Постанак књаза у Црној Гори је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Хвала Богу, чуда великога!

0002    Што се случи ломној Гори Црној!

0003    Престави се Петровић владика,

0004    Црногорска похвала и дика

0005    И другога српскога народа,

0006    Филозовска глава изабрана,

0007    Уцвијели мало и велико,

0008    Заплака се и старо и младо:

0009    Ма ако се Петар преставио,

0010    Наком себе начин оставио,

0011    Брату Перу бјеше оставио,

0012    Брату Перу и брату Ђорђији

0013    И осталим’ од земље главарим’,

0014    Све их бјеше Петар окупио,

0015    Међу њима ријеч бесједио:

0016    „Послушајте, моја браћо драга,

0017    “Ја заиста оћу умријети,

0018    „Немојте се, браћо, препанути,

0019    “Владајте се мудро и паметно,

0020    „У злу сте се мјесту удесили,

0021    “У тијесне горе камените,

0022    „Међу двије велике хаждаје,

0023    “Међу Турке и међу Латине;

0024    „И чујте ме, браћо Црногорци,

0025    “Немојте се лудо преварити,

0026    „У Латина да се омразите,

0027    “Но их држ’те као браћу своју,

0028    „Чувајте их као своју главу,

0029    “То су нама браћа од старине;

0030    „А чувајте страже по граница

0031    “Од Турчина старог душманина,

0032    „Који нам је Српство угњетио,

0033    “Под копита турска погазио,

0034    „Само мало што је остануло

0035    “У малану нашу Гору Црну,

0036    „А ни она не би останула,

0037    “Да Латини не надају руке,

0038    „И бране нас вазда од Турака,

0039    “Не бране не сабљом и оружјем,

0040    „Јер не даду остали краљеви,

0041    “Ал’ нас бране прахом и оловом

0042    „И осталом захиром војничком,

0043    “Нешто даду, а нешто продаду,

0044    „Те бранимо своје отачаство.

0045    “Не мраз’те се Мамули Лазару,

0046    „Те је равној Далмацији глава,

0047    “Он је мене врли пријатељу,

0048    „Цар га љуби као свога сина,

0049    “То је њему десна рука била;

0050    „И чујте ме добро, Црногорци,

0051    “Захвалите Бечкоме ћесару,

0052    „Јер је вазда милостиван био,

0053    “А то му је вазда од старине;

0054    „Пак се држ’те царства Русијскога,

0055    “Немојте се лудо преварити,

0056    „Ни од њега кадгођ одступити,

0057    “Да ве змија не увједе љута;

0058    „Русија је, знате, на далеко,

0059    “Кад би на вас навалили Турци,

0060    „Не може ви помоћ брзо доћи,

0061    “Ако султан дигне силну војску,

0062    „Ма вам може добра учинити,

0063    “Јере има добра пријатеља,

0064    „Пријатеља од Беча ћесара,

0065    “Пак му може брзо најавити,

0066    „Да би царску војску уставио,

0067    “А они су ка рођена браћа,

0068    „То је њима од старине било,

0069    “Од вазда су мили пријатељи,

0070    „Те не даду душманину власти;

0071    “И чујте ме, браћо Црногорци,

0072    „Држите ми Данила синовца,

0073    “Нека шједи у мојој столици,

0074    „Даниле је стаса маленога,

0075    “Мала печа, ал’ је огњевита,

0076    „Јунаштва му на далеко нема,

0077    “Ни хитрости и бистре памети,

0078    „Браниће вас добро од Турака,

0079    “И чувај га, Перо и Ђорђије,

0080    „Учите га кано мајка сина,

0081    “Слушајте га, моји Црногорци,

0082    „Слушајте га као своју главу,

0083    “Љубите га, и вјерни му буд’те.„

0084    Таку Петре заповијед даде,

0085    Тек наусти, он душу испусти,

0086    Предаде се на томе свијету.

0087    Боже мили, чуда превелика!

0088    Стаде лелек по свој Гори Црној,

0089    Проплакаше у гору пастири,

0090    И ко носи пушку о размену,

0091    Особито јадни крајичници,

0092    Којино су у турском синџиру,

0093    Е надежду своју изгубише

0094    И слободу српскога народа;

0095    Но да видиш’, добар побратиме,

0096    Што за фајду е уреди дивно,

0097    Баш лакомце неке Црногорце,

0098    Којино су лакоми на благо,

0099    Те на страну Пера повукоше,

0100    И на тајно њему говорише,

0101    Ах нека их, Бог им судац био,

0102    Који смрачну мрежу започеше,

0103    Те господу нашу помутише

0104    И пофалу српскога народа,

0105    Завадише браћу Петровиће,

0106    Тиранину срце насладише,

0107    Тиранину српском душманину,

0108    Ах нека их, проклета им душа,

0109    Јер јуначке куће ископаше,

0110    Неправедно у свијет послаше,

0111    Те страдаше и онда и сада,

0112    Па овако Перу говораху:

0113    “Чуј не добро, господару Перо!

0114    „Ти си мудра и паметна глава,

0115    “А љубе те добро Црногорци,

0116    „Ти не слушај што владика рече,

0117    “И какву ти уредбу постави

0118    „За Данила својега синовца,

0119    “Да он сједе у главну столицу,

0120    „Он је љуто замашито момче,

0121    “Он не знаде народ управљати,

0122    „Нит’ ћемо га узет’ господаром,

0123    “Но желимо тебе господара,

0124    „Да управљаш с малом Гором Црном.“

0125    Баш двојица Пера пресловише,

0126    А по таде многи пристадоше;

0127    Који први с Пером вијећаше,

0128    И Перову главу отроваше,

0129    Они сједе данас Гори Црној,

0130    Истина је, Петра ми светога;

0131    Који задњи у то пристадоше,

0132    Скитају се данас по свијету,

0133    Те не хћеше Пера Преварити.

0134    Скупише се тада Црногорци,

0135    Сви по реду млади сенатури,

0136    Капетани и други главари

0137    И остали млади перјаници,

0138    Сви лажаву вјеру Перу даше,

0139    Да Данила неће господара,

0140    И лудо се избезуми Перо;

0141    А кад виђе Петровић Ђорђије,

0142    У томе је и он пристануо,

0143    Јер виђаше куд се заорало;

0144    Тад’ се Данил’ у Беч намјерио,

0145    У цареву граду столичноме,

0146    Пак га танке књиге допадоше,

0147    Еле се је Петар преставио,

0148    Књигу штије, крупне сузе лије,

0149    Па једанак на ноге скочио,

0150    И довати гвоздене кочије,

0151    Пак полеће накрај мора слана,

0152    Накрај мора, у Тријешће равно,

0153    Па вапором морем до Котора,

0154    А кад дође у Котору граду,

0155    Ту је танку књигу направио,

0156    Па је шиље на равно Цетиње,

0157    Стрицу Перу и стрицу Ђорђији,

0158    Да му пошљу коња големога,

0159    И уз коња младе пратиоце,

0160    Пратиоце своје перјанике,

0161    Да би младо момче сусретали;

0162    Не хће Перо ни обратит’ главе,

0163    А кад виђе Петровић-Даниле,

0164    Врло се је момче разљутило,

0165    Па је другу књигу направио,

0166    Те је шиље своме брату Мирку,

0167    Брату Мирку на село Његуше:

0168    „Чуј ме, Мирко, брате од матере,

0169    “Скупи мене двадесет момчади

0170    „Од Његуша, од племена мога,

0171    “И доведи, Мирко, коња твога,

0172    „Ајде шњима, часа не почаси,

0173    “Сусрети ме пред Котором градом

0174    „Ево идем на своју старину.“

0175    Чим је Мирко књигу проучио,

0176    Врло га је Мирко послушао,

0177    Брзо нађе двадесет момака,

0178    И узјаха на коња својега,

0179    Ево брату на сретању пође,

0180    Докле дође пред Котором градом,

0181    Ту се мила браћа састадоше,

0182    И дивно се браћа загрлише,

0183    Питају се за мир и за здравље,

0184    Па га пита за старога баба,

0185    И пита га за обадва стрица,

0186    За господу мале Горе Црне,

0187    На томе му Мирко одговара:

0188    „Стари нам је у животу бабо,

0189    “Здраво су нам врховна господа,

0190    „Здраво су ти, ал’ ти мисле криво.“

0191    Данил’ њему тако одговара:

0192    „Све то знадем, и да ми не кажеш,

0193    “Но ајдемо право на Цетиње,

0194    „Па што Бог да и срећа јуначка.“

0195    Данил’ скочи, коња узјахао,

0196    Мирко иде пјешке на опанке,

0197    Успуту га Данил’ припитује,

0198    А Мирко му редом каживаше,

0199    Што је било и што се случило,

0200    И какву су вијећу чинили;

0201    Кад Даниле Мирка разумио,

0202    Овако је Мирку бесједио:

0203    „Све сам, Мирко, тебе разумио,

0204    “Прије су ме гласи допанули,

0205    „Ма доиста вјероват’ не могу

0206    “За мојега мила стрица Пера,

0207    „Стрика Пера и стрика Ђорђију,

0208    “Да ће таку учинит’ невјеру,

0209    „Оба су ме врло миловали,

0210    “Перо ме је узео за сина:

0211    „Док не дођем на равно Цетиње,

0212    “Доиста ти вјероват’ не могу.„

0213    Отолен се оба покренуше,

0214    Докле до’ше на племе Његуше,

0215    У своју је кулу починуо,

0216    Ту је старца баба наодио,

0217    Па га стари упитује бабо:

0218    “Ђе си, сине, мој нејаки Дане,

0219    „Јеси л’, сине, здраво путовао,

0220    “Јес’ ли чуо што се урадило,

0221    „Невјерници неки Црногорци,

0222    “Који наше свадише кољено,

0223    „Да ј’ за добро, не бих ни жалио,

0224    “Но за пакост јадне Горе Црне;

0225    „Мас не маре неки безаконци,

0226    “Но како ће више добит’ блага.„

0227    Па је Станко сина шјетовао:

0228    “Чујеш ли ме, нејачак Даниле,

0229    „Ти си вруће замашито момче,

0230    “Послушај ме, кајати се не ћеш’,

0231    „Немој ми се брзо угријати,

0232    “Но понизно господи приступи,

0233    „Моли Пера, а моли Ђорђију,

0234    “Оба љуби као оца свога,

0235    „Овако ћеш њима бесједити;

0236    “Чујете ли, моја мила стрица,

0237    „Све сам чуо што се урадило,

0238    “Јере су ве други обрнули,

0239    „Немојте их, браћо, послушати

0240    “И нејака мене обличити,

0241    „Обличити, па ме наружити,

0242    “То ће вама ружно врло бити,

0243    „Од господе бити прекорени.

0244    “Буди ли сте тако наумили,

0245    „Пред свијетом тако наружили,

0246    “А да други што ће тестаменти,

0247    „Што их други сиромаси раде,

0248    “Кад владичин оћете газити,

0249    „Како ће се други вјеровати!

0250    “И Даниле, мој нејаки сине,

0251    „Замоли их и Богом закуми,

0252    “Нека друге не слушају људе,

0253    „Него Бога пак њихове главе,

0254    “Е по нама добро бити неће,

0255    „Таки људи о добру не раде,

0256    “Који раде браћу помутити.

0257    „Ђорђију ћеш врло поздравити,

0258    “Овако ћеш њему бесједити:

0259    „Стрико Ђуро, немој ме мрзјети!

0260    “Ти си за ’во прије мољен био,

0261    „Већ за Крста синовца твојега,

0262    “Петар моли, а ти га не даде,

0263    „А мене је за њега примио,

0264    “Наком себе мене оставио,

0265    „И тако ћеш њему говорити.

0266    “Јошт ме зачуј, мој сине Даниле,

0267    „Пера моли као оца свога:

0268    “Немој мене, стрико, помрзјети,

0269    „Ти да имаш сина насталога,

0270    “Не би мене влада допанула.

0271    „Покори се, и врло их љуби.

0272    “Ако би се почем обратили,

0273    „И на тебе би се смиловали,

0274    “Чуј ме добро, мој милени сине!

0275    „Све ћеш њима онда опростити,

0276    “А љуби их као своју главу,

0277    „И немој их, сине, преварити.

0278    “На то су их други наћерали

0279    „И на такву пакост научили;

0280    “Ако ли се не би обратили,

0281    „Пушти, сине, главу са рамена,

0282    “А не пушти врховну столицу,

0283    „Аконо си срца Станковога,

0284    “Боље ти је поштено погинут’

0285    „Но срамотно живјет’ на свијету.

0286    “Владика ти остави госпоство,

0287    „Нијеси га за новце купио,

0288    “А и ја сам доста пострадао,

0289    „Дворећ’ првог и другог владику,

0290    “Шиљући ме до многи краљева,

0291    „Да оправљам после по свијету,

0292    “Што је Црној Гори за потребу,

0293    „Пак и мене може допанути.“

0294    У том зора од истока сину,

0295    Скочи Данил’ на ноге лагане,

0296    Собом узе Мирка брата свога

0297    И три своја мила братучеда,

0298    Братучеда, три Јокова сина,

0299    Један Драго, а друго је Перо,

0300    А треће је најмлађи Крцуне,

0301    И још друге двадесет момчади,

0302    Шњима оде право на Цетиње,

0303    А кад до’ше на равно Цетиње,

0304    Господа их бјеше опазила,

0305    На једно се брзо окупила,

0306    У биљарду те се састадоше,

0307    Од биљарде врата притворише,

0308    Међу собом вијећ’ учинише,

0309    Да Данилу нико не приступа,

0310    Нити да га љуби ни целива,

0311    Ко не мисли изгубити главу,

0312    Док не дође к нама у биљарду,

0313    Да видимо што ће говорити.

0314    На ханове почину Даниле.

0315    Ту се на’ше неки Црногорци,

0316    Што не бјеху од врховна суда,

0317    Даниле им божју помоћ зваше,

0318    И дивно им капу подизаше:

0319    „Божја помоћ, браћо Црногорци!“ -

0320    „Добро доша, Петровић-Даниле!“

0321    Нико њему руку не пољуби,

0322    Ни приступа да се шњим целива,

0323    Но подоцна један Црногорац,

0324    Барјактар је Ивановић Марко,

0325    С Данилом се у лице пољуби,

0326    Питаше се за мир и за здравље;

0327    Па и други Црногорац дође

0328    Од Цетиња Мартиновић Саво,

0329    Оћаше му пољубити руку,

0330    Не даде се Петровић Даниле,

0331    Но се љубе у бијела лица,

0332    Питаше се за мир и за здравље.

0333    Па остави двадесет момака

0334    На ханове да би починули

0335    И напили с’ вина и ракије,

0336    Па за руку Сава доватио,

0337    Па шњим оде право пут биљарде,

0338    По за њима Петровићу Мирко,

0339    Па Даниле Саву бесједио::

0340    „Чуј ме добро, Мартиновић-Саво!

0341    “Како су ми врховна господа,

0342    „Ка’ си вазда на Цетиње, Саво,

0343    “Кажи право, тако био здраво!„

0344    А Сава му тако кажеваше:

0345    “А што ћу ти казат’, господару,

0346    „Господару, ако будеш суђен,

0347    “Веље ћу ти јаде кажевати,

0348    „Што зградише неки Црногорци

0349    “Међу вашом кућом Петровића,

0350    „Мач крвави међу вас метнуше,

0351    “И немило те вас помутише,

0352    „Да би Бог да и богородица

0353    “И витешка његова десница,

0354    „Да њихово погине кољено,

0355    “Ко би вашу кућу помутио,

0356    „И ко би јој кад невјеран био.

0357    “За остало што ћу ти зборити,

0358    „Сам ћеш виђет’ што се урадило,

0359    “Него чуј ме, драги господару!

0360    „Ти се мудро и паметно владај,

0361    “Све полако, ако Бога знадеш,

0362    „Немој своје помутит’ кољено.

0363    “Кад би ваша кућа сложна била,

0364    „Ласно ћете друге савладати

0365    “И разбистрит’, ко је започео,

0366    „Па му вратит’ жалост за срамоту.“

0367    Па отоле испод двора пође,

0368    А шњим бјеше Мартиновић Саво,

0369    С десне стране Петровићу Мирко,

0370    На своје се дворе не обрати,

0371    Него иде светом манастиру,

0372    Те отвори пребијелу цркву,

0373    И пољуби Петра светитеља,

0374    Обрну се на деснојзи страни,

0375    Ђе ће виђет’ Петрову гробницу,

0376    Ђе су њему стрица саранили,

0377    На гробницу руке прекрстио,

0378    И бијело лице наслонио,

0379    Сузе рони низ бијело лице,

0380    А жалосно плаче господара.

0381    Отолен се Данил’ покренуо,

0382    Ево пође на своје дворове,

0383    Кад пред дворе у авлију дође,

0384    И ту добра Црногорца нађе,

0385    По имену Мартиновић-Ђура,

0386    У б’јело се пољубише лице,

0387    Питају се за мир и за здравље,

0388    Изидоше кули уз скалине,

0389    За њима је Петровићу Мирко

0390    А за Мирком Мартиновић Саво,

0391    Па дођоше на врата биљарде.

0392    Цука Данил’ у бијела врата,

0393    Бијела му врата отворише,

0394    Па уљезе момче у биљарду,

0395    И господи божју помоћ зваше,

0396    Дивно им се момче поклонило.

0397    Господа му божју помоћ прима,

0398    Ал’ се нико с стола не подиже,

0399    Нити с главе капе подигоше.

0400    Сва господа сједи на пореду,

0401    Перо сједи у врховном столу,

0402    А Ђорђије сједи у Перову,

0403    А остали други сенатури

0404    Сви сјеђаху један до другога,

0405    Па Даниле кроз господу мину,

0406    И стрицу је Перу приступио,

0407    Рони сузе, у лице га љуби,

0408    Па Ђорђију стрица пољубио,

0409    Па ми таде наоколо реди,

0410    Са сваким се у лице пољуби,

0411    Како који с Данилом се љуби,

0412    Сваки сједи у својој столици.

0413    Још да видиш, добар побратиме,

0414    Ту неслоге српске од старине!

0415    Не хћеше му мјесто начинити,

0416    Но остаде момче на ногама,

0417    Обазре се на обије стране,

0418    Ђе ће момче сјести у столицу,

0419    Ал’ столице празне не бијаше.

0420    Виђе Данил’ што се догодило,

0421    На страну се мало измакао,

0422    И столицу малу наођаше,

0423    Удно собе ниже сенатура,

0424    Код самијех врата од биљарде,

0425    Ту сједио, доклен ноћца дође,

0426    За друго га нико не испита,

0427    Ђе је био, што ли је чинио,

0428    А када се ноћца примакнула,

0429    Подалеко њега одмакоше,

0430    Подалеко у манастир стари,

0431    Дадоше му камарицу малу,

0432    Као да је манастирско ђаче,

0433    Ту је стао три четири дана,

0434    Па долазе често Црногорци

0435    Да гледају млада господара,

0436    Не жнаваху што се урадило,

0437    Куд су неки Пера обрнули,

0438    Па Данилу често приступаху,

0439    Да га љубхе у бијелу руку,

0440    Не одлази, но прилази војска,

0441    Сваки хита, за Данила пита,

0442    Оставише млади Црногорци,

0443    Остављаху мајке и љубовце,

0444    И чобани у планини овце,

0445    А Данила траже господара.

0446    А кад виђе Петровић Даниле

0447    Е га љубе браћа Црногорци,

0448    Не хће стајат’ у манастир стари,

0449    Него пође у своје дворове.

0450    Не хћеше му мјеста учинити,

0451    Којено му бјеше остављено,

0452    Но му даше малу камарицу

0453    Наврх скала од свога полаца,

0454    Ка да ће им причувати стражу.

0455    Око себе купи Црногорце,

0456    Перо држи господу избрану,

0457    Јошт му неће мјеста учинити.

0458    То је стало за неђељу дана,

0459    Све гледаше један на другога,

0460    И мишљаху млади Црногорци

0461    Што ће чинит’ од живота свога,

0462    Мио Перо, а мио Даниле,

0463    А оба су браћа Петровићи,

0464    Нит’ се могу омразити Перу,

0465    Јер је врла и паметна глава,

0466    И познаје добро Црногорце,

0467    Нит’ се могу свадит’ са Данилом,

0468    Зашто му га Петар оставио,

0469    А да видиш Мартиновић-Сава!

0470    Он дозива својега рођака,

0471    Од Цетиња Милана сердара,

0472    Па пођоше кули сердаревој,

0473    На бијелу кулу починуше,

0474    Па је Саво ријеч бесједио:

0475    „О сердару, мој мили рођаче!

0476    “Послушај ме, кајати се нећеш;

0477    „Ја сам тебе вазда послушао,

0478    “Слушо сам те као старијега,

0479    И слушаћу вазда до вијека

0480    „Ка нашега добра старјешину,

0481    “Ма оли ми за ’во вјеру дати,

0482    „Да ћеш мене за ’во послушати,

0483    “Што ћу тебе сада бесједити.„

0484    Не хће сердар њему вјеру дати,

0485    Но овако Саву бесједио:

0486    “Збори, Саво, што је тебе драго.„

0487    Но жалосно Саво бесједио:

0488    “Што ћу зборит’, мој мили сердаре!

0489    „Што ћу збрит’, кад слушати нећеш.“

0490    Тако њему Саво говораше:

0491    „О сердару, од Цетиња главо!

0492    “Мука ти се с Пером омразити,

0493    „Да Данила познаш господара,

0494    “То знадемо ми сви Црногорци,

0495    „Ема сваки Црногорац знаде,

0496    “На Данила влада остављена.

0497    „Но ме зачуј, мој мили рођаче,

0498    “Истина је да је Перу криво,

0499    „Ма да има сина насталога,

0500    “Знаш, Данила не би допануло;

0501    „Свакојако није на јабану,

0502    “Но на свога милога синовца,

0503    „Узима га Перо Богом сина,

0504    “Да га држи мјесто родног сина.

0505    „Но сердару, ако Бога знадеш!

0506    “Збори с Пером што најбоље знадеш,

0507    „Е да би га како обрнуо,

0508    “Да њихово помириш кољено.

0509    „Перо нема сина ниједнога,

0510    “Али има благо небројено,

0511    „Господар је вазде Горе Црне,

0512    “И слушај ме, мој мили сердару!

0513    „Не шћене л’ се Перо обратити,

0514    “Ти изиди на поље Цетиње,

0515    „И окупи своје Цетињане,

0516    “Па Данила пољуби у руку,

0517    „А тадар ће браћа Цетињани,

0518    “Сваки ће му руци приступити,

0519    „Нек, сердару, вазда први будеш,

0520    “Ко започне, његова се броји,

0521    „Нека први будеш уз господу.

0522    “И јошт твоји храбри Цетињани

0523    „Највјерниј’ ће бити господару,

0524    “Како ни је од старине било,

0525    „Од тебе ће Перо одступити,

0526    “И на тебе жалост понијети.

0527    „Ма ме слушај, мој мили сердаре,

0528    “Теке народ позна господара,

0529    „И друго ће добро тебе доћи,

0530    “Најпослијед молиће те Перо,

0531    „Да умириш Пера и Данила.“

0532    И добро га Саво заклињаше,

0533    Двораше га као старијега,

0534    Хоћаше га пољубит’ у руку,

0535    Што га није никад пољубио,

0536    Не даде се Милане сердаре:

0537    „Прој с’ од мене, Мартиновић-Саво!

0538    “Сви главари с Пером вијећаше,

0539    „И тврду му божју вјеру даше,

0540    “Да од њега одступити неће

0541    „Ни другога познат’ господара,

0542    “Докле своје не изгубе главе.

0543    „Вјеруј мене, Мартиновић-Саво,

0544    “Кунем ти се Богом истинијем,

0545    „Најпотоњи у то сам пристао,

0546    “Најпотоњи оћу отпанути.„

0547    Како рече, тако не порече.

0548    “А слушај ме, мили брате саво,

0549    „А како би коме вјеран био

0550    “И изиша пред нашом господом,

0551    „Кад бих таку вјеру преврнуо!“

0552    А Саво му био бесједио:

0553    „О сердару, злосретња ти мајка!

0554    “Да ли не знаш наше Црногорце,

0555    „А не раде, да господу мире,

0556    “Него би им очи повадили,

0557    „Да се могу наузети блага,

0558    “И вјеруј ме, мој мили сердару!

0559    „Сви ће издат’ као невјерници,

0560    “Сву кривицу на тебе ставити,

0561    „Но се прођи, ако Бога знадеш!

0562    “Али чини што је тебе драго.„

0563    Оба но’ше пут двора столична,

0564    Сердар пође код своје господе,

0565    Али Саво код Данила пође,

0566    Од збора му ништа на кажује,

0567    Е не оће брата опадати,

0568    Ни невјеру браћи учинити.

0569    То је стало два бијела дана,

0570    Трећи Данил’ пође код господе,

0571    Жарко сунце бјеше починуло,

0572    Па уљезе Данил’ код господе,

0573    И господи добар вече зваше,

0574    Али Перу стрицу говораше:

0575    “Ја те молим као старијега,

0576    „Макни ми се из столице моје,

0577    “А не слушај неке Црногорце,

0578    „Доиста не оће завадити,

0579    “Слушаћу те као оца свога,

0580    „А Ђорђију као стрица свога,

0581    “Браћу моју као десну руку.„

0582    Ма Ђорђије на то пристануо,

0583    А и Перо пристати оћаше,

0584    Но не дају неки Црногорци.

0585    Ах нека их, црн им образ био!

0586    Баш платили Богу и народу,

0587    Не хће му се Перо подигнути.

0588    Данил’ се је врло разљутио,

0589    На томе му Перо одговара:

0590    “Учи сколу пет година дана,

0591    „Па постави за нашег владику,

0592    “Тад’ ћу ти се маћи из столице,

0593    „А дотлен ћу ја бит’ на владање,

0594    “Прије ти се никад маћи нећу.„

0595    Срдито му Данил’ одговара:

0596    “Макни ми се, стрико, из столице,

0597    „Ако л’ ми је уступити нећеш,

0598    “Докле сване и огране сунце,

0599    „У крв ће нам запливат’ оружје,

0600    “Обојици остануће пусто.„

0601    Кад то чуше неки Црногорци,

0602    Који раде да господу смире,

0603    Али скочи Мартиновић Саво,

0604    И Миркова таста дозиваше,

0605    По имену Мартиновић-Драга:

0606    “Видиш, Драго, злосретња ти мајка!

0607    „Поклаше се наши господари,

0608    “Но ајдемо у село Бајице,

0609    „Да скупимо неколико друга,

0610    “Да дођемо зором под биљардом,

0611    „Да господу нашу развадимо,

0612    “Развадимо, да их умиримо.„

0613    Брзо га је Драго послушао,

0614    И пођоше нотњо без мјесеца,

0615    Нотњо купе педесет момака

0616    Од несретње куће Мартинове.

0617    Сваки дугу пушку доватио,

0618    И за појас свијетло оружје,

0619    Па у зору доше под биљардом.

0620    Но да видиш Петровић-Ђорђије,

0621    Колико му на јад ноћи било,

0622    Нити спава нит’ се разговара,

0623    Но се шета кроз бијелу кулу,

0624    Све мислећи што ће и како ће,

0625    Што ће чинит’ од живота свога,

0626    Нит’ се може усудити Перу,

0627    Нит’ се оће њему омразити,

0628    Ни Данила може умирити,

0629    Јер је момче врло угријано,

0630    И врло је срца јуначкога,

0631    Прегнуо је, да изгуби главу,

0632    Али оће сјести у столицу,

0633    Види добро Петровић Ђорђије,

0634    Да ће му се утријет’ кољено.

0635    Ма је добра срећа прискочила,

0636    Кад дођоше педесет момака

0637    Под пусатом и свијем оружјем,

0638    Сви гледаху оком на биљарду,

0639    Да се не би заметнула кавга.

0640    Мало било, дуго не трајало,

0641    Отвори се прозор од биљарде,

0642    На њему се Перо помолио,

0643    И угледа педесет момака,

0644    Држе дуге пушке уз рамена,

0645    Обечили очи на биљарду.

0646    А кад виђе Петровића Перо,

0647    Он јемудра и паметна глава,

0648    Па он не хће заметати кавгу,

0649    Но дозива свога пријатеља,

0650    Пријатеља Милана сердара:

0651    “Ну погледај, Милане сердаре!

0652    „Ево не је околила војска,

0653    “Све су твоја браћа Цетињани,

0654    „Све је твоја вјерна породица,

0655    “Породица од Мартиновића.„

0656    Кад то зачу Милане сердаре,

0657    Па изнесе на прозору главу,

0658    Кад је своју браћу угледао,

0659    Он дозива Мартиновић-Сава:

0660    ”Добро јутро, Мартиновић-Саво!” -

0661    “Бог ми с тобом, мој мили сердаре!„ -

0662    “Куђ’ си, Саво, с војском доранио?„

0663    А Саво му на то одговара:

0664    “Не чуди се, мој брате сердаре!

0665    „Не чуди се, јере чуда није,

0666    “Свадише се наши господари,

0667    „Пак се бојим од вишега врага,

0668    “Да госпоство не остане пусто,

0669    „Но ме зачуј, мој брате сердаре!

0670    “Поздрави ми господу избрану,

0671    „Немојте ни свадит’ господаре,

0672    “Не свађајте, него помирите.

0673    „Ако бисте јутрос посвадили,

0674    “Кунемо се Богом истинијем,

0675    „Шенатима добра бити неће,

0676    “У крв ће нам запливат’ оружје,

0677    „Госпоство ће останути пусто,

0678    “Но мирите наше господаре.„

0679    На томе се Перо насмјехнуо,

0680    И оваку ријеч бесједио:

0681    “Чудна врага што се урадило!„

0682    Пак је своју слугу дозивао,

0683    Да дозове Данила синовца,

0684    Да он дође к њему у биљарду.

0685    Слуга га је брже послушао.

0686    Кад Даниле у биљарду дође,

0687    Стрицу Перу добро јутро зваше.

0688    “Бог ми с тобом, мој мили синовче,

0689    „Оди, синко, сједи у столицу,

0690    “Сједи, синко и сретња ти била,

0691    „И вјеруј ми, мој мили синовче,

0692    “Не оћах ти мјесто одузети,

0693    „Ти кад свршиш сколе свеколике,

0694    “И кад стане глава за владање,

0695    „И кад знадеш народ управљати,

0696    “Столица је вазда твоја била;

0697    „Него сам се, синко, препануо,

0698    “Е нијеси добро настануо,

0699    „Пак си врло момче угријано,

0700    “Да не проспеш нашу Горцу Црну.„

0701    На томе се збору помирише,

0702    И у образ врло изљубише.

0703    Кад виђеше остала господа,

0704    Најпрви га Ђорђије пољуби,

0705    Пољуби га у десницу руку,

0706    А књаз њега међу очи црне,

0707    Сви остали у руке га љубе,

0708    И јошт Перу врло зафалише,

0709    Жалосно је срце пресловио,

0710    И Данилу вољу испунио.

0711    На томе се господа смирише.

0712    То је стало неколико дана,

0713    Па се Данил’ на ноге устаде,

0714    И закрочи лабуда својега,

0715    Собом узе неке Црногорце,

0716    Пође своје полазит’ нахије.

0717    Докле дође на Ријеци малој,

0718    Увезе се Блатом широкијем,

0719    Доке виру зеленоме дође,

0720    И Црмничку облази нахију.

0721    Свак’ Данила мило дочекива,

0722    И љубе га у скут и у руку,

0723    Припознаше свога господара,

0724    Весеље му из пушака граде.

0725    Шдто за фајду, драги побратиме,

0726    Е не даду неки Црногорци,

0727    Кој’ су смрачну мрежу започели.

0728    На уши му шапте полагано,

0729    За Пером му лажно прикажују,

0730    Опадају Пера у Данила,

0731    Зашто су се од Пера препали,

0732    Е су прве после сачинили,

0733    Да омразе Пера и Данила,

0734    Неправедно Пера научили,

0735    Сад се муче, што ће и како ће,

0736    На кога ће све зло набацати,

0737    О коме су прије вијећали.

0738    На нађоше Петровића Пера

0739    И сердара Мартиновић-Мила,

0740    И Данилу лажно казиваху,

0741    Правдаху се они пред Данилом,

0742    Е их на то Перо научио,

0743    С њим заједно Мартиновић Мило.

0744    Но не хоће праведно казати,

0745    Да су они први започели,

0746    И неслогу таку вијећали.

0747    Данилу се, побро, оправдаше,

0748    И с Данилом у друштву присташе,

0749    Па му вазда лажу непрестано,

0750    Обличују Пера и сердара,

0751    Баш да би их оба изгубили.

0752    Данило је момче угријано,

0753    На Пера се врло насрдио,

0754    Из срца му стрица извадише,

0755    Петровиће браћу завадише,

0756    Све лажући вазда без престанка.

0757    Па Даниле на Цетиње дође,

0758    С њим дођоше дружина остала,

0759    А кад до’ше на равно Цетиње,

0760    Па Данила они замолише:

0761    “Чујеш ли не, мили господаре,

0762    „Послушај не, ако Бога знадеш!

0763    “Ми ајдемо кули Ђорђијевој,

0764    „Да пјевамо из грла бијела

0765    “На срамоту Петровића Пера,

0766    „Да му жалост за срамоту вратиш.“

0767    Не спази се Петровић Даниле,

0768    Е нагоне њега Црногорци,

0769    Да сам себе кида десну руку,

0770    И да своје утире кољено,

0771    Не стави се, жалосна му мајка!

0772    Но послуша невјерне смутљивце,

0773    Скупише се Ђорђијевој кули,

0774    Па о кули коло изведоше,

0775    И пјевају Ђорђијевој кули,

0776    И весеље из пушака граде.

0777    Перо стоји у својојзи кули,

0778    Љуто рони сузе од образа,

0779    Сузе рони, и невоља му је,

0780    За владиком, за братом својијем.

0781    Еле није пуни мјесец дана,

0782    Откад се је Петар преставио,

0783    Не жалују њега Црногорци

0784    За велику вјечиту спомену,

0785    Што им бјеше Петар учинио.

0786    Баш не кривим у то Црногорце,

0787    Него кривим кућу Петровића,

0788    Куда им се памет мудра ђела,

0789    Да слушају такве Црногорце,

0790    Ко им суди, и ко шњима влада,

0791    Што им такве власти допустише,

0792    Те господу нашу разродише,

0793    Разродише, пак их разагнаше,

0794    Разагнаше, па их погубише.

0795    Камо Перо, а камо Ђорђије,

0796    Камо Машан, али камо Вуко,

0797    Камо Вуко, а ђе ли је Крсто,

0798    Али камо пресвијетли књаже,

0799    Кога није родила Српкиња

0800    Од Косова ни прије Косова?

0801    О несретња кућо Петровића!

0802    Видите ли, очи вам испале!

0803    Што зградише неки Црногорци,

0804    Еле вашу кућу раскопаше,

0805    И јошт вашу браћу разродише,

0806    Што би могло до послије бити,

0807    Може ви се утријет’ кољено,

0808    Браните се, ал’ како ви драго.

0809    Сад ће брзо до двјеста година,

0810    Ви сте вазда владаоци били,

0811    Те владате с ломном Гором Црном,

0812    И мудро сте народ управљали,

0813    И вјечити спомен оставили,

0814    Сложно сте се међу се држали,

0815    А сада се грдно разродисте,

0816    Душманима срца насладисте.

0817    А Данило стаде на Цетиње,

0818    Љуто свога стрица цвијељаше.

0819    И станује доба неколико,

0820    И опет се с Пером помирио,

0821    И Перо му жалост опростио.

0822    Отолен се Данил’ покренуо,

0823    И отиде право пут Русије,

0824    Да постане врховним пастиром,

0825    Собом своје слуге узимаше.

0826    Пак га прате млади Црногорци,

0827    Испратише до града Котора,

0828    А отолен морем до Тријешћа.

0829    И ту мало дана постајало,

0830    Па је танку књигу направио,

0831    А шиље је малој Гори Црној

0832    На рукама Перу и Ђорђији,

0833    И обадва стрица поздрављаше,

0834    И позравља своје сенатуре,

0835    И свакога редом Црногорца,

0836    Овако им Данил’ књигу пише:

0837    „Чуј ме добро, Перо и Ђорђије,

0838    “Окупите малу Гору Црну,

0839    „И овако њима покажите,

0840    “Да ћу одит’ у цара нашега,

0841    „И да ћу га тешко замолити

0842    “И велику досаду чинити,

0843    „Е да би ме књазом поставио,

0844    “Помоз’те ми, моја браћо драга,

0845    „Помозите, књигу направите,

0846    “Шаљите је цару русијскоме

0847    „Од нашега витешка народа,

0848    “И иштите тако променије

0849    „У нашега цара Николаја,

0850    “Еда би ми Бог и срећа дала,

0851    „Да би мене књазом поставио.

0852    “И чујте ме, јуначки народе,

0853    „Ако би ме књазом поставио,

0854    “Ја ћу тражит’ моју старевину,

0855    „Старевину Иван-беговину,

0856    “Ал’ ћу своју главу изгубити

0857    „И сву моју малу Гору Црну,

0858    “Ал’ ћу Црну Гору проширити:

0859    „Шиљ’те књигу двору русијскоме,

0860    “Књига ће ме у Русији наћи.„

0861    Теке Данил’ књигу отправио,

0862    Он једанак у Русију пође.

0863    Дође писмо на Цетиње равно

0864    На рукама Перу и Ђорђији.

0865    Сенатуре своје окупише,

0866    Показаше што им Данил’ пише.

0867    Тадар друге књиге растурише

0868    На главаре и на капетане,

0869    Окупише на равно Цетиње

0870    Проштише им књигу шаровиту.

0871    Сви присташе на то Црногорци,

0872    Па народну књигу сачинише,

0873    Од народа и од свега суда,

0874    Опремише цару у Русију,

0875    Великоме цару Николају,

0876    Поздравља га мало и велико,

0877    Љубе цара у скут и у руку,

0878    Да Данила постави за књаза.

0879    Брзо књига у Русију дође,

0880    У Петрову граду столичноме,

0881    У то Данил’ пред цара изађе,

0882    Па се врло цару поклонио,

0883    У десну га руку пољубио,

0884    Пак га царе Николаје пита:

0885    “Како моја мала Гора Црна?

0886    „Како ми је, и како се влада?

0887    “Живите ли на миру с Турцима?„

0888    Данило му тако одговара:

0889    “Хвала, царе, на питању твоме,

0890    „Здраво су ми моји Црногорци,

0891    “Ал’ ме немој за Турке питати,

0892    „А како ћу живјети на миру

0893    “И шњима се у слогу држати!

0894    „Ја не могу, царе, никојако,

0895    “Узели су моју ђедовину,

0896    „Старевину Иван-беговину,

0897    “Стисли су ме у студно камење,

0898    „У проклете горе камените,

0899    “Ђе никаква добра не имаде,

0900    „Но осташе добра у Турака,

0901    “Нешто Турци, а нешто Латини,

0902    „Те никоме није од нас криво,

0903    “Ми остасмо у студно камење,

0904    „Не можемо живјет’ ни умријет’,

0905    “Но помагај, милостиви царе!

0906    „Даруј нама свијетлу десницу,

0907    “Како си је вазда додавао.„

0908    Пак му даде књигу шаровиту,

0909    Што је народ цару оправио.

0910    Кад је царе књигу проучио,

0911    Па Данила често погледива:

0912    “Добро тражиш, црногорско момче,

0913    „Да бисмо ти књаштво поклонили,

0914    “И траже га скупа Црногорци;

0915    „Но ме зачуј, црногорско момче,

0916    “Књаз ће рећи име превелико,

0917    „Што ће књаже, кад књажества нема,

0918    “Књазу с’ оће превелика спенза,

0919    „А ти ништа до невоље немаш

0920    “И камење у ту Гору Црну,

0921    „Пак се бојим, црногорско момче,

0922    “Ако би те књазом поставио,

0923    „Ти ћеш поћи ломној Гори Црној,

0924    “И народ ћеш врло оглобити

0925    „И опразнит’ твоје Црногорце,

0926    “А и тако живјети не могу,

0927    „Пак ћеш себе грђе учинити,

0928    “Проклињаће тебе Црногорци,

0929    „Проклињаће и мене и тебе,

0930    “Кад им будеш арач узимати.

0931    „Пак се бојим и вишега врага,

0932    “Што ће рећи остали краљеви,

0933    „Особито Отмановић царе,

0934    “Кад бих тебе књазом поставио;

0935    „ ер он вели да си њему раја,

0936    “То говори међу краљевима,

0937    „Његова је мала Гора Црна,

0938    “И пише је на тефтеру своме.„

0939    Јуначки му Данил’ одговара:

0940    “Обдари ме, мој честити царе!

0941    „Обдари ме, стави ме за књаза,

0942    “Ја те молим, мој честити царе!

0943    „Истина је мјесто сиромашко,

0944    “Сиромашна моја Гора Црна,

0945    „Ја ћу чуват’ моје Црногорце,

0946    “Чуваћу их као своју главу;

0947    „А што кажеш за друге краљеве,

0948    “Јере ће им бити супротивно,

0949    „Ја ничије госпоство не тражим,

0950    “Нако моје што је од старине;

0951    „А што кажеш за цара Турскога,

0952    “Што цар каже да сам њему раја,

0953    „Има више но двјеста година,

0954    “Нијесам му нигда био раја,

0955    „Ема сам му харач поклонио,

0956    “И добро га вазда даровао,

0957    „Кад је на ме с војском ударио,

0958    “Из пушака гркије крушака;

0959    „Многе сам му силе изломио,

0960    “Изгубио паше и везире,

0961    „Кад је с нама прије боја био,

0962    “Па ћу опет, царе, ако Бог да!

0963    „Доклен су ми млади Црногорци,

0964    “Не бојим се царства његовога.„

0965    Кад разумје царе Николаје

0966    Што му рече Петровић Даниле,

0967    Што му рече мудро и паметно,

0968    Грохотом се царе насмијао,

0969    На раме му десницу постави,

0970    И овако њему проговори:

0971    “Здравствуј, књаже, здраво твоја глава,

0972    „Срећан буди за сву Гору Црну,

0973    “Срећан буди и добар им буди,

0974    „И слушај ме, Петровићу кнеже!

0975    “Ако би се царе насрдио,

0976    „И на тебе војску окренуо,

0977    “Колико си кадар дочекати?„

0978    А књаз Данил’ њему одговори:

0979    “Немам војске по двадест хиљада,

0980    „Што ми носи јуначко оружје,

0981    “Од ђетића од петнаест љета

0982    „Пак до старца од седамдесетог,

0983    “То је моја војска сваколика,

0984    „Ема су ми добри за јунаштво,

0985    “Сто хиљада могу дочекати,

0986    „И шњима се вазда боја бити,

0987    “Само је ли праха и олова.„

0988    То је цару врло мило било:

0989    “Ајде с Богом, Петровићу књаже!„

0990    Грамату му даде за књажество,

0991    Са царском је руком потписао,

0992    И царски је мухор ударио:

0993    “И поздрави моје Црногорце,

0994    „И на тебе стављам десну руку,

0995    “На свакога твога Црногорца,

0996    „И ево ти тврду вјеру дајем,

0997    “Ако би се султан покренуо,

0998    „И на тебе с војском ударио,

0999    “Нека шиље војске сто хиљада,

1000    „Пак се брани и како ти Бог да,

1001    “Ако би се више покренуо,

1002    „Одиста ћу цару заратити.“

1003    Књаз је цару руку прифатио,

1004    Те је љуби, до земље се клања,

1005    Па захвали своме господару,

1006    Пак се крену Петровићу књаже,

1007    И он дође Бечу бијеломе,

1008    Па из Беча у Тријешће равно,

1009    Ту почину неколико дана,

1010    Изљуби се с врсним пријатељ’ма,

1011    С Гопчевићем и Мариновићем,

1012    Код којијех загледа ђевојку,

1013    Милу ћерцу од Квекића Марка,

1014    По имену Даринку ђевојку,

1015    Познаде је и загледа дивно,

1016    Може бити за књаза књагиња,

1017    Може бити свој земљи госпођа,

1018    Но на тајно Лесу проговара:

1019    „Нек за мене остане ђевојка,

1020    “Опет ћу те брзо полазити,

1021    „Кад уредим моје Црногорце.“

1022    Подиже се Црногорски књаже,

1023    И отиде морем пут Котора.

1024    Кад зачуше млади Црногорци,

1025    Сусрете га војске шест хиљада,

1026    Шњима дође на равно Цетиње,

1027    Опалише топе и лубарде,

1028    Нек се, браћо, до далеко знаде,

1029    Е су свога књаза задобили.

1030    Сваки му се Србин весељаше,

1031    Весељаше, цару захваљаше,

1032    А запјева мало и велико

1033    По горама и у планинама:

1034    „Све за славу Бога истинога

1035    “И у здравље цара Русијскога,

1036    „Који ни је књаза поклонио,

1037    “И у здравље нашег свјетлог књаза!„

1038    Тако пјева и старо и младо.

1039    Па то мало потраја бријеме,

1040    Па Даниле купи Гору Црну,

1041    Па из нова постави господу,

1042    Неке диже, а неке потврди,

1043    Пера стави до себе првога,

1044    Учини га пресидент’ сената,

1045    А Ђорђију вици-пресидента,

1046    А остале, ко је за што био,

1047    Па сабира своје сенатуре,

1048    Сабира их у бијелу цркву,

1049    Свакојега по реду заклиња,

1050    Заклиња их на Петра светога,

1051    Да ће њему они вјерни бити

1052    И народу праведно судити,

1053    А и књаз се њима заклињаше

1054    Пред скупштином цијелог народа,

1055    Да ће и он њима вјеран бити

1056    И свакоме праведно судити.

1057    То је било о малој Госпођи,

1058    Па постаде три мјесеца дана,

1059    Књазу хабер ситна књига дође

1060    Од једнога добра пријатеља,

1061    Ришћанина из Скадра бијела,

1062    У књизи га дивно поздрављаше,

1063    И овако њему говораше:

1064    “Господару, црногорски књаже,

1065    „Ал’ не чујеш, ал’ абера немаш!

1066    “Осман паша са Скадра бијела

1067    „Почео је лажи просипати

1068    “И његове отроване даре,

1069    „Турио их у племе Пиперско,

1070    “И Пипере хоће обратити,

1071    „Већ витешку кућу Вукотића,

1072    “Доиста их оће преварити

1073    „И Пипере к себе обратити,

1074    “Него скочи, ако Бога знадеш,

1075    „Ајде с војском у племе Пиперско,

1076    “Поглоби их и окајај грдно,

1077    „Невјеру ти оће учинити,

1078    “Примили су од паше дарове,

1079    „Добро их је подасуо благом.“

1080    Скочи књаже на ноге лагане,

1081    Скочи, књаже, и покупи војску,

1082    Цетињане избране јунаке,

1083    И осталу браћу Катуњане,

1084    И још пола Ријечке нахије,

1085    И још пола Љешанске натије,

1086    Собом узе наредне Брђане,

1087    Па се креће на племе Пипере,

1088    И овакуријеч бесједио:

1089    „Јала море, чуда великога!

1090    “Што се Осман опет потежио,

1091    „Да он мене мути Црногорце,

1092    “Црногорце и моје Брђане!

1093    „Ал’ је мало на Црмницу било,

1094    “Кад је мене пријед помутио!

1095    „Ал’ сам мало глава изгубио,

1096    “И велике дворе разурио,

1097    „Разурио куле Бољевића!

1098    “То је фала од Црмнице била,

1099    „Господа се од старине звала,

1100    “Особито кућа Пламенчева,

1101    „Вељу сам им штету начинио,

1102    “И њихове куле разурио,

1103    „И бијесне момке погубио,

1104    “Што је мене Осман учинио,

1105    „Све на лажи и на пријевару.

1106    “Осман-пашо, Скадарски везире!

1107    „Зар ти није прије доста било,

1108    “Што си мене прије урадио!

1109    „Ма се уздам у Бога једнога

1110    “И у моје младе Црногорце,

1111    „Врнућу ти жалост за срамоту,

1112    “У главу ти памет ућерати.„

1113    То изрече, окрочи Лабуда,

1114    Па овако с коња говораше:

1115    “Чујете ли, моји Црногорци!

1116    „Ја отидо у племе Пипере,

1117    “Пипере ћу племе притиснути,

1118    „Особито кућу Вукотића,

1119    “Б’јеле ћу им куле опалити,

1120    „Опалити, пак их разурити

1121    “За невјеру, што су учинили,

1122    „Што су ми се криво заклињали,

1123    “Заклињали на Петра светога,

1124    „Криву клетву на дан понијеше,

1125    “Нека памте што су урадили,

1126    „Није лако Богом ратовати

1127    “Ни невјеру књазу учинити.„

1128    То изусти, а коњу попусти,

1129    За њим крену сва војска остала,

1130    Суминуше обије нахије,

1131    У широка Брда ударише,

1132    Уљегоше, па их суминуше,

1133    На Пипере племе долазише,

1134    На Стијену оков учинише,

1135    Но побјеже кућа Вукотића,

1136    Побјегоше они у Турака,

1137    Како су се паши обећали;

1138    А кад виђе Црногорски књаже,

1139    Бијеле им куле запалио,

1140    Запалио, па их разурио.

1141    То виђеше млади Црногорци,

1142    Особито млади Цеклињани,

1143    Устадоше, покупише војску,

1144    Ко не бјеше поша’ у Пипере,

1145    Пред њима су добре буљумбаше,

1146    Буљумбаше од крваве Џупе,

1147    Сиви соко Костићу Малиша;

1148    Друго витез Станковићу Коњо,

1149    Те је вазда јунак од старине,

1150    Печа мала ма је огњевита,

1151    Од њега се врло плаше Турци;

1152    А треће је Мрђен капетане

1153    Од Додоша села на крајину,

1154    Који с царом знаде диванити,

1155    А некмоли војском управљати.

1156    Сакупише војске неколико,

1157    Примакоше нотњо под Жабљаком,

1158    И град Жабљак нотњо опасаше,

1159    Па у зору на град ударише,

1160    И на јуриш града освојише,

1161    Око града куле опалише,

1162    И на граду низам посјекоше,

1163    Уграбише обојне топове,

1164    Без тестира свијетлога књаза.

1165    Кад бијела града освојише,

1166    Шаровиту књигу направише,

1167    Те је шиљу у Пипере равне,

1168    А на руке свијетломе књазу:

1169    “Чујеш ли не, мили господару!

1170    „Све смо чули, што си урадио,

1171    “Разурио кућу Вукотића,

1172    „Утекоше у турачке руке,

1173    “Ема и ми залуд не стојимо,

1174    „Но смо и ми нешто урадили,

1175    “Бијели смо Жабљак освојили,

1176    „Посјекосмо цареве солдате,

1177    “И узесмо цареве лумбарде,

1178    „Врнусмо му жалост за срамоту,

1179    “Ајде к нама граду Жабљачкоме,

1180    „Ајде к нама, мили господаре,

1181    “Ајде к нама и доведи војску.„

1182    А другу су књигу направили,

1183    Па је шиљу на равно Цетиње,

1184    А на руке Перу и Ђорђију:

1185    “Чим примите књигу шаровиту,

1186    „Ајте к нама на граду Жабљаку,

1187    “Јере смо ви Жабљак освојили,

1188    „Да тражимо нашу старевину,

1189    “Старевину Иван-беговину.„

1190    Књаз се крену и подиже војску,

1191    Доведе је граду Жабљачкоме,

1192    С друге стране Петровића Перо,

1193    Петровића Перо и Ђорђије,

1194    Сва господа у град се састаде.

1195    Када зачу паша Скадранине,

1196    Заборави све племе Пипере

1197    При његову граду Жабљачкоме,

1198    Браду скубе, по глави се туче,

1199    Што ће чинит’ од живота свога,

1200    Па на граду обори топове,

1201    И покупи листом Арбанију,

1202    Па окрену с војском на Жабљаку,

1203    На бијели Жабљак ударише,

1204    Еда би га како освојио,

1205    Но не даде црногорски књаже

1206    И његови млади Црногорци,

1207    Него бране града Жабљачкога,

1208    И ту многи Турци изгибоше

1209    И бирани неки Црногорци,

1210    Ма га паша узет’ не могаше,

1211    Боја бише шест неђеља дана,

1212    Пак се тада Турци размакоше.

1213    Што за фајду, драги побратиме,

1214    Јере књиге од Русије до’ше

1215    Од велика цара Николаја;

1216    Цар Никола таку књигу пише,

1217    А шиље је црногорском књазу,

1218    Срдито му књигу направио,

1219    И књаза је у њу покарао,

1220    Зашто му је на град ударио,

1221    Што се тиче у царске градове:

1222    “Остав’ града, црногорски књаже!

1223    „Остав’ града без твојега јада,

1224    “Чим ми примиш књигу шаровиту,

1225    „Поврни му од града топове.“

1226    Пдрепаде се црногорски књаже,

1227    Бијели му Жабљак оставио,

1228    И врати му с бедема топове,

1229    У зору се војска окренула,

1230    На турско се таборје јавила:

1231    „Не плачите, Арбанашки Турци,

1232    “Бијели ви Жабљак остависмо,

1233    „Мол’те Бога цару Николају,

1234    “Е од њега стојат’ не смијемо,

1235    „Но без муке њега остависмо.“

1236    Па сва војска из града изађе,

1237    А главари у град остадоше,

1238    Докле војску пред собом справише.

1239    Но да видиш великога врага,

1240    Пуче пушка на зору бијелу,

1241    Пуче пушка из турског табора,

1242    За њом пуче зелена лубарда,

1243    И погоди Петровић-Машана,

1244    Мила брата Петровића-Ђорђа,

1245    Десну му је ногу оштетила,

1246    Ах нека га, већ’ му не пуцала!

1247    Срећа турска, те не знаде војска

1248    Е Машана ране допадоше,

1249    Е се јунак рани не подаје,

1250    Да знадоше, повратит’ се ћаху

1251    И уљести опет у Жабљаку.

1252    Отолен се војска покренула,

1253    Сваки пође на своје дворове,

1254    Књаз свијетли на равно Цетиње,

1255    А кад књаже на Цетиње дође,

1256    Он Николи цару отписује:

1257    „Не карај ме, мили господаре!

1258    “Није наша зађевица била,

1259    „Но Османа паше Скадарскога,

1260    “Који моје премами Пипере.„

1261    То је мало доба постајало,

1262    Докле цара гласи допадоше,

1263    Цар опреми војске сто хиљада,

1264    Седам паша од седам градова,

1265    А пред њима пашу серашћера,

1266    По имену свога Омер-пашу,

1267    На витешку ломну Гору Црну,

1268    Да би Црну Гору сподобио.

1269    Шњом удари на четири стране,

1270    Не даду се лако Црногорци,

1271    Но се грдни натраг повукоше,

1272    Што не бјеше на њу погинуло,

1273    А зато је пјесна изведена,

1274    Све се знаде што је и како је.

1275    Књаз постаде доба неколико,

1276    Окрену се с равнога Цетиња,

1277    Да полази њемачке градове,

1278    Да наоди старе пријатеље,

1279    Докле дође у Тријешће равно,

1280    Ту за себе испроси ђевојку,

1281    Милу ћерцу од Квекића Марка,

1282    Већ Даринку лијепу ђевојку,

1283    Обдари је и прстенова је.

1284    И ту стаде доба неколико,

1285    Па окрену морем дебелијем,

1286    Докле дође малој Гори Црној,

1287    Поче књаже купити сватове,

1288    Скупи књаже свата шест хиљада,

1289    Па одабра господу избрану,

1290    И пред њима Ђорђију и Мирка,

1291    Шњима посла седам осам друга,

1292    Одасла их морем дебелијем,

1293    Докле до’ше у Тријешће равно,

1294    У Квекића Марка починуше,

1295    У његова мила пријатеља.

1296    Ту стојаше три четири дана,

1297    Онда вели Петровић Ђорђије:

1298    “Чујеш ли ме, Марко пријатељу,

1299    „Изведи ми Даринку ђевојку,

1300    “Јере више чекат’ не можемо,

1301    „Није шала, свата шест хиљада,

1302    “Што нас чека на равно Цетиње,

1303    „Да сусретну народњу госпођу.“

1304    Изведе је, ријеч не чињаше,

1305    И сватове дивно дариваше,

1306    Неком перо, неком перјаницу,

1307    А некоме од злата јабуку,

1308    А Ђорђији златну колаину,

1309    А ђеверу од злата кошуљу

1310    И Даринку лијепу ђевојку;

1311    Дарива им свилена барјака,

1312    На барјаку од боја знамење,

1313    О ком бију ките позлаћене,

1314    У њему је ор’о двојеглавни,

1315    Око њега аждаја од злата,

1316    Па им даде од мора вапора

1317    Свог сестрића Гопчевића Шпира

1318    Тако бјеше књаже наредио,

1319    Наредио Ђорђији и Мирку,

1320    Кад се врате из Тријешћа равна:

1321    „Доћи ћете Задру бијеломе,

1322    “Јавите се Мамули Лазару,

1323    „Далмације славна господара,

1324    “И владики Кнежевић-Стефану,

1325    „Јавите се, па их поздравите,

1326    “Да их оба зовем на весеље,

1327    „То Лазара за вјенчана кума,

1328    “А Стефана, да нас вјенчат’ буде.„

1329    Дивно су га они послушали,

1330    Кад дођоше Задру на крајину,

1331    Па Мамулу дивно поздравише

1332    И владику Кнежевић-Стефана,

1333    Пак им поздрав од књаза казаше,

1334    Да их књаже зове на весеље;

1335    Зафалише, оба пристадоше.

1336    Отолен се свати покренуше,

1337    Па вапором у Котору до’ше,

1338    А за њима Лазар и владика

1339    Пристигоше свате у Котору,

1340    И ту на’ше књажеве сватове,

1341    Бјеше пуно иљада сватова,

1342    Све господе српске изабране,

1343    Па сретоше лијепу кнегињу,

1344    Госпођи се свати поклонише,

1345    Захвали им народна роспођа.

1346    Сва господа уједно се крену,

1347    Црногорска и сва аустријска,

1348    Шњима иде од Боке циркуле,

1349    По имену Стефана од Дојма,

1350    Пут Цетиња равна окренуше,

1351    Развише се свилени барјаци,

1352    А пуцају бистри џевердари,

1353    А пјевају млади Црногорци,

1354    А кад до’ше на племе Његуше,

1355    Ту нађоше четири хиљаде,

1356    Све наредна свата искићена,

1357    Под ођелом и згодним оружјем,

1358    Па зелене топе опалише

1359    И њихове бистре џевердаре,

1360    Одјекну им Ловћенска планина,

1361    Састави се свата пет хиљада.

1362    Отолен се свати покренуше,

1363    Пријеђоше Кривачу планину,

1364    Докле до’ше на врх од Цетиња,

1365    под лијепо село Мартиново

1366    А пред цркву светога Јована,

1367    Ту нађоше свијетлога књаза

1368    И уз њега иљаду сватова;

1369    Састави се свата шест иљада,

1370    Састави се господа избрана;

1371    С господом се дивно поздравио,

1372    Пак кнегињу уфати за руку,

1373    Ручише се, пак се поздравише,

1374    Отолен се к Цетињу кренуше,

1375    И са њима свата шест хиљада.

1376    Боже мили, чуда великога!

1377    Коњаници коње потекоше.

1378    Барјактари развише барјаке,

1379    Црногорци огањ оборише,

1380    Весеље им граде из пушака.

1381    Тама паде на поље Цетиње

1382    Од брзога праха и олова

1383    И од паре коњске и јуначке,

1384    Док бијелу манстиру до’ше,

1385    Па зелене топе опалише,

1386    Пројечаше зелене планине,

1387    Све се поље из темеља тресе,

1388    Па пођоше у бијелу цркву,

1389    Ту вјенчаше за књаза кнегињу,

1390    Лазар бјеше за вјенчана кума,

1391    А Стефан их дивно привјенчао,

1392    И благослов по закону дао,

1393    Па вјенчана кума обдарише,

1394    Обдарише, дивно испратише,

1395    Сви сватови те се окренуше,

1396    Окренуше, пак се окупише,

1397    Међу њима књаже излазио,

1398    И њихова Даринка госпођа,

1399    Поздравише кићене сватове,

1400    Поздравише па им зафалише,

1401    А свати се њима поклонише.

1402    Отолен се свати разиђоше,

1403    Књаз остаде на равно Цетиње

1404    И његова господа избрана,

1405    Господа се лијепо држаше.

1406    Што за фајду, драги побратиме,

1407    Кад не оћу неки починути,

1408    Но вавијек смрачну мрежу плету,

1409    Да господу Црне Горе смуте,

1410    Смутиле се њима утробице!

1411    Да би Бог до и Богородица!

1412    А који су с тијем управљали

1413    И највиши пособници били,

1414    Те господу нашу разродише,

1415    Често они код књаза иђаху,

1416    Па лакомци Пера опадаху,

1417    И у књаза тако говораху:

1418    “Да л’ не видиш, пресвијетли књаже!

1419    „Што ти Перо из потаје ради,

1420    “Шњим заједно Цетињски сердаре,

1421    „По имену Мартиновић Мило

1422    “Са сестрићем Перовић-Стефаном,

1423    „Којему си дарово сенатство,

1424    “И учини њега за сердара,

1425    „Он је мудра и паметна глава,

1426    “Што би они могли урадити,

1427    „И што раде, нигда не престају.

1428    “Све на тајно нешто вијећају,

1429    „Оће тебе изгубит’ занаго

1430    “И столицу твоју одузети,

1431    „Но погуби твога стрица Пера,

1432    “И погуби обадва сердара,

1433    „Док нијесу тебе изгубили,

1434    “Е по смрти не има кајања.„

1435    У томе се књаже преварио,

1436    Лакомци му памет обратише,

1437    Па нареди да изгуби Пера,

1438    И да губи обадва сердара.

1439    Доиста их изгубити ћаше,

1440    Камо срећа, да сви изгибоше,

1441    Но нађоше добра пријатеља,

1442    Те им каза да ће погинути:

1443    “Него бјеж’те, ако Бога знате,

1444    „Макните се у Боку латинску,

1445    “Докле тајне ствари разберемо,

1446    „Да ви лудо овђе не гинете,

1447    “Виђећемо што је и како је,

1448    „Што је лажа, ал’ што је истина.“

1449    Пријатељ их дивно сјетоваше,

1450    Утекоше ноћу без мјесеца:

1451    Перо бјежи равном Рудиницом,

1452    Собом узе сестричића свога,

1453    Сестричића Перовић-сердара

1454    И витеза Радоњића Мила,

1455    И сиђоше до у Будву града,

1456    А сердар се био покренуо,

1457    У Петрову кућу улазио,

1458    Па узима Перову госпођу

1459    И Перова нејакога сина,

1460    Лудо д’јете од године дана,

1461    Па узима чедо у наручје,

1462    Унесе га уз равно Цетиње.

1463    Сердар дође на своје дворове,

1464    Па синове своје окренуо

1465    И рођаке што су понајближе,

1466    Побјегоше нотњо без мјесеца,

1467    И дођоше право у приморје

1468    Б’јелој кули Вукшића Ђорђије,

1469    И Перова сина донесоше,

1470    У то Перо преко Грбља дође,

1471    Стадоше се на Вукшића кули.

1472    О несрећо, Бог да те убије!

1473    О несрећо, ђе се растовари

1474    На господу од равна Цетиња.

1475    Отолен се сва три окренуше,

1476    Докле до’ше у Котору граду,

1477    И остало робје доведоше.

1478    Ту стадоше неколико дана,

1479    Од јада се Перо разболио,

1480    И од јада и веље жалости.

1481    Та се жалост на далеко чула

1482    У Петрову граду столичноме,

1483    То зачуо царе Николаје,

1484    И зачуо од Беча ћесаре,

1485    Жао њима што се догодило,

1486    Па послаше своје зенерале,

1487    Цар Никола Коваљевског свога,

1488    Бечки ћесар Мамулу Лазара,

1489    Не би л’ како браћу умирили

1490    И у прву љубав саставили.

1491    Зенерали кад у Котор до’ше,

1492    Ту болесна Пера наодише,

1493    И обадва књаза замолише,

1494    Моле књаза и све сенаторе,

1495    Да поврате Пера и сердаре,

1496    Да поврате и да се помире,

1497    И у томе књаз пристат’ оћаше,

1498    И царима ћаше угодити,

1499    Но не даду неки Црногорци,

1500    Којино су свему томе кривци,

1501    И не даду прије своје главе,

1502    Пак се књазу било дожалило:

1503    „Дајте, браћо, ако Бога знате,

1504    “Кад не могу вратит’ сву тројицу,

1505    „Да повратим мила стрица мога.“

1506    На књаза се љуте Црногорци,

1507    Па не хћеше пристат’ никојако,

1508    Но сердару робје повратише,

1509    И његове дозваше синове

1510    И његове најближе рођаке,

1511    На вјеру их натраг повратише,

1512    Да им ништа учинити неће,

1513    Но држати ка друге остале.

1514    А остаде Перо у Котору,

1515    И осташе обадва сердара,

1516    Болан лежи Перо у Котору,

1517    Од жалости и душу испусти.

1518    А када се Перо преставио,

1519    И кад зачу на Цетиње књаже,

1520    Пак се њему бјеше ражалило,

1521    Па одасла неке Црногорце,

1522    Одасла их у Котору граду,

1523    Те жалосна Пера прифатише,

1524    На Његуше племе донесоше,

1525    Донесоше пак га укопаше.

1526    Остаде му саморана мајка,

1527    Саморан је и отац и мајка,

1528    Те кукају вазда без престанка

1529    За велика добра од порода,

1530    Пера није, а владике није,

1531    А Јоко им бјеше погинуо,

1532    На Грахово бијућ’ се с Турцима,

1533    Не оста им ништа до камена,

1534    Него д’јете од године дана,

1535    И оно се брзо преставило,

1536    Остаде му љуба удовица,

1537    Удовица црна кукавица.

1538    Два сердара низ море пођоше,

1539    Докле Бечу столичноме до’ше,

1540    У славнога од Беча ћесара,

1541    Врло му се оба поклонише,

1542    Па их царе дивно дочекао

1543    И добар им љебац поклонио,

1544    Па поврати Мартиновић-Мила,

1545    И справи га Задру на крајину,

1546    Преручи га своме зенералу,

1547    Зенералу Мамули Лазару,

1548    А Стефана у Беч заустави,

1549    У вељу га сколу поставио,

1550    Е је мудра и паметна глава.

1551    Што је фајде, стоји на науку,

1552    Кад ћесара не хће послушати,

1553    Него лудо у Цариград пође,

1554    А још луђе изгубио главу,

1555    Све тражећи што стићи не може,

1556    Нити може нити је прилике.

1557    Па то стало доба неколико,

1558    Престави се царе Николаје

1559    Од велика двора русијскога,

1560    Глас допаде на Цетиње књаза,

1561    Па окупи своје Црногорце,

1562    Све им право за Николу каже,

1563    Заплака се мало и велико,

1564    Жалујући цара ришћанскога,

1565    И књаз таку заповијед даде:

1566    „Чујете ли, моји Црногорци,

1567    “Коротујте за годину дана

1568    „Премилога цара Николаја,

1569    “Е смо наше сунце изгубили,

1570    „Што не бјеше врло огријало;

1571    “Коротуј га и младо и старо

1572    „И дијете од године дана,

1573    “Па до старца од стотину љета,

1574    „Преврните на главу капице,

1575    “Чиновници црни вељ на руци.„

1576    Црногорци књаза послушаше,

1577    И Николу цара жаловаху,

1578    За годину сташе у жалости,

1579    Љуто плачу и сузе проливу.

1580    Лесандро се за цара постави,

1581    А кад бјеше жалост разумио

1582    Од витешке ломне Горе Црне,

1583    Посла њима својега консула,

1584    Стрмоуха консул’ зенерала,

1585    Да он пође на Цетиње равно,

1586    Да зафали књазу и народу

1587    За њихово врло жаловање.

1588    Ма у зо час за мнозињу дође,

1589    Нешто се је с књазом посвадио,

1590    Не знаде се што је и како је,

1591    Срдито се на то раставише.

1592    А кад виђе Петровић Ђорђије,

1593    Зенерала себе дозиваше,

1594    Па га води у своју камару,

1595    И код њега ноћцу коначио,

1596    Па сјутрадан рано подранио,

1597    Ђорђије му даде пратиоце,

1598    Консул дође граду Дубровнику.

1599    Но да видиш великога врага,

1600    Што имају Срби од старине,

1601    Започеше неки Црногорци,

1602    Како су се вазда научили,

1603    Мало им је око Пера било,

1604    Но почеше мразити Ђорђију

1605    И у књаза њега опадати,

1606    Па на тајно њему говорише:

1607    “Ал’ не видиш, мили господаре,

1608    „Ђе коначи руски зенерале

1609    “Код Ђорђије, код стрица твојега,

1610    „И сву ноћ су тајно вијећали,

1611    “Да би тебе цару омразили,

1612    „Невјеру ће тебе учинити,

1613    “Што би могло до послије бити,

1614    „Па ти могу главу сатријети,

1615    “Но се владај мудро и паметно.„

1616    То је књазу врло мучно било,

1617    И овако њима одговара:

1618    “Хвала Богу, великога врага!

1619    „Како никад починут’ не могу

1620    “Од несреће те моје домаће,

1621    „Баш ће, ја мним, бити од истине.“

1622    Тадер скочи на ноге лагане,

1623    И оваку ријеч бесједио:

1624    „Нека раде, што је њима драго,

1625    “Баш не мислим за цара рускога,

1626    „Нит’ ме рани, ни ода зла брани,

1627    “А ја одох цару францускому,

1628    „Да ме води у цара турскога,

1629    “Да ми даде моју старевину,

1630    „Старевину Иван-беговину,

1631    “Ја ћу њему арач Горе Црне,

1632    „Да проширим моје Црногорце,

1633    “А кад бих се врло проширио,

1634    „И кад бих се спремом наредио,

1635    “То јест спрема што ће за војнике,

1636    „Тад’ бих дивно војску уредио,

1637    “Па ја не бих за цара марио,

1638    „Но бих њему пушку обратио,

1639    “Па што Бог да и срећа јуначка!„

1640    А на то му зборе Црногорци,

1641    Особито Петровић Ђорђије:

1642    “Не за Бога, мили господаре,

1643    „Не отпадај од цара рускога,

1644    “Не би било крста од три прста,

1645    „Да ни није великога орла,

1646    “Великога цара русијскога.„

1647    На тајно му зборе Црногорци:

1648    “Ти сад видиш, мили господаре,

1649    „Да Ђорђије о издаји ради,

1650    “Врло држи цара русијскога,

1651    „Да л’ не видиш што се догодило?“

1652    Од истине књаже вјероваше,

1653    Па устаде на ноге лагане,

1654    Собом узе Даринку кнегињу,

1655    И отиде право пут Котора,

1656    У шњим бјеху неки Црногорци,

1657    Вуковић му бјеше у Паризу,

1658    Те га бјеше књаже оправио,

1659    Да му после у краљева свиђа.

1660    А кад књаже у Котору дође,

1661    А Вуковић из Париза дође,

1662    У Котор се оба састадоше,

1663    Ајутанте књазу говораше:

1664    „Што учини, мили господаре!

1665    “Што се крену с равнога Цетиња,

1666    „Док не дођем тебе на Цетиње,

1667    “Док не дођем и докле ти кажем,

1668    „Е ти тамо путовања нема?“

1669    Овако му књаже одговара:

1670    „Не слушам те, мили ајутанте!

1671    “Но ћу одит’ пут града Париза,

1672    „Бит’ ми знати изгубити главу,

1673    “Тако старо писмо изговара,

1674    „Ко разгађе, у нас не погађе,

1675    “Па што Бог да и срећа јуначка!„

1676    Па окрену морем дебелијем,

1677    Собом узе неке Црногорце

1678    И Даринку вјерену љубовцу,

1679    И отиде право пут Париза,

1680    А Ђорђије дође на Његуше,

1681    Па с Његуша у Котору сиђе,

1682    И бјеше се врло разболио.

1683    То постаде три четири дана,

1684    Мирко му је књигу оправио,

1685    Па је шаље рођаку својему,

1686    По имену Петровића Крсту,

1687    Да он спремно дође на Цетиње,

1688    И Крсто га послушати ћаше,

1689    Но Ђорђија њему не даваше:

1690    “Немој мене, синко, оставити,

1691    „Јере сам се разболио љуто,

1692    “Па не можеш мене оставити,

1693    „Но отпиши лист књиге бијеле.“

1694    Тадар Крсто отписује Мирку:

1695    „Поздрављам те, мили брате Мирко!

1696    “Ја не могу на Цетиње доћи,

1697    „Ђорђије се стрико разболио,

1698    “Па не могу њега оставити.„

1699    Опет Мирко танку књигу пише,

1700    Књигу шиље и шњом поклисаре,

1701    Да обадва иду на Цетиње.

1702    Кад Ђорђији књига долазила,

1703    Ђорђија се томе зачудио,

1704    И тако му књигу отписао,

1705    Па је шиље на равно Цетиње,

1706    Па синовца Мирка поздравио:

1707    “Ја не могу на Цетиње доћи,

1708    „Ни ћу доћи за петнаест дана.“

1709    Црногорци Мирку говораху,

1710    И на тајно њему бесјеђаху:

1711    „Видиш сада, Петровића Мирко,

1712    “Ђорђија ти више доћи неће,

1713    „Него гледај да га преваримо,

1714    “Пошљимо му младе сенатуре,

1715    „Е да би га како окренули,

1716    “Па му мртве страже поставимо,

1717    „Тајне страже, вјерне перјанике,

1718    “Пос’јецимо Ђорђију и Крста

1719    „И Машана, брата Ђорђијева,

1720    “А ни Вука да не оставимо,

1721    „Да кољено њима покопамо,

1722    “Истражимо њихово кољено.„

1723    Хвала Богу, чуда превелика!

1724    О несрећо, вазда ли си дуга,

1725    Особито у српском народу,

1726    Ђе брат брата оће да изгуби

1727    Без давије и без испов’јести!

1728    Фала Богу, безумне господе,

1729    Куће им се мудра памет ђела!

1730    Те брат брату вади очи црне,

1731    Те сам себе кида десне руке.

1732    О лакомци, проклета ви душа,

1733    На свашто ли људе наћерасте,

1734    На безумност и на пакост љуту!

1735    Ма тако ми јада свакојије,

1736    Кад се уд’рим умом по памећу(!),

1737    А и кад бих памет разбистрио,

1738    Од јада бих сам себе убио,

1739    Кад помислим, што се урадило.

1740    Ма што кривим јадне Црногорце,

1741    Који н’јесу лакоми на благо,

1742    Они раде, да више уфате,

1743    Ал’ их није преша ни кривити,

1744    Него кривим кућу Петровића,

1745    Што већ своје очи не отвори,

1746    Боље рањен него погинуо.

1747    Ко би њима ишта учинио

1748    У малану ломну Гору Црну,

1749    Али њима штогођ пресудио,

1750    Да нијесу они задовољни,

1751    На њихову несрећу домаћу,

1752    Па радите и како ви драго,

1753    Е сте брата Пера сатровали,

1754    Брата Пера и књаза Данила,

1755    Сами себе очи извадили,

1756    А Ђорђију старца заћерали,

1757    Да се старац скита по свијету,

1758    Умријеће у тужној жалости

1759    Су његове оба брата мила,

1760    А и Крста, његова синовца.

1761    Сад радите, што је вама драго,

1762    Ширите се сада по Цетињу,

1763    Ма су ваша саломљена крила.

1764    Црна Горо, земљо каменита,

1765    У те нема ништа до камена,

1766    Ма се гласиш на четири стране

1767    Од истока до мрачна запада,

1768    Па унакрст југа и сјевера,

1769    У тебе се соколови рађу.

1770    Те су многе силе изломили,

1771    Прославише име по свијету.

1772    О Србијо, земљо поносита,

1773    Поносита и врло богата,

1774    Вазда спаваш, већ га не заспала!

1775    Од како је Ђуро војевао,

1776    Већ вам сједе рђа на оружје,

1777    Већ војништва међу вама нема,

1778    А стари су Србљи остарали,

1779    Остарали, боја оставили,

1780    Не могу се држат’ коња враних,

1781    А некмоли мегдан дијелити

1782    Али с мјеста кавгу заметнути;

1783    А ви млађи, што сте настанули,

1784    Ви за боје ништа и не знате,

1785    Ал’ не знате, али не смијете,

1786    Ни сте сини старије отаца.

1787    Већ српскије нема мегданџија,

1788    Кој’ су вазда мегдан задобили.

1789    Млађи Србљи, да вас Бог убије!

1790    Панула вам чађа на оружје,

1791    Будите се, већ га не заспали,

1792    Помислите на ту Гору Црну,

1793    Мала снага а мала приправа,

1794    Како вазда разагоне Турке.

1795    А такоми Бога великога

1796    И тако ми јада свакојега,

1797    Да је војске, колик’ у Србију,

1798    И да има што има Србија,

1799    Једанак би Босну приватила,

1800    Валовиту Босну освојила,

1801    Босну земљу и Херцеговину

1802    И сувише равну Арбанију,

1803    Арбанију и шњом Румелију,

1804    Пак би дошли стојну Цариграду,

1805    Све свршили прије три мјесеца,

1806    Четврти би у Стамбол уљегли,

1807    Па ни цару не би лако било.

1808    Да б’ имала мала Гора Црна

1809    Сто хиљада војске на оружје

1810    И приправу што је за војнике,

1811    Све би брзо Турке савладали,

1812    А Србија има сто хиљада

1813    И приправу што је за војнике.

1814    Вазда ијеш, већ се не најела!

1815    Вазда спаваш, већ се не наспала!

1816    О Лесандро, Бог те не убио,

1817    Су чим ћеш се казат’ пред свијетом,

1818    Какови си спомен учинио,

1819    Баш нијеси срца бабовога!

1820    Но се бјеше Милош покренуо,

1821    Те он старац у Србију дође,

1822    А Милош је стари мегданџија,

1823    Који знаше с Турцим’ војевати,

1824    Који многе задоби мегдане,

1825    Страдао је двадесет година,

1826    Већ двадесет и више четири,

1827    Страдао је у Њемачко царство,

1828    Па он опет у Србију дође,

1829    Са Србима поче да он влада,

1830    Срби му се добро весељаху,

1831    А доиста дријемат’ не ћаше,

1832    Него ћаше Србе окренути,

1833    Окренути Србе на јунаштво,

1834    Но га смртна чаша уграбила.

1835    Наком њега Михаил остаде,

1836    Ма се уздам у Бога једнога,

1837    Михаил је срца бабовога,

1838    Он ће Србље дићи на оружје

1839    И потражит’ своју старевину,

1840    Коју су му Турци притиснули

1841    Од Косова, доба Лазарева.

1842    Михаиле, од Србије књаже,

1843    Подигни се на ноге јуначке,

1844    Покрени се, и Србе пробуди,

1845    И нажени Србе на јунаштво,

1846    А ево ти тврду вјеру дајем,

1847    Црна Гора да те издат’ неће,

1848    Што узможе, оће ти помоћи.

1849    Добро мјери, од Србије књаже,

1850    Шта учини црногорски књаже,

1851    И ако је мало живовао,

1852    Ма је вјечни спомен оставио,

1853    Њему име погинути неће,

1854    Докле траје сунца и мјесеца.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке новијих времена о војевању за слободу и о војевању Црногораца, књига осма, Београд, 1900.

---

Postanak knjaza u Crnoj Gori