Корисничке алатке

Алатке сајта


игњат_кирхнер

Игњат Кирхнер

Игњат Кирхнер (Мали Бечкерек или Ечка,1) 30. мај 1877 — Београд, 18. мај 1944),2) поручник Аустроугарске војске, четник, добровољац у одбрани Београда 1915, командант Сремског добровољачког одреда и бригадни генерал Југословенске војске.3)

Биографија

Постоје различити подаци о месту рођења Игњата Кирхнера. По неким изворима рођен је у Малом Бечкереку, недалеко од Темишвара, од мајке Јулијане и оца Николе. У селу је било Румуна, Мађара, Немаца и Срба. Још док је био мали, његови родитељи, обоје Срби, разишли су се, а мајка се удала за инжињера агрономије, Немца, чије је презиме било Кирхнер, који је у то време радио у Темишвару, као цивил за аустроугарску војску. Он је Игњата признао као своје дете и уписао га у матичне књиге са својим презименом, а мајка је прешла у католичку веру.4) Постоје, међутим и подаци да је уписан у матицу рођених римокатоличке цркве у Ечки, као Игнац Кирхнер, од оца Миклоша (мађаризовано име) и мајке Јулијане (рођ. Флајнек).5)

Школовање

Основну школу је учио у Малом Бечкереку (1893—1897), затим је похађао реалку у Сегедину (1897—1901), трогодишњу подофицирску школу у Темишвару (1901—1904) и Терезијанску војну академију у Бечком Новом месту (1904—1907).6)

Од 1907. до почетка Првог светског рата, службовао је у 39. регименти аустроугарске војске у Винковцима. Његова бригада се налазила дуж леве обале Саве, на самој граници, где се говорио српски језик. Гледајући на супротну страну обале, пожелео је да упозна Србију и да буде уз свој народ.7)

Први светски рат

Средином јула 1914. пребачени су у Руму, одакле су контролисали границу на Сави. Дана 27. јула 1914. препливао је Саву и пријавио се као добровољац, саопштивши да ће Аустроугарска следећег дана напасти Краљевину Србију и да он не жели да се бори против своје земље и свог народа.8)

Најпре се нашао у добровољачкој јединици на Космају.9) Пошто се по објави рата велики број Срба и других грађана Аустроугарске затекао у Београду, многи од њих су се уписивали у добровољце, од који су касније формирани Банатски и Сремски добровољачки одреди.10)

Претходница будућег Сремског добровољачког одреда, која је на почетку бројала свега петнаестак људи,11) упућена је на Аду Циганлију, да заједно са V пуком брани Чукарички друм. Одредом је командовао најпре тадашњи мајор Светомир Ђукић, затим четнички војвода Петковић, а после њега, Игњат Кирхнер.12) Одред се истицао дисциплином, борбеном иницијативом и великом храброшћу.13) Кирхнер је са својим одред први извео акцију прелаза српске војске на аустроугарску територију,14) када је са двадесет пет људи успео да заузме караулу на гвозденом мосту на Сави, са аустроугарске стране и успео да неутралише рефлектор. Том приликом је рањен у ногу, али због ране није отишао у болницу, већ је наставио даље да се бори. Одред је напустио караулу тек када су непријатељске трупе ушле у Београд. Смештен на Ади Циганлији, више путе је учествовао у борбама у Земуну и изводио акције на сремској страни.15) Септембра 1914. на кратко је заузет Земун. Када су непријатељске трупе кренуле у противнапад, напустили су Земун и том приликом се добровољцима придружио и знатан број Земунаца, тако да се будући Сремски одред постао бројнији.16) Тешко је рањен у потколеницу и приликом напада на железничку станицу у Земуну, а рана му је санирана у Централној болници у Нишу.17)

Као посебна јединица, Сремски добровољачки одред је формиран 1. јуна 1915. године. Одред је тада добио и своју заставу.18) Он је за њеног команданта постављен 12. јула, а 11. августа 1915. указом краља Петра I Карађорђевића је примљен у српску војску у чину резервног пешадијског поручника,19) у истом чину који је имао у аустроугарској војсци. Одред је био такође стациониран на Ади Циганлији и под управом Комбинованог одреда.20) Неколико дана пре напада на Београд,21) Сремски одред је 2. октобра 1915. повећан са добровољцима од прекобројних добровољаца, којима је одбијен пријем у подофицирску школу у Скопљу, јер нису имали 18 година старости, те је преформиран у полу-батаљон.22) Њега је чинило 340 бораца из сремских места и из унутрашњости Србије.

Према сведочанству неколико његових бораца, Кирхнер је био висок, витак човек, изванредан официр, необично храбар, велики јунак. Српски језик је говорио лоше, правио је грешке, а своје борце-омладинце је називао „мангупаријом“, коју је веома волео и са којом се поносио.23) Умео је да буде и весељак и шалио се у свакој прилици, па и у јеку најљуће борбе. У редовима Сремачког добровољичачког одреда, на препоруку мајора Танкосића, под његовом командом налазила се Софија Јовановић, 24) којој је на почетку рата поверио задатак да са још четворицом људи чамцем пређе на леву обалу Саве и да на аустроугарској караули истакне српску заставу, пресече телефонску линију и покупи оружје, а на његов изричит захтев 1915. налазила се и Милунка Савић.25) Обе су учествовале у одбрани Београда и биле носиоци више српских и савезничких одликовања.

Сремски добровољачки одред је пружао снажан отпор непријатељу током напада на Београд и том приликом је претрпео велике губитке.26) У првој борби, у јуришу после говора мајора Драгутина Гавриловића, приликом одбране железничког насипа од надирања много јачег и организованијег непријатеља, на простору од тадашње кафане „Златни шаран„, до Кнез Михаиловог венца, уз велике губитке,27) у ноћи између 7. и 8. октобра 1915. на Дунавском кеју28) Кирхнер је тешко рањен у бутну кост, близу кука. Његови добровољци су успели да га извуку, под кишом куршума.29) Заменио га је једини преостали официр Живко Кезић,30) а он је евакуисан у Главну болницу у Нишу. Сремски добровољачки одред престао је да постоји у вечерњим часовима, 8. октобра 1915. Од око 340 младића, колико их је дан раније ступило у борбу, 223 је избачено из строја, а преживели су наставили борбена дејста у саставу других јединица.31)

У болници га је неговала Босиљка Чајкановић, сестра Веселина Чајкановића. Заједно са њом и са својим ратним друговима, који су га носили у шињелу, у саставу болнице, више месеци, су се повлачили у исцрпљујућем маршу преко Албаније до Крфа.32) Као амајлију је стално око себе носио обавијену заставу свог одреда,33) за коју се верује да је била Карађорђева застава из Првог српског устанка.34)35) Заставу је сачувао до краја рата и вратио у Београд после рата.36)

Са Крфа је упућен на даље лечење у Тулуз, у Француску.37) Нога му је залечена, али је остала краћа за шест центиметара. У Француској је после тога завршио Технички факултет. У Фанцуску је отишао заједно са Босиљком, са којом се касније и оженио, али нису имали деце.38)

Међуратни период

У Србију се вратио 22. августа 1922. када је постављен за активног пешадијског капетана, прве класе. Заклетву је положио у Инжињерско-техничком одељењу Министарства војске и морнарице. Радио је најпре као управник војне фабрике у Чачку, а затим је премештен у Београд. Са Босиљком је живео у својој скромној кући у Шуматовачкој улици. За ратне заслуге је добио и 8 јутара и 1100 квадратних хвата земље.39)

Касније се налазио на високим дужностима у Министарству војске и морнарице и у Генералштабу.40) Дана 1. априла 1938. постао је инжињеријско-технички бригадни генерал.41) На сопствени захтев42) је пензионисан 1940. у чину генерала.43)

Једно време је био председник Друштва бранилаца Београда 1914—1915.44)

Други светски рат

За време окупације у Другом светском рату живео је у Београду.45) Одбио је понуду окупаторских власти да се активира и да ради за њих.46) Често је одлазио у кафану „Куманово“, на углу Чубурске и Мачванске улице, где се није плашио да говори оно што мисли: како ће Хитлер пропасти, као и Немачка у Првом светском рату и са одушевљењем причао о херојству српских јунака и официра.47) Погинуо је за време савезничког, америчког бомбардовања, седећи за столом у кафани,48) на Ускрс 18. маја 1944. Пошто је извучен из рушевина, у реверу му је пронађена Карађорђева звезда, од које се није одвајао.49) Сахрањен је 19. маја на Новом гробљу у Београду,50) на парцели где су сахрањени и остали погинули у истом бомбардовању, а о његовом гробу се дуго ништа није знало.51)

Литература


Ignjat Kirhner

1) , 5) , 10)
Милан Ђуканов, 2013, стр. 75
2) , 41)
Миле С. Бјелајац, 2004.
3) , 4) , 6) , 7) , 8) , 9) , 15) , 17)
Новица Пешић, 1. 5. 2007, стр. 76
11) , 14) , 16) , 22) , 28) , 30)
Милан Ђуканов, 2013, стр. 76
12) , 18) , 33) , 36) , 42) , 44)
Никола Гиљен, Јелена Мандић, 8. 1. 2014.
13)
Владимир Баровић, 2010, стр. 352
19) , 21) , 29) , 35) , 38) , 40) , 43) , 48) , 50)
Новица Пешић, 1. 5. 2007, стр. 77
20) , 26)
Срђан Секулић, 2014, стр. 20
23)
Милан Ђуканов, 2013, стр. 77
24)
Владимир Баровић, 2010, стр. 353
25)
Новица Пешић, 12. 9. 2013.
27) , 32)
Новица Пешић, 5. 10. 2006.
31)
Радисав Ристић, 19. 9. 2014.
34) , 37) , 39) , 45) , 47) , 49) , 51)
Милан Ђуканов, 2013, стр. 78
46)
Јован Шолајић, 21. 8. 2011.
игњат_кирхнер.txt · Последњи пут мењано: 2021/08/29 22:41