Харамбаша Ђаче и брат му Милован је српска народна пјесма. Први пут ју је записао Вук Стефановић Караџић. Објављене су у овом облику у дјелу Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.

0001    Вино пије арамбаша Ђаче

0002    Виш’ Клисуре у гору зелену,

0003    Око ђака тридесет момака.

0004    Кад се рујна вина напојише,

0005    Онда Ђаче поче беседити:

0006    „Браћо моја и моја дружино,

0007    “Лето прође, тамна зима дође,

0008    „Ђе ли ћемо зимовати зиму?“

0009    Дружина му сташе бесједити:

0010    „О да чујеш, наша арамбашо,

0011    “Да идемо у село Љевишта,

0012    „То је село до Мораче близу,

0013    “Њега бране ускоци јунаци,

0014    „Не даду нас прије своје главе,

0015    “Тамо ћемо зимовати зиму,

0016    „Са ускоци опет бити Турке.“

0017    А Ђаче им поче бесједити:

0018    „Браћо моја, и дружино драга,

0019    “Да идемо бијелу Травнику,

0020    „А Турчину травничком везиру,

0021    “Млоге ми је књиге оправио,

0022    „У свакој ми божју вјеру дава,

0023    “И куне се дином и аманом,

0024    „И турскијем постом рамазаном,

0025    “Да нам ништа учинити неће,

0026    „И да ће нас обдарити дивно.“

0027    Дружина га добро сјетовала:

0028    „Сједи, Ђаче, изгубио главу!

0029    “Као што је оћеш изгубити,

0030    „Ако сиђеш у Травника града.“

0031    За то Ђаче ни абера нема,

0032    Но устаде, пушку доватио,

0033    С Ђаком оће седам добри друга,

0034    А остали право у Љевишта.

0035    Јунаци се ижљубише дивно,

0036    И ту бјаше жалост погледати:

0037    Сваки јунак сузе прољеваше

0038    Од очију низ бијело лице,

0039    Преко тока и преко оружја,

0040    У црну се земљу саљеваху.

0041    И туна се алалише дивно,

0042    Сваки своје греке опростише.

0043    Ту отиде двадест и три друга

0044    У Љевишта код Мораче близу,

0045    Ђаче оде бијелу Травнику,

0046    И одведе седам добри друга.

0047    Када Ђаче у Травника дође,

0048    Све везиру иду муштулуци:

0049    „Муштулук нам, травнички везиру,

0050    “Ево иде арамбаша Ђаче.„

0051    Везир даје небројено благо.

0052    Док му стиже Ђаче и дружина,

0053    Сусрете га травнички везиру,

0054    Па му пружи ногу и кољено,

0055    Да га љуби арамбаша Ђаче,

0056    На то Ђаче ни гледати неће.

0057    Ражљути се травнички везиру,

0058    Па увати Ђака и дружину,

0059    Тури Ђака на дно у тавницу,

0060    Па добави крвава џелата,

0061    Све му седам посијече друга,

0062    Па им главе носе на бедеме,

0063    Окитише табљу и топове.

0064    Јадан Ђаче у тавницу пишти,

0065    Љуто пишти, јест му и невоља,

0066    У тамницу вода до кољена,

0067    У води су гује и јакрепи,

0068    Гује кољу, јакрепи га штипљу,

0069    Љуто пишти, до Бога се чује.

0070    Мало стало, за дуго не било,

0071    Док везиру ситна књига дође

0072    Од госпође московске краљице,

0073    У књизи га госпа поздрављаше,

0074    И везиру ’вако говораше:

0075    “О Турчине, босански везиру,

0076    „Јесам чула да казују људи,

0077    “Да се Турчин јеси зарекао,

0078    „Да покупиш земљу Босну славну,

0079    “Арнаутску и Ерцеговину,

0080    „Румелију и Македонију,

0081    “Па на Москву мислиш ударити,

0082    „Па ми Москву огњем сагорети,

0083    “А краљицу мене уватити,

0084    „Узјати ме како магарицу.

0085    “Ја ти шаљем мога заточника

0086    „У Зечеву пољу широкоме,

0087    “Да изађеш њему на мејдана,

0088    „Али за се замијену нађи.

0089    “Ако си се, Туре, препануло,

0090    „Те изаћи нећеш на мејдану,

0091    “Кунем ти се Богом истинијем,

0092    „Москове ћу моје покупити,

0093    “Па на Турску земљу ударити,

0094    „Ударити па је разорити.“

0095    Када виђе босански везиру,

0096    Виђе Турчин што му књига пише,

0097    Пушта везир у Босну телала,

0098    Телал виче три бијела дана:

0099    „Није л’ мајка родила Турчина,

0100    “Да отиде пољу Зечевоме,

0101    „Да погуби млада заточника,

0102    “Ил’ Москова да доведе жива,

0103    „Даје везир хиљаду дуката,

0104    “И сувише своју бурунтију,

0105    „Да не даје паре ни динара,

0106    “Док му тече четврто кољено.„

0107    Ту се јунак наћи не могаше,

0108    Да Москову посијече главу.

0109    Узмучи се босански везиру,

0110    Не зна Турчин што ће и како ће.

0111    То зачуо арамбаша Ђаче,

0112    Пак запишта грлом бијелијем:

0113    “Пуштите ме, Турци, из тамнице,

0114    „Ево вама божју вјеру давам,

0115    “Погубићу млада заточника,

0116    „Или ћу га уватити жива,

0117    “Довести га бијелу Травнику.„

0118    То је чуо босански везиру,

0119    Па на вјеру испушћао Ђака,

0120    Даје Ђаку руо и оружје

0121    И лабуда коња од мендана.

0122    А да ти је чуда сагледати,

0123    Како Ђаче јаше на лабуду,

0124    Бојно копље у висину скаче,

0125    Преко оба пјене претураше,

0126    У зелену траву дотураше,

0127    Гледало га мало и велико,

0128    Па међу се бесједили Турци:

0129    “Мили Боже, чуда великога!

0130    „Да манита босанског везира,

0131    “Ђе он пушћа горског арамбашу,

0132    „Ђаче ће нам друме затворити,

0133    “Од Турака јаде поградити.„

0134    Оде Ђаче пољу Зечевоме.

0135    Када пољу и ширини дође,

0136    Ту је Москов чадор разапео,

0137    Под чадаром рујно пије вино,

0138    Пред чадором копље пободено,

0139    А за копље зелен коњић свезан.

0140    Ђаче не кће часа почасити,

0141    Но пред чадор доћера лабуда,

0142    Па је Ђаче ријеч бесједио:

0143    “Е Москове, јадна твоја мајка,

0144    „Или твоја или моја мајка,

0145    “Ти устани, ајде на мејдана,

0146    „Да јуначки мејдан дијелимо.“

0147    А вели му млади заточниче:

0148    „О јуначе, на коњу лабуду,

0149    “Лако један оће погинути,

0150    „Но одјаши од коња лабуда,

0151    “Да се рујна вина напијемо.„

0152    За то Ђаче ништа не слушаше,

0153    Но Москова зове на мејдана.

0154    Москову се лако умолити,

0155    Па засједе претила зеленка,

0156    Бојнијем се копљем ударише,

0157    Докле бојна копља саломише;

0158    Потегоше перне буздоване,

0159    Док челична пера изломише;

0160    Онда бритке сабље повадише

0161    И нагло се њима ударише.

0162    А кад бритке сабље саломише,

0163    Ту окрњке у траву турише,

0164    Од добрије коња одсједоше,

0165    За б’јела се грла уватише,

0166    Па се носе по зеленој трави,

0167    Док јунаке пјена попанула,

0168    Попанула б’јела и крвава.

0169    Ту је Москов срцу одолио,

0170    Па обори арамбашу Ђака,

0171    Још га вуче по зеленој трави,

0172    Тражи Москов штогод од оружја,

0173    Да он Ђаку посијече главу.

0174    Моли му се арамбаша Ђаче:

0175    “Богом брате, млади заточниче,

0176    „Лако ћеш ми погубити главу,

0177    “Попушћи ми пребијеле руке,

0178    „И кажи ми ко си и откуд си,

0179    “Да ја данас на мејдану знадем

0180    „Од кога ћу изгубити главу.“

0181    Москов прима богом побратимство,

0182    Попушћа му пребијеле руке,

0183    А даде му пуну чашу вина,

0184    Па му поче ријеч бесједити:

0185    „Немам ти се ни по коме казат’

0186    “Ја сам родом од Ерцеговине,

0187    „Имао сам још брата једнога,

0188    “Иза оца остасмо сироте,

0189    „А у мајке близанци бијасмо,

0190    “Па нас мила одгајила мајка

0191    „На преслицу и куђељу туђу.

0192    “Кад приспјесмо дјеца за науке,

0193    „Одведе нас сјајну манастиру

0194    “Под Малиско код воде Тушиме,

0195    „И ту ђаци обадва бијасмо,

0196    “Нешто мало књигу научисмо.

0197    „Ђе је срећа ту је и несрећа,

0198    “Ударише изненада Турци,

0199    „Поробише мало и велико,

0200    “А манастир ватром сапалише,

0201    „А нас оба брата заробише.

0202    “Бог нареди московску краљицу,

0203    „Те откупи мене од Турака

0204    “За стотину жутије дуката,

0205    „Па ме госпа на науке дава,

0206    “И тако ме сретна учинила.

0207    „А срце ми распорише живо,

0208    “Кад ме с мојим братом раставише.

0209    „После дванаест пуније година

0210    “Јесам чуо и казују људи

0211    „За мог брата нејака Милана,

0212    “Да се турског ропства избавио

0213    „И утеко гори у планину,

0214    “Сакупио тридесет јунака,

0215    „Роби, пали и сијече Турке,

0216    “И данас га аранбаша кажу

0217    „Пред тридесет добрије јунака.“

0218    Кад то зачу аранбаша Ђаче,

0219    Проли сузе низ бијело лице,

0220    Па му стаде ријеч бесједити:

0221    „А ти ли си, брате Миловане!“

0222    Кад се браћа оба познадоше,

0223    Руке шире, у лице се љубе,

0224    У грозне се сузе обљеваху,

0225    Питају се за јуначко здравље.

0226    Све му Ђаче по истини каже,

0227    Па сједоше рујно пити вино.

0228    Кад се ладна напојише вина,

0229    Онда добре коње посједоше,

0230    Па одоше земљи Босни славној.

0231    Кад су близу до Травника били,

0232    Ђаче свеза брата Милована,

0233    Па узима троструку канџију,

0234    Ту преда се окупи јунака,

0235    Свога брата млада Милована.

0236    Абер стиже травничком везиру,

0237    Ђе му иде аранбаша Ђаче

0238    И води му жива заточника.

0239    Који први на муштулук дођу,

0240    Даје везир коње нековане;

0241    А који му други долазагу,

0242    Даје везир чоју нерезату;

0243    Који трећи њему долазагу,

0244    Даје везир небројено благо.

0245    Док му стиже аранбаша Ђаче,

0246    Сусрете га босански везиру,

0247    Па му пружи ногу и кољено,

0248    Да га љуби аранбаша Ђаче.

0249    Ђаче не кће ноге ни кољена,

0250    Но везира увати за руку,

0251    Па га баци за се на лабуда,

0252    И потрже сабљу од појаса,

0253    Милу брату опростио руке.

0254    На ма нагле сабље повадише,

0255    Па кроз Травник нагло ударише:

0256    Куд пролази Ђаче на лабуду,

0257    Ту би двоја кола пролазила;

0258    Куда Москов на коњу зекану,

0259    И троја би кола пролазила.

0260    Млоге земљи оборише Турке,

0261    Утекоше здраво у Русију,

0262    Одведоше босанског везира.

0263    Кад краљици браћа долазила,

0264    Краљица их даровала дивно,

0265    Даде њима од злата челенке,

0266    И колајне са каменом драгим,

0267    Па да су јој највјерније слуге

0268    У бијесну Петребуру граду.

0269    Госпа узе рало и волове,

0270    Па ујарми босанског везира,

0271    Са њим оре брда и долине,

0272    Госпа сије бијелу пшеницу.

0273    Још да видиш московске краљице,

0274    После га је добро оседлала,

0275    Оседлала па га зауздала,

0276    И заиста узјала везира,

0277    Нек се чуди мало и велико,

0278    Јер се Турчин тако заклињао,

0279    Да краљицу оће оседлати.

0280    То је било, сад се помињало,

0281    Већ велимо да се веселимо.

• Српске народне пјесме 1 - 9, скупио их Вук Стеф. Караџић, државно издање, Београд 1899-1902.
• Пјесме јуначке средњијех времена, књига седма, Београд, 1900.

---

Harambasa Djace i brat mu Milovan