Игњат Кирхнер
Рођење: 30. мај 1877. Мали Бечкерек, Аустроугарска Смрт: 18. мај 1944. Београд, Југославија Познат као: бригадни генерал

Игњат Кирхнер (Мали Бечкерек или Ечка,¹⁾ 30. мај 1877 — Београд, 18. мај 1944),²⁾ српски поручник аустроугарске војске, четник, добровољац у одбрани Београда 1915, командант Сремског добровољачког одреда и бригадни генерал Југословенске војске.³⁾

Постоје различити подаци о месту рођења Игњата Кирхнера. По неким изворима рођен је у Малом Бечкереку, недалеко од Темишвара, од мајке Јулијане и оца Николе. У селу је било Румуна, Мађара, Немаца и Срба. Још док је био мали, његови родитељи, обоје Срби, разишли су се, а мајка се удала за инжињера агрономије, Немца, чије је презиме било Кирхнер, који је у то време радио у Темишвару, као цивил за аустроугарску војску. Он је Игњата признао као своје дете и уписао га у матичне књиге са својим презименом, а мајка је прешла у католичку веру.⁴⁾ Постоје, међутим и подаци да је уписан у матицу рођених римокатоличке цркве у Ечки, као Игнац Кирхнер, од оца Миклоша (мађаризовано име) и мајке Јулијане (рођ. Флајнек).⁵⁾

Основну школу је учио у Малом Бечкереку (1893—1897), затим је похађао реалку у Сегедину (1897—1901), трогодишњу подофицирску школу у Темишвару (1901—1904) и Терезијанску војну академију у Бечком Новом месту (1904—1907).⁶⁾

Од 1907. до почетка Првог светског рата, службовао је у 39. регименти аустроугарске војске у Винковцима. Његова бригада се налазила дуж леве обале Саве, на самој граници, где се говорио српски језик. Гледајући на супротну страну обале, пожелео је да упозна Србију и да буде уз свој народ.⁷⁾

Средином јула 1914. пребачени су у Руму, одакле су контролисали границу на Сави. Дана 27. јула 1914. препливао је Саву и пријавио се као добровољац, саопштивши да ће Аустроугарска следећег дана напасти Краљевину Србију и да он не жели да се бори против своје земље и свог народа.⁸⁾

Најпре се нашао у добровољачкој јединици на Космају.⁹⁾ Пошто се по објави рата велики број Срба и других грађана Аустроугарске затекао у Београду, многи од њих су се уписивали у добровољце, од који су касније формирани Банатски и Сремски добровољачки одреди.¹⁰⁾

Претходница будућег Сремског добровољачког одреда, која је на почетку бројала свега петнаестак људи,¹¹⁾ упућена је на Аду Циганлију, да заједно са V пуком брани Чукарички друм. Одредом је командовао најпре тадашњи мајор Светомир Ђукић, затим четнички војвода Петковић, а после њега, Игњат Кирхнер.¹²⁾ Одред се истицао дисциплином, борбеном иницијативом и великом храброшћу.¹³⁾ Кирхнер је са својим одред први извео акцију прелаза српске војске на аустроугарску територију,¹⁴⁾ када је са двадесет пет људи успео да заузме караулу на гвозденом мосту на Сави, са аустроугарске стране и успео да неутралише рефлектор. Том приликом је рањен у ногу, али због ране није отишао у болницу, већ је наставио даље да се бори. Одред је напустио караулу тек када су непријатељске трупе ушле у Београд. Смештен на Ади Циганлији, више пута је учествовао у борбама у Земуну и изводио акције на сремској страни.¹⁵⁾ Септембра 1914. на кратко је заузет Земун. Када су непријатељске трупе кренуле у противнапад, напустили су Земун и том приликом се добровољцима придружио и знатан број Земунаца, тако да се будући Сремски одред постао бројнији.¹⁶⁾ Тешко је рањен у потколеницу и приликом напада на железничку станицу у Земуну, а рана му је санирана у Централној болници у Нишу.¹⁷⁾

Као посебна јединица, Сремски добровољачки одред је формиран 1. јуна 1915. Одред је тада добио и своју заставу.¹⁸⁾ Он је за њеног команданта постављен 12. јула, а 11. августа 1915. указом краља Петра I Карађорђевића је примљен у српску војску у чину резервног пешадијског поручника,¹⁹⁾ у истом чину који је имао у аустроугарској војсци. Одред је био такође стациониран на Ади Циганлији и под управом Комбинованог одреда.²⁰⁾ Неколико дана пре напада на Београд,²¹⁾ Сремски одред је 2. октобра 1915. повећан са добровољцима од прекобројних добровољаца, којима је одбијен пријем у подофицирску школу у Скопљу, јер нису имали 18 година старости, те је преформиран у полу-батаљон.²²⁾ Њега је чинило 340 бораца из сремских места и из унутрашњости Србије.

Игњат Кирхнер

Према сведочанству неколико његових бораца, Кирхнер је био висок, витак човек, изванредан официр, необично храбар, велики јунак. Српски језик је говорио лоше, правио је грешке, а своје борце-омладинце је називао „мангупаријом”, коју је веома волео и са којом се поносио.²³⁾ Умео је да буде и весељак и шалио се у свакој прилици, па и у јеку најљуће борбе. У редовима Сремачког добровољачачког одреда, на препоруку мајора Танкосића, под његовом командом налазила се Софија Јовановић,²⁴⁾ којој је на почетку рата поверио задатак да са још четворицом људи чамцем пређе на леву обалу Саве и да на аустроугарској караули истакне српску заставу, пресече телефонску линију и покупи оружје, а на његов изричит захтев 1915. налазила се и Милунка Савић.²⁵⁾ Обе су учествовале у одбрани Београда и биле носиоци више српских и савезничких одликовања.

Сремски добровољачки одред је пружао снажан отпор непријатељу током напада на Београд и том приликом је претрпео велике губитке.²⁶⁾ У првој борби, у јуришу после говора мајора Драгутина Гавриловића, приликом одбране железничког насипа од надирања много јачег и организованијег непријатеља, на простору од тадашње кафане „Златни шаран”, до Кнез Михаиловог венца, уз велике губитке,²⁷⁾ у ноћи између 7. и 8. октобра 1915. на Дунавском кеју²⁸⁾ Кирхнер је тешко рањен у бутну кост, близу кука. Његови добровољци су успели да га извуку, под кишом куршума.²⁹⁾ Заменио га је једини преостали официр Живко Кезић,³⁰⁾ а он је евакуисан у Главну болницу у Нишу. Сремски добровољачки одред престао је да постоји у вечерњим часовима, 8. октобра 1915. Од око 340 младића, колико их је дан раније ступило у борбу, 223 је избачено из строја, а преживели су наставили борбена дејства у саставу других јединица.³¹⁾

У болници га је неговала Босиљка Чајкановић, сестра Веселина Чајкановића. Заједно са њом и са својим ратним друговима, који су га носили у шињелу, у саставу болнице, више месеци су се повлачили у исцрпљујућем маршу преко Албаније до Крфа.³²⁾ Као амајлију је стално око себе носио обавијену заставу свог одреда,³³⁾ за коју се верује да је била Карађорђева застава из Првог српског устанка.³⁴⁾³⁵⁾ Заставу је сачувао до краја рата и вратио у Београд после рата.³⁶⁾

Са Крфа је упућен на даље лечење у Тулуз, у Француску.³⁷⁾ Нога му је залечена, али је остала краћа за шест центиметара. У Француској је после тога завршио Технички факултет. У Француску је отишао заједно са Босиљком, са којом се касније и оженио, али нису имали деце.³⁸⁾

Браниоци Београда окупљени у престоници 1930. Игњат Кирхнер са штапом и шапком у руци

У Србију се вратио 22. августа 1922. када је постављен за активног пешадијског капетана, прве класе. Заклетву је положио у Инжињерско-техничком одељењу Министарства војске и морнарице. Радио је најпре као управник војне фабрике у Чачку, а затим је премештен у Београд. Са Босиљком је живео у својој скромној кући у Шуматовачкој улици. За ратне заслуге је добио и 8 јутара и 1100 квадратних хвата земље.³⁹⁾

Касније се налазио на високим дужностима у Министарству војске и морнарице и у Генералштабу.⁴⁰⁾ Дана 1. априла 1938. постао је инжињеријско-технички бригадни генерал.⁴¹⁾ На сопствени захтев⁴²⁾ је пензионисан 1940. у чину генерала.⁴³⁾

Једно време је био председник Друштва бранилаца Београда 1914—1915.⁴⁴⁾

За време окупације у Другом светском рату живео је у Београду.⁴⁵⁾ Одбио је понуду окупаторских власти да се активира и да ради за њих.⁴⁶⁾ Често је одлазио у кафану „Куманово”, на углу Чубурске и Мачванске улице, где се није плашио да говори оно што мисли: како ће Хитлер пропасти, као и Немачка у Првом светском рату и са одушевљењем причао о херојству српских јунака и официра.⁴⁷⁾ Погинуо је за време савезничког, америчког бомбардовања, седећи за столом у кафани,⁴⁸⁾ на Ускрс 18. маја 1944. Пошто је извучен из рушевина, у реверу му је пронађена Карађорђева звезда, од које се није одвајао.⁴⁹⁾ Сахрањен је 19. маја на Новом гробљу у Београду,⁵⁰⁾ на парцели где су сахрањени и остали погинули у истом бомбардовању, а о његовом гробу се дуго ништа није знало.⁵¹⁾

• Новица Пешић, Генерал Игњат Кирхнер - човек који је волео Србе, Одбрана, број 39, уредник Славољуб М. Марковић, Новински центар „Одбрана”, Министарство одбране Србије, 1. 5. 2007.
• Миле С. Бјелајац, Генерали и адмирали Краљевине Југославије 1918-1941, Институт за новију историју Србије, Београд, 2004, ИСБН 978-86-7005-039-6
• Срђан Секулић, Наши Солуцни, Извор, број 89, уредник Славко Бубало, Заједничко вијеће општина, Вуковар, 2014, ИССН 1847-4454
• Милан Ђуканов, Игнац Кирхнер: аустроугарски официр бранилац Београда 1914-1915, Гласник, број 15, Музеј Баната, 2013.
• Јован Шолајић, Сећања, 21. 8. 2011.
• Никола Гиљен, Јелена Мандић, Заборављени јунаци са Дунавског кеја и одбране Београда, Башта Балкана, 8. 1. 2014.
• Новица Пешић, На страни Срба, Вечерње Новости онлајн, Компанија Новости, 5. 10. 2006.
• Радисав Ристић, Добровољци у одбрани Београда, Српски културни клуб, 19. 9. 2014.
• Новица Пешић, Даме гвозденог пука, Српски културни клуб, 12. 9. 2013.
• Владимир Баровић, Добровољно уцешће у ОС Краљевине Србије као могући модел професионализације ОС Србије, Војно Дело, уредник Милан Тепшић, Медија центар „Одбрана”, Београд, 2010, ИССН 0042-8426

Ignjat Kirhner