Јанићије Ђурић
Јанићије Димитријевић Ђурић
Рођење: 1779. Страгари, Османско царство Смрт: 26. април 1850. Страгари, Кнежевина Србија

Јанићије Ђурић или Јанићије Димитријевић Ђурић (Страгари, 1779 — Страгари, 14/26. април 1850), Карађорђев секретар, члан Државног савета и председник Апелационог суда.

Јанићије Ђурић је рођен 1779. године у Страгарима у крагујевачкој нахији.¹⁾²⁾ Био је пријатељ Танаска Рајића, за кога се удала његова сестра Перуника.³⁾ Школовао се у манастиру Благовештењу у Руднику.⁴⁾ Придружио се устаницима на самом почетку Првог српског устанка 1804. године.⁵⁾ Танаско Рајић је био у контакту са Карађорђем и када је чуо за збор у Орашцу, тада је заједно са Јанићијем Ђурићем у Страгарима убио страгарског ханџију и његове сејмене.⁶⁾ Јанићије Ђурић је учествовао на збору у Орашцу 14. фебруара 1804.⁷⁾ Карађорђе Петровић је био изабран за вожда, а Јанићије је изабран за његовог секретара.⁸⁾⁹⁾ Одмах је у Орашцу написао девет писама, у којима је Карађорђе позивао значајније људе да се придруже устанку.¹⁰⁾ Од тада је био лични Карађорђев секретар све до пропасти Првог српског устанка.¹¹⁾ Са Карађорђем је имао фамилијаран однос¹²⁾ и имао је велики влики утицај на њега.¹³⁾ Карађорђе га је ословљавао са „Јања”.¹⁴⁾

Крајем 1808. био је заједно са Павлом Поповићем и Иваном Југовићем у делагацији, коју је Карађорђе послао у Русију, иако се Родофиникин противио слању те делегације.¹⁵⁾ Делегација је отишла у Јаши у руски главни штаб, где је преговарала са кнезом Александром Прозоровским. У то време Руси су због споразума са Французима намеравали да обезбеде само аутономију Србије унутар Турске, а Срби су тражили пуну независност, коју су им Руси раније обећали. Кад се сазнало да ће Руси поново заратити са Турцима преговори у Јашију су постали беспредметни, па се српска делегација вратила у Београд почетком априла 1809. Карађорђе га је слао у Влашку у мају 1809. да се са руским командантом Прозоровским договара о заједничком ратовању против Турака.¹⁶⁾

Године 1812. одликован је руским Орденом Св. Ане II степена.¹⁷⁾

Карађорђе га је 1813. слао по помоћ у Русију, али на путу је био ометен од стране Аустрије. Српска устаничка војска је након пада Делиграда била у великој кризи, а Карађорђе Петровић је 14. септембра 1809. на Јанићија Ђурића пренео сва своја овлаштења.¹⁸⁾ Карађорђе је поново у тешким тренуцима 22. јула 1813. врховну власт привремено пренео на Јанићија Ђурића.¹⁹⁾

Карађорђе га је послао да буде главни командант уместо њега на Дрини.²⁰⁾ Међутим Ђурић се показао као веома лош војни командант.²¹⁾ Након пораза устаничке војске на Засавици, Ђурић је побегао у Београд, а онда је заједно са Карађорђем 3. октобра 1813. прешао у Земун.²²⁾ Са собом је повео мајку, жену, своје троје деце и пет слугу.²³⁾

У Земуну су га аутријске власти раздвојиле од Карађорђа.²⁴⁾ Аустријске власти су Карађорђа послали у Фенек, а Ђурића су држали под стражом у Земуну.²⁵⁾ Успео је да нађе начин да се Карађорђу доставе руске поруке, да би остали доследни у својим жељама да се преселе у Русију.²⁶⁾ Када је аустријски генерал Црвенка сазнао за Ђурићеву вешту испоруку писама називао га је руским духом.²⁷⁾ Ђурић је био послат у Петаву, а онда је заједно са Карађорђем отишао у Русију.²⁸⁾

Карађорђе је оптуживао Недобу, митрополита Леонтија и Јанићија Ђурића да су одговорни за пад Србије.²⁹⁾ Због тога су се светили Карађорђу, када је новембра 1814. стигао у Хотин у Бесарабији у Русији.³⁰⁾ Од средине новембра 1814.³¹⁾ био је стално настањен у Хотину,³²⁾ а почетком 1817. преселио се у Кишињев. Од руске владе је до 1830. добијао помоћ у износу од 2.500 рубаља.

Ђурић је нешто касније априла 1815. путовао са Карађорђем и неколико војвода у Петроград.³³⁾ Заједно са Јаковом Ненадовићем, Луком Лазаревићем, Петром Добрњцем и Миленком Стојковићем био је опозиција Карађорђу и подржавао је кнеза Милоша.³⁴⁾ Заједно са Луком Лазаревићем одао је крајем јуна 1817. информацију о Карађорђевом бегу из Хотина, када је Карађорђе тајно прешао у Србију и онда убијен.³⁵⁾

Вратио се 1830. у Србију.³⁶⁾ Пошто је био поприлично богат саградио је велику кућу на месту где је касније изграђен краљевски двор.³⁷⁾ Ту је кућу касније продао држави.³⁸⁾ Имао је и другу кућу на Теразијама, коју је такође продао за живота.³⁹⁾ Марта 1834. постао је члан законодавне комисије.⁴⁰⁾ Постављен је 15. фебруара 1835. за члана Државног савета, а на том месту потврђен је на Петровској скупштини исте године.⁴¹⁾ Постављен је марта 1839. за члана, а 21. јуна 1840. за председника Апелационог суда.⁴²⁾ Поново је постао члан Државног савета 3. септембра 1840,⁴³⁾ све до Вучићеве буне.⁴⁴⁾ Смењен је септембра 1842. са положаја саветника. Тада се жалио Томи Вучићу да неправедно за њега сумњају да је наклоњен Обреновићима.⁴⁵⁾ Након смене је пензионисан⁴⁶⁾ и живео је једно време у Београду, а једно време у Страгарима.⁴⁷⁾

Имао је четворо деце, два сина: Владислава и Александра и две ћерке: Полу и Милицу.⁴⁸⁾

Умро је 14/26. априла 1850. године у Страгарима.⁴⁹⁾ Сахрањен је у манастиру Вољавачи, где је 1838. подигао звоник. У његовој кући у Страгарима се налазила драгоцена архива из Првог српског устанка, али је крајем 19. века изгорела. За време боравка у Русији, почео је да записује догађаје из Првог српског устанка и Карађорђеву биографију. Његови списи се налазе у Архиву САНУ у Београду и више пута су објављивани.⁵⁰⁾

• Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи српског народа новијега доба, Српска краљевска штампарија, Београд, 1888.
• Радомир Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Историјски институт Београд, Београд, 2003.
• Радош Љушић, Кнежевина Србија (1830–1839), САНУ, Београд, 1986.
• К. Ненадовић, Живот и дела Карађорђа и његови војвода и јунака, 2. део, Беч, 1884.
• Радош Љушић, Вожд Карађорђе, књига I, Удружење за српску повесницу, Београд, 2000.
• Радош Љушић, Вожд Карађорђе, књига II, Удружење за српску повесницу, Београд, 2000.
• Радомир Ј. Поповић, Српски биографски речник, број 3, Д-З, уредник Чедомир Попов, Матица српска, Нови Сад, 2007, стр. 661, ИСБН 978-86-7946-001-1
• Фељтон, Вечерње новости, 29. мај 2006.

Janicije Djuric