;

0194    Па је цару речи беседио:

0195    „Цар’ Татарин’, сунце огрејано,

0196    Сутра ј’, царе, влашка недељица,

0197    Москови ће на молитву стати,

0198    А ми ћемо јуриш учинити,

0199    Јелисавкин шатор придобити,

0200    Јелисавку живу уватити

0201    И владику Василија старог!”

0202    Ал’ не рече Турчин: „Ако Бог да.”

0203    Већ помену Али-Муамеда,

0204    Како ће га ала и однети.

0205    Кад ујутру бео дан освану,

0206    Царски данак свете недељице,

0207    Распе шатор госпа Јелисавка,

0208    Зелен шатор од зелене свиле,

0209    На њем’ златни дванаест крстова

0210    И убава јабука од злата,

0211    У њој сјаји бесцен камен драги,

0212    Од шатора прави свету цркву,

0213    Оће своју да причести војску.

0214    Мало време затим постојало,

0215    Дошета се отац Василије

0216    У одежди и наруквицама

0217    И са њиме триест свештеника;

0218    Они служе пресветло јутрење,

0219    А и свету божју летургију,

0220    Оће силну да причесте војску;

0221    Црногорце метнуше на стражу,

0222    Баш на перо војске сто иљада.

0223    Ал’ Татари јуриш учинише,

0224    Црногорци сложно дочекаше,

0225    Јуначки се бише и тераше

0226    И жестоким огњем преметаше

0227    Од пре зоре па до после подне

0228    Док се силна причестила војска.

0229    Комендира госпа Јелисавка

0230    Са свом силом, са четири стране;

0231    Ватру држи госпа Јелисавка

0232    Девет дана, девет ноћи тавни,

0233    Нит’ стадоше ни леба једоше,

0234    Нит’ седоше нит’ се одморише;

0235    Нит’ се види сунца ни месеца

0236    Од барута и од дима љута.

0237    Кад десети данак освануо,

0238    Ал’ протужи царе Татарине:

0239    „Јелисавко, московска госпођо,

0240    Богом мајко и светим Јованом,

0241    И тако ти оца Николаја

0242    И одежде светога Јована,

0243    Дај олакшај огањ ватру живу

0244    Да видимо чија гине војска,

0245    Чија гине, чија ли добија —

0246    Ја не могу подносити мука!”

0247    Кад госпођа ватру олакшала,

0248    Па стадоше преписиват’ војску,

0249    Ал’ је Москов млого изгинуо,

0250    Баш на перо педесет иљада;

0251    Од татара нигди никог нема

0252    До иљаде, и то рањеника,

0253    Ко без ноге, ко без десне руке;

0254    Погинуо Матеја везиру,

0255    Уватили цара Татарина.

0256    Пак беседи госпа Јелисавка:

0257    „Што ћеш јако, јадан Татарине —

0258    Што сам рекла, нисам повалила!”

0259    Ал’ беседи царе Татарине:

0260    „Јелисавко, московска госпођо,

0261    Богом мајко по закону твоме,

0262    Одреши ми моју десну руку,

0263    Дајте мени перо и артије

0264    Да напишем ситну књигу белу

0265    Сину моме Татарановићу

0266    Нек’ пошаље Вашу очевину!”

0267    И десну му опростише руку;

0268    Чистим златом по артији пише:

0269    „Усеине, моје чедо драго,

0270    Пошљи круну цара Симеуна,

0271    И одежду светога Јована,

0272    Крстат барјак цара Константина,

0273    Златну штаку светог оца Саве,

0274    Бритку сабљу силнога Стефана

0275    И икону оца Димитрија —

0276    То је, сине, влашка очевина!”

0277    Сави књигу, посла Крму белом.

0278    Књигу гледи Татарановићу,

0279    На мајсторе олово раздаје,

0280    И олово и жежено злато,

0281    Те салише сандук од олова,

0282    А кључеве од сувога злата,

0283    У њи спрема српску очевину,

0284    Па је меће мору на галије,

0285    Пратилаца три иљаде војске,

0286    Оправи и белом Петробору,

0287    Привати и отац Василије,

0288    С денијама и са молитвама.

0289    Цар татарски на мука умр’о,

0290    Полак јој је царства поклонио,

0291    Пола му је на сабљу отела,

0292    Данас Москов Татаријом влада.

0293    Од нас песма, свим од Бога здравље!

Литература

  • Српске народне пјесме из необјављених рукописа Вука Стеф. Караџића, Српска академија наука и уметности, Одељење језика и књижевности, Београд 1974.

Carica Jelisavka i car Tatarin

царица_јелисавка_и_цар_татарин.txt · Последњи пут мењано: 2021/06/02 19:19