Хајдучка правда је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Сима Милутиновић Сарајлија. Објављена је најприје у дјелу Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

0001    Пију вино тридесет хајдуках

0002    у планину под јелу зелену,

0003    вино пију а дијеле благо,

0004    међу њима двије харамбаше,

0005    једно ми је Томићу Мијате

0006    а друго је Жеравица Вуче,

0007    ма Мијату дају старјешинство,

0008    старјешинство једну ћесу блага,

0009    златно им је перо запануло,

0010    иште перо Жеравица Вуче:

0011    „Дајте мени перо старјешинства!“

0012    Но говори Томићу Мијате.

0013    „Ајде, Вуче, једна скитачино!

0014    Ја ћу перо узет старјешинства.“

0015    То жа било Жеравици Вуку

0016    па Мијата на мејдан позива:

0017    Удрише се два добри јунака,

0018    пређе махну Томићу Мијате

0019    те удари Жеравицу Вука

0020    по појасу и свилену пасу,

0021    ма меса му не дофати жива.

0022    Кад то виђе Жеравица Вуче,

0023    на долину паде му оружје

0024    па удари Томића Мијата

0025    по појасу и свилену пасу,

0026    указа му црну утробицу.

0027    Паде Мијат у зелену траву,

0028    стаде лелек од горе хајдуках,

0029    а највише Жеравице Вука:

0030    „Леле мене, мио побратиме!

0031    Јес’ ли смртан, от’ ли умријети,

0032    оћу ли ти тражити љекаре?“

0033    Мијат мучи ништа не говори,

0034    кад то виђе Жеравица Вуче,

0035    дружини је својој говорио:

0036    „А тако ви, љубивна дружино,

0037    ко ће самном, ко ли ће с Мијатом?“

0038    Сва дружина одоше за Вуком,

0039    код Мијата нико не остаде

0040    до његових два милих сестрића,

0041    једно ми је хајдук Маленица,

0042    а друго је сестрић Маријане,

0043    она оба питаху Мијата:

0044    „А што ћемо, нам’ мио ујаче,

0045    хоћемо л’ ти тражити видаре?“

0046    Ма је њима Мијат говорио:

0047    „А тако ви, моји два сестрића!

0048    Носите ме у село Бобово,

0049    у Илије од Бобова кнеза,

0050    у њега је љуба видарица,

0051    она ће ми ране извидати,

0052    то је моја милостива кума.“

0053    Отоле га ђеца понијела

0054    у Илије од Бобова кнеза.

0055    Добро га је куме дочекао,

0056    а кума му ране привијала,

0057    видала га два мјесеца данах,

0058    видала га те извидала га,

0059    таде збори Томићу Мијате:

0060    „А мој куме, Бобавац-Илија!“

0061    Хајде пођи шехер Сарајеву

0062    те донеси један товар вина,

0063    и донеси харач за хајдуке,

0064    ситна праха и тешка олова,

0065    е ћу ходит да тражим дружину.„

0066    На прешу га куме послушао,

0067    отишао шехер Сарајеву.

0068    Намјера га нанијела била

0069    на јендога црна Арапина,

0070    па је Арап Ил’ји говорио:

0071    “Је л’ ти , кнеже, Мијат преболио?„

0072    Кнез му каже да је преболио,

0073    још је њему Арап говорио:

0074    “Издај мене Томића Мијата,

0075    и његове два мила сестрића,

0076    а да ћу ти једну боцу блага.„

0077    На благо се кнеже слакомио,

0078    обећа му издати Мијата,

0079    па Арапу кнеже говорио:

0080    “Довече ћеш по вечери доћи.„

0081    На томе се они раздвојили

0082    па Илија узе мало вина

0083    што ће бити куму за вечеру,

0084    а не узе праха ни олова.

0085    Кад Илија своме двору дође,

0086    њега пита Томићу Мијате:

0087    “Што си ми се, куме, придоцнио,

0088    а камо ти ракија и вино,

0089    а камо ти харач за хајдуке,

0090    ш чим ћу ходит да дружину тражим,

0091    да се мирим с Жеравицом Вуком?„

0092    Ма Мијату говорио куме:

0093    “Бјеше, куме, вина нестануло,

0094    донио сам да се напијемо,

0095    ал’ не нађох праха ни олова,

0096    но хрђава што за вас не служи.„

0097    Кад вријеме о вечери било,

0098    сједе Мијат с кумом вечерати,

0099    око њега два мила сестрића,

0100    вино служи кума видарица,

0101    кад су били у највише пиће,

0102    бјеху куму сузе пропануле,

0103    на Мијата сузе покапале:

0104    Мијат гледа више себе куму

0105    Ма је својој куми говорио:

0106    “О, Марица, моја мила кумо„

0107    Што ти кумо, плачеш на трпезу?

0108    Али си се, кумо, препанула,

0109    е ти нећу платит хећимштину,

0110    рашта си ме, кумо извидала,

0111    ал’ те нећу даром даривати?“

0112    На Мијату кума говорила:

0113    „Нијесам се, куме препанула

0114    е ми нећеш платит хећимштину,

0115    но јесам се, куме, препанула,

0116    е се нигда виђети нећемо,

0117    да л’ не видиш, јади те не вид’ли,

0118    што учини твој куме Илија, -

0119    издаде те црну Арапину?

0120    Обазри се на врата од куле,

0121    бијеле се од Арапа зуби!“

0122    У то доба пушке попуцаше,

0123    паде Мијат главом у трпезу,

0124    скочише му два мила сестрића,

0125    Маленица врата уграбио,

0126    на врата га Турци дочекали

0127    и њег су млада изгубили,

0128    а Маријан уграби оружје,

0129    па скочио низ пенџер од куле,

0130    па утече зеленој планини.

0131    Кад Маријан у планину дође,

0132    у планину пали џефердара,

0133    пушка јекну, а планина звекну,

0134    пушку чуо Жеравица Вуче,

0135    пушку чуо по пуку познао,

0136    па дружини својој говорио:

0137    „Благо нама, љубивна дружино!

0138    Ено ни је Мијат преболио,

0139    ја ве молим, и богом ве кумим,

0140    да с Мијатом мене помирите.“

0141    На глас они одоше хајдуци,

0142    ту нађоше јадна Маријана,

0143    све им хајдук за Мијата каже,

0144    како га је Арап изгубио

0145    и проклети Бабовац-Илија,

0146    кум невјерни, залах допануо:

0147    „Ено Турци у Илијној кули,

0148    ђе с Илијом пију вино хладно.“

0149    Кад то зачу ЖеравицаВуче,

0150    топле су га сузе пропануле,

0151    сви хајдуци плачу за Мијатом,

0152    а кад су се доста наплакали,

0153    потрчаше у село Бобово,

0154    западоше на крваве кланце,

0155    ту хајдуци мало почекали,

0156    али иду тридесет тураках

0157    и пред њима црни Арапине

0158    који носи Мијатову главу,

0159    но говори Жеравица Вуче:

0160    „О хајдуци, браћо и дружино!

0161    немој који гађат Арапина

0162    док не пукне мога џевердана

0163    на силнога црна Арапина

0164    који носи Мијатову главу,

0165    он је носи да се њом поноси.“

0166    То дружина њега послушали,

0167    близу га је Вуче напуштио,

0168    пали Вуче свога џевердана,

0169    те Арапу срце опалио,

0170    једнак пуче тридесет пушаках,

0171    једнак паде тридесет тураках

0172    а утече Бобовац-Илија,

0173    он утече двору бијеломе,

0174    а ћера га хајдук Маријане,

0175    уфати га пре’ дворе бијеле,

0176    за њим трче тридесет хајдуках,

0177    живу су му очи извадили,

0178    два близанца узеше му сина

0179    и по кули благо покупише,

0180    куму своју дивно дароваше,

0181    дадоше јој хиљаду дукатах,

0182    нека има те се хљебом храни,

0183    дадоше јој два близанца сина,

0184    а Илију вргоше у кулу,

0185    више њега кулу запалише.

0186    Так’ овако сваки обршио,

0187    који свога кума издавао,

0188    брата Срба Турчину проклету.

• Сима Милутиновић Сарајлија, Пјеванија црногорска и херцеговачка, приредио Добрило Аранитовић, Никшић, 1990. Пјеванија церногорска и херцеговачка, сабрана Чубром Чојковићем Церногорцем. Па њим издана истим, у Лајпцигу, 1837.

---

Hajducka pravda