Јован Илић
Рођење: 24. август 1825. Београд, Османско царство Смрт: 25. март 1901. Београд, Краљевина Србија Познат као: песник и политичар

Јован Илић (понекад се спомиње као Илијћ) (Београд, 12/24. август 1825 — Београд, 12/25. март 1901), српски песник и политичар. Био је секретар Светоандрејске скупштине, члан Апелационог суда, министар правде и члан Српске краљевске академије.

Родио се у Реснику крај Београда. Без оца је остао кад је имао само четири године. Презиме Илић узео је по очуху Илији, који му је омогућио школовање.¹⁾ Основну школу је завршио у Београду. Уписао се 1837. у крагујевачку гимназију.²⁾ Пошто је био одличан ученик био је предложен да добије стипендију за школовање у Русији, али уследило је тешко разочарење, јер су сви добили стипендију сем њега.³⁾ Када је завршио гимназију уписао се 1842. на београдски Лицеј.⁴⁾ Прве песме почео је да објављује 1843.⁵⁾⁶⁾ Још у то време истакао се као либерал, присташа Обреновића и словенофил.⁷⁾⁸⁾ Након завршеног трећег семестра филозофије оптужен је фебруара 1844. да је са групом либерала учествовао у завери Цветка Рајовића, па је због тога избачен са Лицеја.⁹⁾ Школовање је могао да настави само у иностранству, па је отпутовао у иностранство захваљујући новчаној помоћи пријатеља.¹⁰⁾ Студирао је филозофију¹¹⁾ у Прашови, Пожуну и Бечу. Априла 1844. отпутовао је у Пешту, Мишколц и Кошице, а у мају је стигао у Прашов.¹²⁾ У Прешову је упознао словачке књижевнике Михаила Хоџу и Јана Франциска Римског, а од Срба Павла Поповића Шапчанина и Милоша Димитријевића.¹³⁾ У Прашову је као ванредни студент похађао предавања и слушао Павла Шафарика.¹⁴⁾ Учио је немачки, француски и чешки. Преводио је са чешког, писао песме и дописе за „Српске новине”.¹⁵⁾ Прихватио је идеје Јана Колара, а онда је одомаћио у српској књижевности Коларов сонет.¹⁶⁾ Добио је почетком јула 1845. државну стипендију, па је током августа отишао у Пожун.¹⁷⁾ У Пожуну је упознао Људевита Штура, Светозара Милетића и Богобоја Атанацковића.¹⁸⁾ Био је члан студентскога друштва „Слобода”, где се читало на руском, пољском и чешком и где им је Људевит Штур тумачио дела Јана Колара, Пушкина и Микијевича.¹⁹⁾ Након Пожуна отишао је у Беч, где се упознао са Бранком Радичевићем, Његошем, Ђуром Даничићем и Мирком Боговићем.²⁰⁾ Слушао је предавања на другој години филозофије и општу историју, а читао је Николу Томазеа и Гундулића.²¹⁾ Под Вуковим утицајем, у Бечу се развио његов песнички и политички дух. Планирао је да пређе на студиј права у Хајделбергу, али маја 1847. због незавршених студија изгубио је стипендију и вратио се у Београд.²²⁾²³⁾

Заузимањем Стевана Книћанина 3. октобра 1847. добио је место практиканта у државном Совјету.²⁴⁾ На тај начин је постао припадник привилеговане чиновничке класе, само што је задржао извесне старинске навике. Није желео да станује на Теразијама, где су иначе живели најугледнији Београђани, већ је живео у предграђу, на Палилули. У кући је увек било много родбине и пријатеља, па је и висока чиновничка плата била недовољна.²⁵⁾ Активно је учествовао у раду Дружине младежи српске.²⁶⁾ Учествовао је у народном покрету 1848, када је заједно са Стеваном Книћанином је прешао у Мађарску да помогне Србима.²⁷⁾ Истакао се у борбама у Томашевцу, Панчеву, Алибунару и Вршцу.²⁸⁾

По завршетку рата, у двадесетпетој години се оженио²⁹⁾ Смиљаном Николић. Имали су седморо деце, три кћери, од којих је само Милица дуже поживела, док су Јелена и Божица умрле још као деца и четворицу синова Милутина, Драгутина, Војислава и Жарка, који су остали забележени у историји српске књижевности. Деца су га звала „таткана”.³⁰⁾

После тога се вратио у Београд, најпре на старо место, а затим као коректор Службених новина, да би на крају постао професор гимназије, у Неготину, у Шапцу од 1856. и на крају од 1858. у Београду.

Јован Илић, пре 1901.

Заједно са Милованом Јанковићем и Ранком Алимпићем спадао је у либерале, а посебно су се залагали за успоставу Народне скупштине.³¹⁾ У договору са Илијом Гарашаноном агитовали су током 1858. не само по Београду, него и по унутрашњости.³²⁾ Пред династички преврат Илић је био главна спона између две групе, које су ујединиле либерале и обреновићевце.³³⁾ Иако је кнез Милош раније владао деспотски Илић је ипак сматрао да политичке слободе могу да се успоставе и под владом кнеза Милоша.³⁴⁾ Главни план о захтевима Светоандрејске скупштине и о збацивању кнеза Александра Кађрађорђевића осмислио је Јеврем Грујић, али Илић је предложио да истог тренутка када се збаци стари кнез скупштина прогласи Милоша Обреновића за новог кнеза.³⁵⁾ Тим предлогом настојао је да избегне распуштање скупштине између збацивања старог и избора новог кнеза. Када је сазвана Светоандрејска скупштина крајем 1858. године Јован Илић и Јеврем Грујић изабрани су за секретаре, а Миша Анастасијевић за председника скупштине.³⁶⁾ На заседању скупштине долазило је до размимоилажења између секретара и Мише Анастасијевића као председника и између оних који су за Обреновиће и оне који су против њих. Током 23. децембра 1858. обреновићевци су дрском иницијативом изненадили противнике, који су се спремили да 24. децембра преко Мише Анастасијевића опозову ту одлуку, али Јован Илић је запретио пиштољем председнику скупштине Миши Анастасијевићу, који је попустио и омогућио победу обреновићеваца.³⁷⁾

Именован је за члана Великог суда, али већ 1860. разрешен је са тога места, јер је кнез Милош раскинуо са либералима. Септембра 1860. управник полиције наредио је Илићу да у своју кућу не сме да прима сумњиве људе.³⁸⁾ Био је члан Никољског одбора, који је крајем 1868. био саветован о доношењу новог Намесничког устава.³⁹⁾ За разлику од свих других чланова одбора он једини је сматрао да није неопходно да се донесе нови устав.⁴⁰⁾ Сматрао је да је приоритет треба дати спољашњој политици и питањима ослобођења српских земаља.⁴¹⁾ На примедбу других чланова одбора да се Италија ујединила тек након доношења устава, он је тврдио да Италију није ујединио устав, него 100.000 Наполеонових бајонета.⁴²⁾ Пошто га нико у одбору није подржао, више није долазио на седнице одбора. Био је министар правде у влади Радивоја Милојковића од 8. августа 1869. до 24. јануара 1871. Именован је 1873. за државног саветника, а пензионисан је 1882.⁴³⁾⁴⁴⁾ У Народној скупштини се последњи пут појавио 1874, а после тога се потпуно повукао из политичког живота.

Кућа Јована Илића представљала је седамдесетих и осамдесетих година 19. века једини књижевни клуб у престоници. Кроз њу је прошло неколико генерација књижевника,⁴⁵⁾ међу њима најпознатији Јован Јовановић Змај, Алекса Шантић, Стеван Сремац, Радоје Домановић, Јован Скерлић, Бранислав Нушић.⁴⁶⁾

Мада је био свестан важности школовања, у чијим резултатима је и сам уживао, није много марио за школовање своје деце, па се ниједан од синова није истакао у школи.⁴⁷⁾ Није се мешао у образовање својих синова све до њихове петнаесте године, а након тога би настојао да их заинтересира за различите области, па је водио са њима дуге занимљиве разговоре преносећи им своја знања из политике, филозофије, историје, митологије и највише из књижевности.⁴⁸⁾ Политичко словенофилство преносио је синовима. Пошто је био политички разочаран налазио је идеале у античкој историји и маварским калифатима.⁴⁹⁾ Причао би синовима о грчким филозофима и о златом Периклеовом добу.⁵⁰⁾ Као песничке узоре истицао им је Шекспира, Макферсона, Бајрона, Томаса Мура, Гетеа, Шилера, Державина и Пушкина.⁵¹⁾ Током 1876. у време Првог српско-турског рата у Србију је дошао генерал Черњајев и хиљаде руских добровољаца. Примао је у кућу генерала Черњајева, руске добровољце и официре, па су од њих његови синови научили руски језик и много више се интересовали за руску књижевност, преко које су упознали и друге западне књижевности.⁵²⁾ Илићи су 1883. основали „Друштво за уметност”, на чијем челу су били Јован, Драгутин Илић и Војислав Илић и Стеван Каћански као председник.⁵³⁾ На седницама друштва држали су предавања о књижевницима, рецитовали су стихове,певали, изводили позоришне игре, а било је и изложби слика.⁵⁴⁾

Целог живота носио је народно српско одело и фес. Стално је пушио. Чибука се није одвајао, чак ни док је обављао високе државне послове.⁵⁵⁾

Песме је почео да пише 1843. у псеудо класичном духу, а затим је прешао на народно романтичарски стил, по узору на народне песме. Дела:⁵⁶⁾

• „Кратка историја Грка и Турака за младеж“, за своје ученике (1853)
• „Песме“, прва свеска (1854)
• „Песме“, друга свеска (1854)
• „Поглед на садашње стање наше“, политичка студија (1859)
• „Српска писменица“, филозофска расправа и граматички оглед, за ученике (1860)
• „Пастири“, идилични еп (1868)
• „Дахире“, по угледу на босанске севдалинке (1891)
• „Слепац“, збирка песама остала у рукопису
• „Београдско огледало“, сатирично новелистичке скице

Преводио је Хајнеа, Шилера, Геснера, Пушкина, Державина.⁵⁷⁾

Постао је редовни члан Друштва српске словесности 13/25. јануар 1857. Наименован је за почасног члана Српског ученог друштва 29. јул/10. августа 1864, а Српске краљевске академије је био од 15/27. новембра 1892.

• Јубилеј Бранислава Нушића, Комоедиа, број 11, уредник Никола Трајковић, Издавачко удружење „Илустрација“, Београд, 10. 11. 1924.
• Јован Илић, Нова искра, број 4, уредник Риста Ј. Одавић, Парна радикална штампарија, Београд, 1901, стр. 97
• Jелена Беоковић, Под грањем четири ораха, Политикин Забавник, број 3035, Београд, 9. 4. 2010.
• Ново Томић, Пет песника без наследника, Новости онлајн, Компанија Новости, 5. 2. 2005.
• Bељко Петровић, Народна енциклопедија српско–хрватско–словеначка, број 2, И-М, уредник Станоје Станојевић, Библиографски завод д.д., Загреб, 1927.
• Знаменити Срби XIX века, уредник Андра Гавриловић, Наклада и штампа „Српска штампарија“, Загреб, 1903, стр. 55-56
• Слободан Јовановић, Уставобранитељи и њихова влада : (1838-1858), Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1933.
• Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића. Књ. 1, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1934.
• Јаша Продановић, Јован Илић Целокупна дела-предговор, Библиотека српских писаца, Београд, стр. XIII-XXVIII
• Милорад Павић, Војислав Илић, његово време и дело, Замак културе, Врњачка Бања, 1972.

• Краћа биографија на сајту САНУ

Jovan Ilic