Корисничке алатке

Алатке сајта


историја_шапца

Историја Шапца

Током средњег века, на месту данашњег Шапца постојало је словенско насеље под именом Заслон, што је означавало некакав брег, узвишење, или заклон од водених непогода. Постојање овог насеља забележено је у дубровачким списима из 1454. године.

У другој половини XV века, после пада тадашње Србије под турску власт, Турци овладавају и овим крајевима. Године 1470. на погодном месту, где се обала Саве благо уздиже, а недалеко од ушћа речице Камичак у Саву, Турци подижу тврђаву „Бигир Делен”, не много велику по димензијама, али снажних и високих бедема. Са кулама истуреним према Сави она је, кроз векове, представљала снажно упориште Турака у борби за превласт на Балкану и Угарској. Турци ново-саграђеној тврђави и граду који је око њених бедема настајао, дају име Бејерделен, што у преводу са турског знаци „онај који удара са бока“. Тако лоциран и утврђен град био је значајна турска испостава из које се могло лако упадати у непријатељску територију, контролисати саобраћај Савом и вршити успешно низ других војних функција.

Током неколико наредних векова Шабац је више пута прелазио из турске под аустријску власт и обратно. Током периода владавине једног или другог царства, једне или друге културе, град је мењао свој изглед. За турске владавине, а она је заправо прекидана само на релативно кратке временске периоде, био је то типични оријентални град, са уским прљавим уличицама, малим занатским радњама са ћепенцима и са више џамија са витким минаретима.

Шабац под турском влашћу

За цео период под турском владавином не може се у ствари ни говорити о правом граду, јер се живот одвијао углавном у тврђави и непосредно око ње. Један од разлога за слабији развој градског насеља је и конфигурација терена. Сава и речица Камичак чинили су природну препреку развоју насеља, као и мочварно тло које се простирало јужно од Саве и физички одвајало појас око тврђаве од благо уздигнутих тераса на простору где се данас уздиже град Шабац. Баир (брег, узвишење) је једна од најстаријих градских насељених зона. Био је раније повезан са тврђавом дугим дрвеним мостом који је премошћавао водоплавни терен. На Баиру су, једни насупрот других, живели Турци и Срби.

Током дуготрајне турске владавине на овим просторима, Шабац је постао веома значајно место на коме се одвијала трговина, и кроз које су се кретали каравани превозећи из Турске и са Блиског истока егзотичну робу у Угарску и Аустрију, а у другом смеру индустријску робу. Шабац је био веома значајан погранични град за турску империју. Кроз Шабац се, такође, одвијала веома жива унутрашња трговина између крајњих западних крајева турског царства и његових централних и источних делова. Из тог периода засигурно потичу корени трговачког духа који ће Шабац прославити у каснијим временима.

Шабац у 19. веку

Већи историјски значај за Србе Шабац добија са избијањем Првог српског устанка 1804. године. У његовој околини одиграло се неколико значајних битака између Турака и српских устаника. Најзначајнија је свакако била битка на Мишару, 1. августа (13. по новом календару) 1806. године. Мишар, село удаљено 6 km од Шапца идући ка Београду, било је поприште славног боја у коме су Срби предвођени Карађорђем Петровићем потукли велику турску војску Кулин Капетана. Ту су се храброшћу истакли многи српски јунаци, а нарочито Милош Стојићевић - Поцерац, Јаков Ненадовић, Стојан Чупић - Змај од Ноћаја, поп Лука Лазаревић, прота Смиљанић и Цинцар Јанко. Слепи песник и гуслар Филип Вишњић је поводом ове славне битке спевао једну од најпознатијих српских епских песама — Бој на Мишару. Један од најснажнијих момената ове песме је онај кад, сазнавши за исход битке и погибију Кулин Капетана, Кулинова када огорчено јеца:

„Бјео Шапцу не бијелио се већ у живој ватри изгорјео! Јер код тебе Турци изгибоше Црни Ђорђе да те Бог убије!“

Поробљена српска раја, бар за кратко, ослобођење од турског јарма дочекала је 27. јануара (8. фебруара по новом календару) 1807. године, када су Турци предали Шабац устаницима под Карађорђем. Тако је после 300 година ропства коначно дочекана слобода. Она се нажалост, губи пропашћу Првог српског устанка, али је њен значај за развој града и полет који је он добио био изузетно велики. Развој Шапца од тог времена знатно напредује.

Први замах у развоју град Шабац добија по завршетку ратних дејстава у Другом српском устанку. Овај период се поклапа са временом управе просвећеног Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, који је био једини писмен од браће и човек широких и напредних назора. Он је Шапцем управљао 15 година, и за то време је много тога из корена променио и унапредио укупан живот дотадашње турске касабе. Само пола године по Јевремовом доласку у Шабац, Стеван Живановић-Телемак пише Вуку Караџићу у Беч: „Шабац се на Баиру начинио да ти има шта око гледати…„ Велику борбу је овај знаменити човек водио са дотадашњим назадним и превазиђеним, готово оријенталним схватањима живота код Срба. Он уноси дух европске цивилизације и град почиње да поприма изглед „пречанских“ вароши. Ангажује инжењере који постављају основе за правилну, урбанизовану изградњу Шапца, гради путеве, доноси уредбе о комуналној делатности… Примерима из живота својих чланова породице учи Шапчане новитетима и тиме подстиче на почетку богатије грађане, а касније и остале да следе њихов пример у области одевања, становања, опхођења, културних навика… Осим тога, он у Шабац доноси много тога што се у Србији прво могло срести и видети у Шапцу. Први пут се у Србији уместо традиционалних гусала или фруле могао звук клавира чути баш овде, а уместо пенџерли хартије угледати прозорско стакло, или провозати фијакером који је мамио уздахе шабачке господе. И још много које чега добио је Шабац у то време први или међу првима.

Изградњи Јевремовог конака, једне од најлепших зграда тадашње Србије, претходила је изградња конака кнегиње Љубице у Београду, а и у архитектонском смислу му је био узор. Баш ту, у том здању, Јеврем је окупљао интелектуални врх ондашње Србије, подстичући и храбрећи њихово стваралаштво које је наилазило на неразумевање и отпор непросвећене и веома заостале средине. У томе му је помагала и његова образована кћерка Анка.

Оно што је највредније, а што је настало у Шапцу за време Јевремове владавине, свакако су, на понос Шапчана:

Окружна и варошка болница и апотека, 1826. године, прве у Србији; Основна школа 1826. године, прва у Србији после турске власти; „Главна школа“, односно гимназија која настаје 1837. године; Прве позоришне представе дају се 1840. године; Оснива се музичко друштво као претеча развијеног музичког живота у Србији, затим касарна, кафана итд. И по завршетку ере Јеврема Обреновића развој Шапца се динамично наставља. Сада он има велики значај као границни град кнежевине Србије према Аустријском царству и доцније према Аустроугарској. Огроман део трговине са овим моћним суседом Србија обавља преко Шапца. Извоз свиња, коња, говеда, шљива и других традиционалних српских производа, па чак и жира, иде преко шабачке царинарнице и луке, и оставља овом граду изврсне приходе. Шабац се у то време много брже развија и напредује у односу на многе друге градове у Србији. Коначно и потпуно ослободење од турске власти Шабац, као и Србија, дочекује 1867. године, када и последњи турски војник напушта тврђаву на Сави.

Овај догађај са одушевљењем је дочекало становништво Шапца, сада већ у великој већини српско, и ускоро се губи већина трагова вековног турског присуства на овим просторима.

Другу половину XIX века у развоју Шапца обележио је његов веома убрзани развој. Нарочито је развијена трговина, јављају се почетни облици индустријске производње, као и традиционална пољопривреда. Шабац се, уз Београд и Крагујевац, дефинитивно утврђује као један од најзначајнијих српских градова. У урбанистичком смислу он такође напредује. На просторима некадашњих мочвара које се исушују, ничу нове стамбене и пословне зграде. Све више је шапчана који прихватају моделе живота европске цивилизације. Због свог тако убрзаног развоја и полета којим је одисао, као и развијеног кафанског живота, добио је назив „Мали Париз“. Шапчани су у то време могли да читају своје новине, и то од 1883. године, а од 1909. већ има 11 листова.

На размеђи векова Шабац достиже свој пуни просперитет. Граде се велелепне породичне куће у центру града, летњиковци у околини, а све то са примереним стилом и укусом који је диктирала тадашња Европа. Шабац је један од првих градова у Србији где су у кафану, углавном недељом пре подне, са својим каваљерима ишле и даме, што је до тада била само мушка привилегија а за жену готово незамислива срамота. Начин одевања и опхођења код градске господе већ је увелико као у великим „пречанским“ варошима које су још увек узор. Почетком века на улицама се могу видети већ и по неки аутомобил и „велосипед“. Градски живот постаје пријатна комбинација рада, одмора и забаве, а исти се удисао пуним плућима. Добру илустрацију оваквог шабачког мераклијског и боемског начина живота имамо у стиховима песника Драгише Пењина:

„Кад је деда лумповао, на три шора и два сквера, возили су штап и шешир два посебна фијакера“

Шабац у Првом светском рату

Овакву готово идиличну слику прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године одвијале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине. Град је порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ је делом побијен, делом расељен, измрцварен и оболео, и у великој материјалној беди. Са болном радошћу Шабац дочекује слободу 1918. године. Од предратних 14.000 становника, једва да је у животу остало 7.000, а и број постојећих кућа је био више него преполовљен. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Слаба је утеха што се овај град опет издвојио у Србији, али сада по страдалаштву, и по своја три јединствена ордена добијена за ратне заслуге: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда.

После свог великог пострадања Шабац је назван, као пандан славном француском граду, „Српски Верден“.

У непосредној близини града, на обронцима планине Цер, догодила се чувена Церска битка, августа 1914. године. Величанствена победа српске војске под командом генерала Степе Степановића, који тада бива унапређен у звање војводе, прва је савезничка победа у Првом светском рату. Колико се ова војна победа урезала у биће Србиново, нека илуструје чињеница да се данас, 85 година касније, ни једна свадба нити друго весеље не могу замислити у Србији без звука песме „Марш на Дрину“ и његових речи:

„У бој крените јунаци сви, крен'те и не жал'те живот свој, Цер нек види бој, Цер нек види бој а нека Дрина, снагу храброст и јуначку руку оца, сина…“

Период између два светска рата

У периоду између Првог и Другог светског рата Шабац је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, и пољопривреди. Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она ће обележити каснији вишедеценијски период развоја града и постати готово синоним за Шабац.

Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север и запад, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије, које је до тада имао, неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

Шабац током Другог светског рата

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци брутално протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући. Током рата у Шапцу је постојао концентрациони логор кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град поднео током Другог светског рата износе око 7.000 људи. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944.

Модерни Шабац

Прве послератне године, као и у целој Југославији, обележене су великим полетом и ентузијазмом у изградњи и обнови ратом уништених добара. Носилац развоја модерног Шапца је тада све развијенија и снажнија хемијска индустрија, тј. фабрика „Зорка“. Убрзано се граде нова привредна постројења, уређује путна мрежа, спроводи електрификација. Уместо многих дотрајалих уџерица граде се нове модерне зграде. Нажалост, по нешто што је давало дух старом Шапцу се и губи, али то је данак новом времену које као да није увек имало стрпљења да се бави емотивном страном живота. Седамдесетих година Шабац доживљава до тада невиђени процват. За неколико година у том периоду предузима се неколико капиталних подухвата који сасвим мењају изглед овог града. На некадашњој Бенској бари, мочварном тлу, на ком су се вековима гнездиле птице, а заправо само неколико стотина метара од центра града, ниче ново стамбено насеље. Нови бетонски мост преко Саве, Спортска хала „Зорка“ са затвореним базеном и фудбалским игралиштем, хотел „Слобода“ „Б“ категорије, градски стадион, нове школе, обданишта, домови културе, аутобуска станица… Велики број комфорних породичних кућа гради се како у самом граду, тако и на дотадашњој периферији Тријангли, Касарским и Шипурским ливадама, Летњиковцу… Насеља која су до тада физички била одвојена од Шапца по неколико километара сада почињу да се спајају са градом као што је случај са Думачом, Поцерским Причиновићем, Јевремовцем, Богосавцем, Мајуром итд. У последњих пет година Шабац се инфраструктурно веома развио. Савремени изглед, који га враћа некадашњем надимку „Мали Париз“, употпуњен је лепим уређењем, и тако одаје слику модерног средњоевропског града.

У Шапцу се налази пешачка зона са околним објектима, значајним делима архитектуре.(http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:438101-Pesacka-zona-u-Sapcu---muzej-srpske-arhitekture Пешачка зона у Шапцу - музеј српске архитектуре („Новости“, 10. јун 2013))

Према последњем попису из 2002. године, Шабац са својим градским, приградским и сеоским насељима, које припадају шабачкој општини, достиже цифру од око 130 000 становника, што га у домаћим условима чини веома значајним градом.

Сродни чланци


Istorija Šapca
Istorija Sapca

историја_шапца.txt · Последњи пут мењано: 2021/07/12 14:40