Корисничке алатке

Алатке сајта


корнелије_станковић

Корнелије Станковић

Корнелије
Станковић
корнелије_станковић_рад_стевана_тодоровића.jpg Портрет, аутор
Стева Тодоровић (1850)

Рођење:
30. август 1831.
Будим

Смрт:
17. април 1865.
Будим

Познат као:
композитор

„Православно црквено појање
у србског народа”
„Србске народне песме”

Корнелије Станковић (Будим, 18. август/30. август 1831 — Будим, 5/17. април 1865), први школован српски композитор, мелограф, диригент, пијаниста и музички писац.1)

Биографија

Рођен је у Табану, некадашњој српској четврти на десној обали Дунава,2) у Будиму,3) као последење двадесетдруго дете у породици.4)5)

Био је веома млад, када је остао без оба родитеља.6) Детињство је провео у Пешти, код сестре, која му је замењивала мајку. Музику је научио најпре од њене деце, која су већ одлично свирала клавир.7) Од детињства је показивао склоност ка музици. Са осам или девет година похађао је часове виолине, а затим клавира.8)

Основну школу је похађао најпре у месту рођења,9) а затим у Араду, где му се преселила сестра. Тамо је од 1838. до 1844. похађао основну школу и прва два разреда гимназије.10) У Араду се највероватније први пут сусрео са хармонијским певањем, које су неговале све музичке дружине и где су се често организовали балови на којима су се певале највише народне песме и свирана народна музика.11) Трећи разред гимназије је завршио у Сегедину, а остала три у Будиму.12)

Године 1849. стари пријатељ његових родитеља,13) богати српски трговац Павле Риђички14) из Скрбешћа, који се у то време преселио у Беч, уочивши његов таленат, понудио му је да пође са њим, да о његовом трошку студира музику.15) Кућа Јелене (Јелке) и Павла Риђичког је била стециште најистакнутијих српских јавних радника, који су имали значајну улогу у револуцији.16) Са Павлом је, отишао у Беч 1850. где је учио композицију код професора Бечког конзерваторијума Симона Сехтера.17) Уз његову помоћ је правио валцере и кадриле у бечком стилу. Вежбао је клавир по 8 сати дневно и постао виртоуз на клавиру.18) У Бечу је постао члан друштва „Српска омладина”.19)

Још као студент је написао две литургије,20) али не у традицији народног појања, које је дотле било извођено само једногласно, већ у сопственој хармонизацији, што је представљало новину у црквеном појању.21) За Ускрс 1851. године, на једном скупу православних патријарха из Аустрије, који је одржан у Бечу, у малој капели направљеној за вршење службе патријарха Рајачића, изведена је његова прва литургија у четири гласа.22) За Ускрс 1852. спремио је црквену литургију по црквеном народном певању за мешовити хор. Изведена је у грчкој цркви и њоме је лично дириговао.23) Литургије нису имале великог успеха ни код верника, ни код црквених лица.24)

После тога га је руски прота Михаило Рајевски, дугогодишњи свештеник при руској амбасади у Бечу,25) примио код себе, пошто је у међувремену изгубио контакт са Павлом Риђичким.26) Рајевски је иначе био близак са свим виђенијим јужнословенским личностима.27) Уз Рајевског је упознао и руско црквено појање. Његовим ћеркама, Ани и Софији је давао часове клавира, а њихово пријатељство је временом постајало све чвршће.28)

Његове прве композиције су били салонска музика, виртуозног карактера, која захтева доста труда и умешности, док је касније, поведен идејом о националном просвећивању, своје композиције свео на адаптације познатих народних мелодија.29)

Под утицајем Вука Караџића и руског Михаила Рајевског, одлучио је да се посвети народној музици.30) Световне народне мелодије је прилагођавао извођачким могућностима средине којој су биле намењене, у једноставној, класичној хармонизацији за хор или клавир. Захваљујући њему су сачуване и грађанске песме обрађене у његовој верзији, као четворогласне хорске композиције, клавирске минијатуре, или варијације за клавир,31) на стихове Јована Јовановића Змаја, Ђуре Јакшића, Васе Живковића, Јована Суботића и других песника, онако како су се певале у народу.32) Између осталог је записао варијације на тему Устај, устај Србине!, на стихове Јована Стерије Поповића, која је посебно певана међу војвођанским Србима за време револуције 1848. и клавирску композицију за песму Шта се боре мисли моје, на стихове кнеза Михаила Обреновића, која је пијанистички и композиторски једна од његових најзрелијих композиција.33) Објављена је у Бечу као посебно издање 1857.34) Написао је и оригиналне композиције на Змајеве стихове Химна Србији, која је изгубљена, Ђуре Јакшића за мешовити хор „Црногорац Црногорки”, композицију за драму Претходница српске слободе или Српски хајдуци Ђорђа Малетића.35)

Корнелије Станковић, објављено у „Српским илустрованим новинама” (1881), према литографији Анастаса Јовановића

На Ускрс 1854. пред збором свештеника је показао да се црквено појење може записати нотама. У сали музичког конзерваторијума у Бечу први пут је изведено народно црквено појање од четрдесет певача, пред бројном, највише словенском публиком.36) Нешто, касније у српској цркви у Будиму, за прославу Светог Ђорђа је изведена његова композиција Христос воскресе.37) По препоруци проте Рајевског је почетком августа 1854. отишао у Сремске Карловце, код патријарха Јосифа Рајачића38) и тамо је остао две године компонујући39) и бележићи готово целокупан репертоар црквеног појања по карловачком напеву, од најбољих црквених певача, које је касније у Бечу хармонизовао за мешовити хор,40)41) уз помоћ, подршку и бодрење његовог професора Симона Сехтера, који је брижљиво надгледао његов рад и пружио адекватне сугестије за хармонизацију.42)

Иако је живео у Хабзбуршкој монархији, одржавао је снажне везе са Србијом43) и контакте са многобројним личностима из различитих друштвених слојева широм Европе, из Беча, Москве, Петровграда, Пеште, Београда итд.44) Међу њима су били црквени великодостојници, политичари, правници, књижевници, лекари, трговци, уметници и љубитељи уметности,45) од којих је примао многобројна признања за свој рад.46)

Патријарх Рајачић у Војводини, а митрополит Михаило и Михаило Обреновић су му пружили велику подршку у раду.47) Дружио се са Федором Демелићем у Бечу, који му је помагао у бележењу напева,48) Михаилом Полит-Десанчићем у Новом Саду, Стеваном Тодоровићем и Јованом Бошковићем у Београду.49)

У трагању за народним мелодијама 1856.50) са својим вршњаком сликарем Стевом Тодоровићем, који је био и одличан певач и кога је упознао у Бечу, пропутовао је унутрашњост Србије. По завршеном путовању се настанио у Београду.51)

Често се сав приход од концерата давао у добротворне сврхе. Држао је више концерата у Панчеву, Сремским Карловцима и Београду. Године 1860. у Бечу је организовао велики ускршњи концерт „у корист страдајуће браће Хрвата”, када је после неродне године у Хрватској завладала глад. Помагао је школама, цркви, позоришту.52)

Београдско певачко друштво, чији је први председник и један од девет оснивача био Коста Цукић, свој рад је најпре започело са немачким хорским композицијама, на немачком језику. С обзиром да су друштво чинили музички солидно образовани и надарени људи, оно је успешно изводило и врло тешке композиције.53) Тек под утицајем Корнелија Станковића је у Београдском певачком друштву победила национална струја. Током пет година је био хоровођа друштва, уместо Милана Миловука, његовог претходника.54) О трошку српске владе је обишао је неке крајеве Србије где је сакупљао народне мелодије.55)

На његов предлог је основан Приуготовни збор, прва музичка школа у Србији. Полазници су после завршеног курса примани за редовне чланове друштва.56)

Осим за музику, занимао се и за српске народне песме, па је 1861. у Летопису Матице српске објавио текстове 12 песама.57)

У Београду се дружио са руским конзулом Александром Е. Влангалијем, чијој кући је често гостовао и где је упознао и конзуле других земаља.58) Допринео је да се за српску музику заинтересују страни композитори, посебно Руси. Чајковски је написао Српска марш, сада познат као Словенски, Николај Римски-Корсаков Фантазију на српске теме,59) а Јохан Штраус син је написао Српски кадрил, Српски марш и Словенски бал.60)

Портрет из албума Анастаса Јовановића објављеног 1860.

Руски цар Александар Други 1862. одликовао га је Орденом Светог Станислава, за обиман рад у области српске црквене музике.61)

Године 1864. из Београда је отишао у моравску бању Рожњави, на лечење од туберкулозе, што му је истрошило већ скромне новчане фондове. Био је принуђен да, осим намештаја, распродаје и сопствену одећу, како би исплатио трошкове лечења.62) Пред крај живота је отишао у Будим, где је у кући Јосифа Станковића, под надзорном свог некадашљег професора Сехтера (нем. Simon Sechte)63) умро64) 5/17. априла 1865. Сахрањен је најпре на Табанском гробљу,65) одакле је 1936. пренесен на друго будимско гробље.66)67) Из Будимпеште су његови посмртни остаци пренети у Београд и 25. фебруара 1940. године сахрањени на Новом гробљу у Алеји великана, поред гробнице Стевана Мокрањца.68)69)

Његов следбеник у раду и идеји је био Јосиф Маринковић.70)

Корнелије Станковић је оставио у аманет Марији Розмировић, чији је очух био Јосиф Станковић, да се стара о његовој заоставштини у рукопису, због тога што се она бринула и о трошковима његовог дуготрајног лечења. Његова жеља је била да се рукописи понуде на откуп Србији или Русији, ако српска влада то не прихвати. Рукописи су 1880. доспели у Србију, али они тада нису штампани. Марија Розмировић је Матици српској оставила тестаментом 2.000 круна, које су требале да послуже за издавање Корнелијевих дела, црквено појање и народне песме, али је фонд уништен, стицајем историјских околности.71)

Дела

За живота је објавио следећа дела:72)73)

  • Православно црквено појање у србског народа у три књиге (Беч 1862, 1863, 1864)
  • Србске народне песме, за певање и клавир, шест свезака

Објављивањем његових дела, новооснованим српским хоровима је постао доступан значајан број хармонизованих напева српског црквеног појања и световних песама, који су их ставили на свој репертоар.74)

У његову част

За 180. годишњицу његовог рођења, 2011. године, на углу улица Корнелија Станковића и Ђорђа Вајферта, у општини Врачар у Београду је постављена бронзана биста на гранитном постољу, рад вајара Зорана Малеша.75)

Литература


Kornelije Stankovic

1) , 21) , 32) , 33) , 35) , 41) , 70)
С. Ћирић, 4. 7. 2013.
2) , 25) , 27) , 34) , 52) , 60) , 63) , 65) , 66)
Иван Лончар, 22. 4. 2011.
3) , 59) , 69) , 73)
Дивна Милошевић, УБСМ
4) , 10) , 26) , 28)
Гордана Крајачић, 2011, стр. 9
5)
Ксенија Шуловић, Оливера Михаиловић, 2006, стр. 3
6) , 12) , 15)
Андра Гавриловић, 1901, стр. 106
7)
Федор Демелић, 1866, стр. 191
8)
Федор Демелић, 1866, стр. 192
9)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 667
11) , 16) , 17)
Гордана Крајачић, 2011, стр. 12
13)
Федор Демелић, 1866, стр. 195
14) , 37) , 39)
Саво Андрић, 1994, стр. 86
18) , 23) , 30) , 31) , 40)
Коста Манојловић, 1929, стр. 439
19)
Федор Демелић, 1866, стр. 198
20) , 29) , 43)
М. Мирковић, 29. 8. 2011.
22) , 36) , 47)
Андра Гавриловић, 1901, стр. 107
24)
Федор Демелић, 1866, стр. 202
38)
Гордана Крајачић, 2011, стр. 16
42)
Наташа Марјановић, 2012, стр. 117
44) , 48)
Ксенија Шуловић, Оливера Михаиловић, 2006, стр. 6
45) , 61)
Наташа Марјановић, 2012, стр. 116
46) , 74)
Наташа Марјановић, 2012, стр. 119
49) , 67) , 72)
Стеван В. Поповић, 3. 9. 1881, стр. 62
50) , 53)
Слађана Ристић, 1998.
51) , 54) , 56) , 64)
Коста Манојловић, 1929, стр. 440
55) , 58)
Милан Ђ. Милићевић, 1888, стр. 668
57)
Ксенија Шуловић, Оливера Михаиловић, 2006, стр. 5
62)
Наташа Марјановић, 2012, стр. 121
68)
Политика, 26. 2. 1940, стр. 9
71)
Божидар Ковачек, 2003, стр. 80
75)
Танјуг, 29. 8. 2011.
корнелије_станковић.txt · Последњи пут мењано: 2023/07/07 07:50